– уводно разматрање –
„Проучавање чина крунисања владара
веома је сложено. Оно је с разлогом
названо страхом и трепетом за историчаре…
Тражи се не само дубина знања, него и многостраност,
које не могу довести ни до каквог успеха
без врло опрезне критичности.“ (М. Радојчић)
Година 2017. не затиче домаћу науку у јединственом ставу према крунисању Стефана Првовенчаног у оној мери као што је то било пре сто година, кад је доминирало мишљење Илариона Руварца да је постојало само крунисање из 1217. Недоумице поменутог аутора око улоге и значаја епископа Методија 1220. године, које ни он и поред своје жеље није могао да одбаци у потпуности, нису кроз протекло столеће привлачиле пажњу.
Тешко је одредити став Руварца који се пита: „Може ли се веровати светогорцу том Доментијану кад прича да је сам Свети Сава слао свог епископа Методија у Рим…“ и пуно поверење поклања Латину о коме не мисли добро: „Г. Рачки назива повест Томину о солинској цркви хрватски извор, а ја не знам по чему је то „хрватски извор“, кад Тома архиђакон сплитски, није био и није се држао за Хрвата већ за Латина или Латинина; и Тома је мрзио Хрвате као што само може високоумни Латин мрзити словенско племе, њему је „Sclavigena” мрзак био у души.“
Трећег децембра 1914. био је потпоручник Михаило Маџаревић међу онима који су се видно истакли. Маја 12. и 10. јуна 1915. прави подвиге са својом групом по преласку Саве. Писац Дневника 5. пука Маџаревићеве матичне монаде не штеди лепе речи за њега. Успут додаје да је Маџаревић још два пута прелазио Саву, али још увек је само потпоручник. „11. септембра (1916) обишао је положај и војнике нашега пука Њ. В. Престолонаследник Александар. Овом приликом изволео је унапредити у чин капетана II класе поручника Михаила Маџаревића за његово храбро држање приликом насилног извиђања 2. септембра.“ У дневнику је описан поменути подвиг: „пројуривши кроз непријатељски стражарски низ, упао је у средину непријатељског распореда и бомбама приморао 4 непријатељска војника на предају, на челу вода ишао је у извиђање, а на зачељу вода – последњи вратио се на наш положај.“
У целој династији нема особе са већим и дубљим контрастима од краља Милутина: нерегулисани односи са братом и синовцем, шурацима, синовима… Насупрот томе стоји грозница градње у последњој декади живота (после 1310). Урађено је више него током било ког века пре или после. По ономе што је остварено може се равнати са радом Саве и Црнога Ђорђа као међницима својих епоха. Упоредо се ради на више места и све што је урађено је вредно и трајно. Од саграђеног углавном су местимично остали само храмови, а то је само део оног што је током обнове учињено. Ту су и остала здања поред храмова, нове повеље са новим поседима, нови инвентар по храмовима. Тада урађено представља символ српске земље настао у грчу напора једне генерације у трци са временом. Да је рад текао уобичајеним ритмом кроз свих 40 година владавине не би се постигло толико.
Цењено преко општих прегледа збивања година 1917. година личи на „мртво море“ – испуњена плановима, ишчекиваним повременим напетостима на фронту које су личиле да ће прерасти у велике окршаје. Очима учесника, живот је био „испраћен“ текућим догађајима без већег значаја и трага у будућности.
Познато је да Србија нема сталну престоницу. Почело се од Раса, стигло на југ до Скопља (па и Сера), а онда под притиском нових прилика (у тражењу спаса) кренуло се постепено према северу. „Рас као престоница сведок је настанка државе Немањића, Призрен је сведок њеног успона, Скопље то је врх српске државности.“ (В. Ђурић)