Експеримент Данило

I

И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.

Цео текст

Инок Исаија

– тема за будућност –

У оскудним изворима из српског средњег века довољан је и само један помен неке личности па да она постане предмет интересовања. У том погледу инок Исаија је „недостижан“ изузетак. Вести има доста, али су знања ипак оскудна.
Та је личност са много повода, од којих ће неки бити привлачни и за будуће читаоце. Некоме занимљив као хиландарски монах, неком као настојатељ руске обитељи, неком по преводу, неком по мисији… Нису сви сагласни да ли га треба убројати у писце, иако обимом записа, ако се упореди са сличним примерима где се састављач неког записа без отпора по општем сагласју убраја у писце, онда Исаија то заслужује у пуној мери. Ту се налазе и аутори записа од мањег значаја.
Почетна радост због броја вести брзо спласне због контраста и необјашњивих обрта. Свака тврдња постаје „условна“ и онда се схвати да потпуно поузданих вести има мало.

Цео текст

Сведоци епохе

– Градац, Морача, Давидовица –

Непроцењива је заслуга потврде архиепископа Никодима (1317-1324) уз повељу за манастир Бањску, задужбину краља Милутина. Ту се налази један од ретких пописа епископа из свог времена и уједно једини попис манастира и њихових настојатеља, међу којима је и манастир Градац, задужбина краља Уроша и његове супруге краљице Јелене. У повељи су поменути сви игумани са подручја целе земље: студенички Теодор, милешевски Гаврило, сопоћански Атанасије, бањски Сава, градачки Исаија, моравског Граца Јефрем, рашки Евстратије, кончулски Евстатије, модрички Вартоломеј, хтетовски Теодор, гостиварски Данило, ораховачки Гаврило, старонагорички Венијамин, скопски Никодим. Положај игумана манастира Граца на поменутом списку је особит.

Цео текст

Брак епископа

– Теодосије као „илузија“ –

Познато је да 12. правило Трулског сабора (691) забрањује епископу да живи у браку. Пошто је до тада било више епископа који су породично живели, одлука није ушла одмах у примену без отпора. Не дешава се, као што се обично мисли, да доношење одредбе значи и њено усвајање. У овом случају отпор и непоштовање се провлаче кроз столећа – и то пуних пет векова – све до времена византијског цара Исака Анђела (1185-1195). Шта се око тога збивало говори епископ Никодим Милаш у свом тумачењу поменутог канона. „Кизички митрополит упозорио је на ово патријархе Цариграда, Антиохије и Јерусалима и цара Исака Анђела (1185-1195), истичући велику саблазан што од тога бива у народу, који гледа како епископи са својим женама живе, и у ничему се не разликују од најобичнијега грађанина и наводећи како се тим безобзирно вређају постојеће наредбе Цркве и руши углед саме јерархије. Услед ове појаве поменути цар, у договору са патријарсима Цариграда, Антиохије, Јерусалима, митрополитима кесаријским, ефеским, кизичким и многима другим изда 1187. г. нарочиту повељу којом наређује: „Жене хиротонисаних епископа одмах послати у женске манастире који су далеко од места боравка епископа и ту их пострићи за калуђерице те нека живе по калуђерском уставу, у ономе манастиру у коме се која од њих постриже. Неће ли добровољно да оне приме постриг, тада нека они, који су им били мужеви пре хиротоније буду лишени архијерејског престола и достојанства и на њихово место нека се изаберу други. Убудуће, пак, који буде имао пре хиротоније закониту жену, неће моћи бити хиротонисан иначе, него кад се они (муж и жена) претходно општим писменим сугласјем и договором разлуче и кад жена ступи у калуђерски живот.“

Цео текст

Нездраво стање балканских круна

– уводно разматрање –

„Проучавање чина крунисања владара
веома је сложено. Оно је с разлогом
названо страхом и трепетом за историчаре…
Тражи се не само дубина знања, него и многостраност,
које не могу довести ни до каквог успеха
без врло опрезне критичности.“ (М. Радојчић)

Година 2017. не затиче домаћу науку у јединственом ставу према крунисању Стефана Првовенчаног у оној мери као што је то било пре сто година, кад је доминирало мишљење Илариона Руварца да је постојало само крунисање из 1217. Недоумице поменутог аутора око улоге и значаја епископа Методија 1220. године, које ни он и поред своје жеље није могао да одбаци у потпуности, нису кроз протекло столеће привлачиле пажњу.
Тешко је одредити став Руварца који се пита: „Може ли се веровати светогорцу том Доментијану кад прича да је сам Свети Сава слао свог епископа Методија у Рим…“ и пуно поверење поклања Латину о коме не мисли добро: „Г. Рачки назива повест Томину о солинској цркви хрватски извор, а ја не знам по чему је то „хрватски извор“, кад Тома архиђакон сплитски, није био и није се држао за Хрвата већ за Латина или Латинина; и Тома је мрзио Хрвате као што само може високоумни Латин мрзити словенско племе, њему је „Sclavigena” мрзак био у души.“

Цео текст