Краљ Драгутин је наручилац фресака које за српску уметност, културу и историју имају изузетан значај. У својој малој капели у манастиру Ђурђевим Ступовима сачувао је најстарије „хоризонтално стабло свете лозе Немањића“. Сви они гледају према Христу Који седи на престолу. Такав однос срешће се и касније, у Ариљу. Између осталог, ту је приказан и чин предаје престола: краљ Драгутин уступа престо своме брату краљу Милутину. Оба владара су у фронталном ставу, представљени као млади људи одевени у византијско одело. Десно од њих представљен је архиепископ Јевстатије и који благосиља новог краља. Представљена сцена збила се у Дежеву 1282. године близу Ђурђевих Ступова. Приказу Немањиних сабора претходе описи биографа. У случају Дежевског сабора слика претходи опису, насталом у Даниловом зборнику. По биографу, тад је краљ Драгутин изговорио: „Ти, драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда и у многометежном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе…“. Уследила је уобичајена сагласност чланова сабора: „Много лета нека даде Бог благочестивому и христољубивому и самодржавному све српске и поморске земље краљу Стефану Урошу“. САБОРИ „После сабора у Дежеву, који на основу извора смемо бар претпоставити, одржано је несумњиво још сабора, на које, по изворима, немамо права ни да их унесемо у ред српских државних сабора“.
Некад српска престоница
Сент Андреја је једна од српских престоница. Неколико година у њој борави патријарх Арсеније III Чарнојевић (1680-1690-1706) као црквени и народни поглавар – јерарх и етнарх истовремено. Познато је да ни у време постојања старе славне српске државе овај народ није имао своју сталну престоницу, већ се седиште владара мењало према приликама и условима времена. Пошло се од Раса (у време великог жупана Стефана Немање) и наставило преко Студенице, Жиче (у време Немањиних синова, краља Стефана Првовенчаног и првог српског архиепископа Светога Саве), Призрена, Пауна, Скопља (од времена краља Милутина), Сера (за владе цара Душана), Крушевца (док земљу води кнез Лазар), Београда (у време деспота Стефана Лазаревића), Смедерева (саграђеног од деспота Ђурђа Бранковића), Пећи (од средине 16. века), Сентандреје, Карловаца…; НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ Патријарх Арсеније III Чарнојевић долази на трон Светога Саве за живота свог претходника, оболелог патријарха Максима (1655-1674; 1680), са места хвостанског митрополита. Године 1682. кренуо је на поклоничко путовање Гробу Господњем, о чијем току смо само делимично обавештени тек од његовог фрагментарно сачуваног дневника. У Јерусалиму је био 1683. године, одн. у години избијања аустријско-турског рата (1683-1699), који је донео преокрет у животу Турске империје, јер од тада доживљава неуспехе од којих се никада више није опоравила и обновила стари сјај. Рат је донео много несрећа српском народу и Цркви, јер су подједнако страдали од обе зараћене стране. Стога су прво бежали од Немаца према југу, а потом од турске освете према северу.Нису имали разлога да се уплићу у тај сукоб, али су их прилике терале.