Приметно је колико се кроз литературу о Сави далеко већа пажња посвећује односу два Савина животописа – Доментијановом (1253) и Теодосијевом (око 1300) него о односу два Доментијанова списа настала у размаку од десет година – житију Симеона и житију Саве. И тамо где се такав осврт чини, ради се по уходаном методу, где се млађи спис скоро занемарује. О Савином житију се говори као о врхунском уметничком остварењу, док се млађи спис своди на ниво занатског производа. Редак пример поређења два списа истог писца и комплементарне проблематике. Користио је могућности „маневра“. Понаша се слободно у коришћењу раније исписаног и туђег и свог, а где му је воља проговори „стари Доментијан“ и ствара уз помоћ сопствене маште. Такав став има озбиљних разлога, али они нису такве природе да би млађи Доментијанов спис био толико потцењен. Постоји више начина којима се може разумети и правдати ова појава, и скоро ниједан по коме би се могло тражити или очекивати обрнуто. Да је дело у 1264. мање вредно од Савиног житија вероватно је могао бити свестан и сам биограф. Шта се од њега очекивало говори и поредак поруџбина. Житије Саве је наручено прво, што се објашњава значајем личности и чињеницом да је Симеон већ имао два списа написана од његових синова – Саве (1208) и Стефана (1216).

И да је писац Доментијан тада човек у пуној снази, не би смео дозволити себи да својим делом засени житија написана од синова – владара и поглавара Цркве, који поред тога што су синови „јунака“ списа, они су отац и стриц наручиоца краља Уроша (1243-1266; 1267). Завршетак списа оставља утисак убрзаног рада са видном жељом да се дело што пре приведе крају. То може бити из различитих узрока. Познато је да биограф тад има личних проблема, али исто тако може се понудити и друго озбиљно објашњење.
Излагање Симеоновог житија стаје са описом мисије „црнца Илариона“. То је време које непосредно претходи Савином посвећењу за архиепископа. Од тог момента Савине мисли су усмерене на Жичу као средиште будуће самосталне Цркве, што уједно значи, ма и невољно, „потискивање Симеонове Студенице. О тој поменутој „селекцији“ говори и чињеница да се, по Савином повратку након посвећења у Никеји, у Студеници врше рукоположења ђакона и презвитера, док је хиротонисање епископа намењено за Жичу.
Можда главни разлог лежи у поодмаклим годинама писца, где му се поверава тако важан посао да састави житије Симеона кад земљом већ владају његови унуци, док се живот Доментијана ближи свом заходу. Притом, писати о светитељу бившем владару далеко је теже него о монаху и архиепископу. У животу владара увек има елемената које је теже уклопити у житије светитеља него писати о монаху о коме и највећи противници попут тадашњег охридског архиепископа Димитрија Хоматијана имају речи хвале. Ту је посао хагиографа сасвим једноставан, своди се на хронолошко праћење и бележење богате Савине делатности. Потом, судећи и по саставу житија, наглом привођењу крају и потресима у личном животу…
Могућности жанра су ограничене – житије не сме бити хроника. Сама тема је већ довољно „експлоатисана“ у претходном писању – житија светог Симеона од синова Саве и Стефана Првовенчаног, а потом Житије Саве од самог Доментијана где је доста речено и о његовом оцу Симеону. Тад Савин биограф није могао знати какав задатак ће имати након десет година, тако да оно што се од битног знало о монаху Симеону унео је у свој спис. Решење је нашао у коришћењу дела Стефана Првовенчаног.
Оцене оног времена и новог у односу на ово дело се не слажу. У току живота самосталне државе више је цењено житије Симеона кад се по зборницима обично среће заједно са Теодосијевим списом о Сави док сачувани преписи старијег и по општем схватању бољег списа из 1253. потичу тек из времена ропства. Број сачуваних преписа није велики али је ипак дупло већи од старијег Доментијановог дела. Тако је млађи Доментијанов спис у време слободе прави представник Доментијановог рада. То не значи да је Савино житије потпуно тада занемарено. У типику из средине 14. века за дан помена светог Симеона (13. фебруар) предвиђа се читање из Савиног житија. Значи, постоје људи који овај спис цене али су они тада у мањини. Заобиђена су дела његових синова, па и Доментијаново житије Симеона и у први план доспева Савино житије.
Постоји једна мање уочена и разматрана разлика између два списа, однос биографа према старозаветном пророку Мојсију. У Савином житију томе је посвећено читаво поглавље. На низу примера се показује предност српског архиепископа као припадника новозаветне Цркве (богоносца Саве) према старозаветном „боговидцу“ Мојсију. Иначе, по Доментијану Сава је изнад свих старозаветних личности па и изнад Јована Претече.
За разлику од такве оцене у Савином житију по биографу свети Симеон је у истој равни са Мојсијем: „Силом Божијом и поспешењем Светога Духа победи непријатеље своје као што је пре велики Мојсије крсним оружјем срушио гордога Амалика.“
Да ће спис из 1264. бити од мање важности сведочи и символика места настанка. Није исто кад један рад настаје у Карејској ћелији саграђеној и за потоњи живот устројеној од њеног првог житеља Саве или у пиргу на Спасовој Води саграђеној од краља Уроша. Кад је спис завршен и његов скромни обим речито је сведочио коме припада првенство. Предност млађег списа састоји се и у томе што је сачуван у већем броју преписа и што је најстарији само сто година после настанка дела. Код Савиног житија слика је суморна. Данас се рад Стефана Првовенчаног високо цени. Онда скоро потпуно занемарен кроз векове само један препис је опстао кроз векове. Потиснут је од Доментијановог списа (1264). Није сувишно још једном подсетити – ако Доментијан није самосталан у причи из већ поменутих разлога, он је самосталан у методу избора и распореда грађе. Користи своје раније дело, потом спис Стефана Првовенчаног, а где сматра за потребно ослања се и на своју машту.