Биограф архиепископа Данила (1324-1337) у опису његове градитељске делатности даје и следећи, јединствени податак. У својој ктиторији цркви Пресвете Богородице у Пећи: „Постави устав у њој да га држе доброразумни црнци грчког народа, да се све врши по закону у тој цркви, да по њихову уставу врше божанствену службу и све остало. Унутра, у тој светој цркви, у једно здање начини две цркве : једну у име Претече, а другу у име светог Арсенија архиепископа установи у тој светој цркви и уторник и петак да се свагда наизменично поју параклиси и обилно у њој постави грчке књиге и све црквене потребе, у којој ће се непрестано славити Господ.“

Синтагма као исцрпна енциклопедија византијског права је настала у Солуну од јеромонаха Матије Властара. Убрзо је пренета на српски језик, иако за Србе у виду превода није ни изблиза тако практична као за Грке. Познато је њених пет преписа и код Срба у том погледу са њеним угледом може се поредити само Теодосијево житије Светог Саве, највише читаног и преписиваног домаћег писца.
По броју сачуваних рукописа се види са каквом „спремношћу“ примљена иако је она у преводу на српски далеко мање функционална него у изворном облику пошто је и у преводу задржан распоред грађе као и на грчком. То говори о инертности Срба, да им је тешко да саставе неки сличан приручник за коришћење канонске грађе. Никаква мисаона дубина ту није потребна. Напор се састоји на нивоу текућег посла, али изгледа да није било ни толико спремности. Потом долази и (не)познавање отрова њеног садржаја кроз игнорисање постојања Српске Цркве и истицање права Цариградске патријаршије.
„Ниједном патријарху није потчињена Бугарска, то јест Охридска црква коју је признао цар Јустинијан као што ће бити речено у његовој повељи. Кипарску су признали Трећи и Шести сабор као што ће ускоро бити речено. Иверска коју је признала одлука сабора у Антиохији, прво је њему била потчињена, њихови архијереји се обично хиротонишу од својих епископа.“ Прво поглавље гласи: „О охридском који се назива бугарским, кипарском и иверском.“ Властаревом саставу се замера највише то што игнорише постојање српске и бугарске цркве. Властар је спајао коментаре Валсамона са правним чланцима, тако да се понекад губи јасна граница, те стога изгледа да коментари чине њихов органски део.“
Вид реакције дела српске јавности као одговор на поруке пуне синтагме представља и састављање Скраћене синтагме. Настала је несумњиво у српској средини, само што се досадашњи истраживачи не слажу у времену настанка ове краће варијанте текста.“
Каже се да српски преводи нису добри, јавља се питање – зашто? Зар у држави тако срећној и економски добростојећој нема људи који би створили нешто изворно по узору на Грке већ је стварно било тешко један развијен језик са мноштвом могућности пренети и „сабити“ у сиромаштво српског језика. Онима који замерају како Душан ради неканонски и „не по закону“, Сергије Троицки одговара: „Не кажу који закон или канон траже од додељивања титуле поглавара једне самосталне Цркве буде извршен са дозволом друге Цркве – а не кажу стога што таквог закона или канона у православној Цркви нема.“
Уз остало, „хаос“ у животу епохе моеж се назрети и преко састава зборника Животи краљева и архиепископа српских, где се једно поред дугог налазе житија архиепископа Јоаникија и патријарха Саве. Први је без премца по својој јасноћи, садржајности и државотворности. Други је у „сукобу“ са самим собом, а потом са „целим светом“ – све је лоше и смета. У сенци превирања рад на Душановом закону и припрема скраћене синтагме остаје потпуно у сенци. Према броју преписа из 14. века, они једва да су вредни помена.
На овакав поданички (прогрчки) став низа субјеката међу Србима, са стране присталица пуноће српске државности стижу понекад и претеране реакције. Ту је састављање кратког житија (КЖ) Саве по коме је Сава постављен за патријарха, а у самом седишту Пећке патријаршије се појављује Савин лик са сличном поруком. Током осме и девете деценије 14. века „је свакако настао и занимљив лик Светог Саве који је назван у натпису првим српским патријархом. По налогу Српске патријаршије је вероватно тада израђен велики сребрни и позлаћени крст (данас у катедрали у Пијенци, Италија), украшен филиграном, бисерима и драгим камењем, на којима је очуван српски натпис који такође назива српским патријархом, иако он ту титулу никада није имао.“