Биограф Доментијан и Српска Трилогија

Понуђену тематику нико неће једноставно разумети и примити без отпора. Два писца дели седам столећа. Тема наизглед опречна без заједничких елемената сем онога што се збива у радионици писца.

На првом нивоу ако их не везују сличности онда су блиски преко контраста. Велики и несумњиво даровит писац, Савин биограф Доментијан је одбијао читаоце. Његову величину разумеју стручњаци. Не ретко оцена стручног житија и оцена публике не иду заједно. Што је тако „крив“ је сам писац који понет величином јунака – чије недостижне изузетности је лично познавао при раду – и не мисли на склоности, потребе, сазнајне могућности будућег читаоца. Велики део списа је хроника његових личних размишљања и аналогија, и на то је утрошена знатна маса текста чијом „ампутацијом“ дело не би изгубило, напротив – било би сажетије, концизније, читаоцу доступније и привлачније. У таквим приликама вероватно се не би код тада заинтересованих ни јавила идеја да се писање другог дела о истој личности повери новом човеку – хиландарцу Теодосију. Он је исправио основни пропуст старијег биографа и окренуо се читаоцу по мери могућности његове пажње, па и по цену злоупотребе, одвођења од света чињеница, што рађа сумњу у исправност намера.

Као уметник, Теодосије је слабији и мање способан за самосталан рад. Стога углавном прати и скоро редовно се „придржава“ свог великог претходника… Иа ипак, резултат рада је дело које плени читаоце кроз векове – јасно је да се то дешава у првом реду због јунака житија. Спис је сачуван у за наше (не)прилике невероватних 30-ак преписа. Ту му се не може приближити ниједан од старих српских писаца, где се преписи често броје прстима једне руке – појава за коју нема оправдања. Ни писаца ни дела нема много. Зашто се кроз векове није нашло више заљубљеника у стару српску књижевност да се поправи сувише разводњена „крвна слика“ домаћег књижевног рада.

Писац Доментијан је ослоњен на своје снаге. Вероватно није имао или није осећао потребу да потражи човека који би га правилно саветовао где и кад треба да се „приземљи“, а своје мисаоне узлете остави и заустави бар привремено. Тиме би и дело и писац добили на угледу. Оно што у своје време није имао стари биограф имао је касније много млађи писац Српске Трилогије Стеван Јаковљевић. Наишао је на уредника који је тачно уочио када текст има пуну вредност, а шта тражи дораду и буквално пресекао: „Чим је видео да сам се ја спустио на понуђено седиште пред њим, извадио је из џепа неки дугачак ножић, отворио га и затим на одређеној страни расклопио рукопис и снажно зарезао сечивом да пресече „књигу“ по дужини. Изненађен хтео сам нешто да кажем, али се збуних још више него кад сам ушао. У међувремену ножић учини своје – мој толико пажљиво укоричен и нежно чуван рукопис распаде се на два дела… „Е, видите, ово ће бити прва књига, која ће моћи да се штампа. А од овога овде остатка написаћете још две књиге… Овај део рукописа који вам дајем не може да остане овако… попунићете новим материјалом, обрађујући све важније догађаје, као и у овој првој књизи, засебно…“

„Схватио сам то правилно и успео сам да другу књигу свршим у року од седам месеци… За време рада ја сам се виђао чешће са Милићевићем и скоро увек разговарао о томе шта радим. И то ми је не мало користило… Трећа књига имала је да буде највећа. Пошто је за њу у првобитном рукопису било најмање материјала, требало је скоро све из почетка радити, прикупити потребан материјал, распоредити га и књижевно уобличити као и прву и други књигу.“

Први, „зрели“ део посла, отишао је одмах у штампу и брзо се појавио као књига, а остало је враћено изненађеном али „кооперативном“ писцу. Из таквог сусрета никло је дело које за само три последње предратне године има шест издања и то у време кад околином корачају десетине хиљада живих сличних прича.

Гледано са стране редактора Милићевића, прича изгледа овако: „Он (С. Јаковљевић) је скоро беспомоћно, али сасвим јасно сада чак и пред Окружним судом у Београду, још додавао да без мене, то јест без мога учешће СРПСКЕ ТРИЛОГИЈЕ не би било…. У другом делу прве верзије Јаковљевићева рукописа, која нисам задржао, већ га вратио, налазили су се описани, у најкраћим и непоузданим потезима, и догађаји из времена повлачења преко Албаније и догађаји са Солунског фронта, углавном личне успомене. Тај део вратио сам му и објаснио писцу зашто није успео. Тада сам му предложио да покуша на други начин.“

Особеност Српске Трилогије је у томе што су велики број читалаца људи учесници у рату од којих скоро сваки преживели слично дело носи у себи – само кад би се нашао начин, па да би се то из њега могло да „извуче“. Занимљиво је да по сведочењу искусног човека, на истом послу казивања савременика мало могу да користе. „Иако су још били живи многи учесници Српског рата 1914-1918, најмање сам користио њихова сведочења. Брзо сам увидео да су они о овом рату имали своју причу. Она је памћењем и маштом односно непамћењем и одсуством маште, толико редукована и лична, да само по нечем, не најважнијем, представља сведочанство и документ о човеку и рату.“ Додуше, то искуство је уочено у времену кад је већина од могућих сведока била у дубоким деценијама. Биограф Доментијан у том погледу као да поступа супротно. Он истиче вредност сведочења столетних стараца. Остаје недоумица да ли је стварно тако или по правилима жанра на тај начин треба да утврди веродостојност свог списа.

Показало се да је за потпуни успех даровит и савестан ментор заслужан исто колико и писац. Спис настаје као дело „четири руке“. „У сваком издању СРПСКЕ ТРИЛОГИЈЕ потписан је редактор овог романа Живко Милићевић, који је као уредник Наше књиге припремио ово дело за штампу и омогућио му објављивање.“

Вратимо се седам векова уназад, у радионицу светогорца Доментијана са упола мање напора уз добро вођену организацију посла могло се створити дело са мање реторике и више знаменитих момената из живота свог књижевног јунака.
Далеки и непрепознатљив одјек оваквог рада – у четири руке – представља до данас неразрешена формулација из наслова Теодосијевог састава: „Сказано Доментијаном, списано Теодосијем.“

Препоручујемо