Сава Немањић

– кроз призму „апофатике“ –

АПОФАТИКА (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање,
оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано):
апофатичка или негативна теологија (via negativa)
јесте сазнање кроз негирање и напредовање,
што је својствено Богу Који остаје непознат
и необухватив по Својој трансцендентној суштини.

Редови који следе настају из очаја и немоћи услед оскудице вести. Представљају један од безбројних начина приступа питању посредством овог метода. Аналогија се може наћи у саобраћају, она је проста и једноставна. Један је утисак кад се током вожње гледа у правцу кретања, кад се иде у сусрет „новом“ које се приближава и увећава. Друкче је кад се гледа у правцу супротно од овога. Постепено се објекти удаљавају, смањују, губе…
Зна се да велики жупан српске земље Стефан Немања свом најмлађем сину Растку поверава на управу хумску земљу. Растко, господар Хума, гради „каријеру“ сличну оној коју имају његова старија браћа. Не одлази на Свету Гору, отац после повлачења са трона одлази у своју задужбину манастир Студеницу и ту окончава живот. „Остаје се“ без Хиландара, књижевних дела Саве, самосталности архиепископије… Без монаха Саве не би имао ко да се стара о очевом култу почев од настанка.

Немања се повлачи са престола у корист свог средњег сина Стефана и одлази у Студеницу. Ту остаје две и по године што је за човека у позним 80-им сасвим очекивано или да га снађе крај или немоћ која га спречава да путује. Све се дешава у само 10-ак година – време кратко али врло значајно.
Без монаха Симеона у Светој Гори Сава остаје само као монах Ватопеда, већ добро познат и у самом Цариграду. Његова основна намера је да и по доласку оца заједно остану ту и још да му дарују обновљени Хиландар… Већу улогу је одиграла завист околине према Ватопеду него чињеница да је Немања пријатељ (сват) са тренутно владајућим царем Алексијем III под чијим директним ауторитетом се налази и Света Гора.
Мало је вероватно да би Сава без потреса које са собом носи четврти крсташки рат кроз пад Цариграда и општи хаос у земљи кренуо са очевим моштима за Студеницу и тамо провео 10 година и својим присуством суштински допринео опстанку земље у једном врло бурном времену. Треба ли ту поменути ишта друго поред личног одласка у логор узрочника највеће претње за трајање државе?
За разумевање ондашњих прилика од велике је важности и помоћи оптимистички тон којим Немањин син Стефан завршава житије свога оца. Земља је, значи, пребродила тешкоће са којима се суочавала и Сава цени да може да се врати тамо одакле је пре 10 година невољно отишао. У том моменту не мисли на пут у Свету Гору, иначе се у Студеници не би задржао тако дуго.
Сава затиче у Светој Гори тешко стање створено насиљем нових господара Латина. Покушава се да се нешто учини. Сматра се да треба ступити у везу са делом слободне територије где живе цар и патријарх. На путу остварења намере испречио се ризик путовања. Чешће се у преписци људи тог времена помиње опасност путовања. Ни Сава није у бољој ситуацији, али целим животом је доказао да то за њега није препрека. Он презире и „изазива“ опасност.
При сусрету са царем разматра се стање Свете Горе и чини што се може. У циљу јачања православља и отпора незаустављивом напредовању Латина, како је тад изгледало. Српска земља добија своју архиепископију и свога поглавара. Било би необично да се Сава на повратку из Никеје за Србију не заустави у Светој Гори. Због њених тешкоћа недавно се и кренуо на неизвестан пут. Тек предстоји да се испита у чему се састоји његова вештина да са успехом пролази кроз зоне латинске власти.
Чином прогласа и посвећења Саве за архиепископа (пред)одређен је његов животни пут и рад кроз наредних 10 година, односно и до самог краја боравка на трону.
Према појму „странствовања“, праксе коју биограф Доментијан примењује кад је реч о боравку свог јунака у земљи, прва деценија Савиног столовања је пропраћена текстом реторске природе са минимумом фактографије.
Чињеница да је споразумом цара Фридриха и султана (1229) омогућен приступ хришћанима ради поклњења јерусалимским светињама побудила је Саву да крене на своје прво поклоничко путовање. Изгледа да он тада није био тамо за Ускрс, већ само у „обичној“ посети. Била је то прилика да на повратку још једном посети Никеју и сретне се са царем Јованом Ватацем и патријархом. Протекла деценија је донела велике промене. Несложни латински господари нису успели да створе установе чвршћег карактера и почело је њихово опадање. Највећа опасност долазила је латинима од некадашњег епирског господара Теодора Анђела, који је успео да ослободи Солун и од својих пријатеља и патриота већ буде виђен као ослободилац Цариграда и обновитељ угашене империје. Прогласио се за цара и био крунисан од охридског архиепископа. Под његовом управом се налази и Света Гора. Солунска област је била војнички и економски јача од никејског царства, али није имала легитимну основу – била је без свог патријарха, а без тога она се није могла сматрати државом. Иако географски у саставу солунске области, преко Саве Света Гора остаје у канонској вези са Никејом. Сава до Атоса стиже царским бродом и са „царевом сликом“ како сведочи биограф Доментијан – то је символ присуства никејског цара као легитимног господара. После обиласка Свете Горе и њених царских манастира, а потом и посете средишту ове заједнице у Кареји, царска лађа се враћа за Никеју а Сава након извесног времена креће за земљу. Било је то пред, за Епир судбоносну, битку у пролеће 1230. године.
Није се очекивало да ће само за један дан солунска област поразом од Бугара изгубити своју снагу, а њен до јуче моћни господар бити заробљеник. То је далеко више од пораза. У једном дану је изгубљено све. Пошто Солун остаје без моћи, водећа сила на Балкану постаје Бугарска. Српски владар, краљ Радослав, зет дојучерашњег моћног епирског господара остаје без подршке. У интересу државе сматрало се да треба извршити смену на владарском трону. Уместо зета пораженог солунског господара краљ постаје други син краља Стефана Првовенчаног Владислав, зет сада најјачег човека у регији Асена II. Као што је својевремено отац пред крај живота сматрао да треба за живота да уступи управу изабраном наследнику, тако сада чини и Сава. Неуморни путник Сава за свог наследника узима жичког монаха Арсенија, за кога се не зна да је из Жиче некуд даље путовао. У њему је Сава видео остварење свог некадашњег младалачког идеала да се сав посвети монашком подвигу.
Да се није десило тако, Сава вероватно не би кренуо на своје последње путовање без јасног плана и намере о повратку. По доласку у Свету Земљу није ту био само гост. Током првог боравка постарао се да за своју Цркву услед општих (не)прилика обезбеди удео на више места. Док је прво путовање било кратко, сада је имао довољно времена да оде и до Синаја. Боравак је дао прилику биографу да испољи сву снагу свог дара при опису посете. „Опијеност“ Саве је толика да изненађује одлука да оде (сиђе) са Синаја. Овде појам „силазак“ има и стварно и преносно значење. Сваки одлазак са Синаја тако изгледа и сваки посетилац тиме губи. Сава губи највише. „Губи“ и сам Синај. Мало кад се место и особа допуњавају у толикој мери као у овом случају. Сава као „бивши“ архиепископ свуда је у већој мери „сувишан“ него овде. Отишао је прерано. „Узишавши на то свето место поклони се и целова поклоњење свемоћне деснице… Не хтеде се отргнути од тога камена, као видећи самога тога, који је преклонио небеса и сишао, и као да је ту крепка и свесилна света мишица његова и мислећи да се још није подигла и приносећи умиљење из срца, гледаше умним и срдачним и душевним очима онога који горе седи на престолу херувимском…“
Дуга је листа оног без чега би се остало (опстало?) да је пут био друкчи и извесна особа свој стваралачки потенцијал искористи само за остварење личног циља уместо за опште добро. За неке од „елемената“ са те замишљене листе рекло би се како је незамисливо да се без тога буде.
Са крајњом еластичношћу, толеранцијом, спремношћу за уступак… Без посебног инсистирања на било чему, контрааргументе примати без отпора и користити као оријентир и базу података за даља разматрања.
Никад се не може довољно истаћи да сви могући алтернити би оставили последице на будуће векове – по аналогији са јединком последице избора у ранијем периоду су значајније од каснијих.
Изворног је мало, користе се књижевна дела оног времена која нису имала потребу да буду хронике нити су смела да се подреде хроничарском начину рада. „Ако је неки хагиограф сувише одступио од канонске шеме житија јер му је било стало до полемике и историографије, а не до самог енкомиона (похвале), онда је он морао другде да потражи себи место.“
Кључни моменти са могућношћу избора при опредељењу за даље деловање подсећају на „скретнице“ по железничким пругама. Избором извесног правца одређује се судбина километара даљег пута са свим предностима и оптерећењиа предвидљивих или не, погодним или не. Уколико је одлука таквог карактера донета у ранијим годинама живота, утолико је значајнија. Протоком времена стиже се до следеће „скретнице“ и опет се дешава слично. Природно што се више приближава крај живота.
Прилог се може оценити и као покушај преврата у досадашњем раду и начину размишљања. За овај моменат може се рећи да је све спорно и да ће се тешко „напредовати“ ако се до тога уопште и дође. Спорно је да ли се треба упуштати у овако нешто, затим одакле поћи, куда ићи, на шта се освртати и шта узети у разматрање, којим редом узети у обради, колики значан придати, колико се на којем моменту задржати.
Поред све лењости, „инертности“ Срба тог времена урађено је прилично. Све постигнуто оставља утисак да је „отето“ од времена. Остварено у извесном моменту није се могло урадити касније. Тако је са радом Саве на стицању архиепископије и краљевства; тачно сто година касније краљ Милутин врши систематску обнову значајних храмова, а потом средином века Душан ствара царство и патријаршију. У свим овим приликама повољан моменат значи непоновљив и последњи. После тога нема услова да се тако нешто учини.

Препоручујемо