Архиепископ Арсеније

– проблем изворних текстова –

О другом српском архиепископу – изабранику и наследнику Саве на трону поглавара Српске Цркве не зна се и не може се рећи много, иако на први поглед не изгледа тако. Њему је у зборнику Животи краљева и архиепископа српских посвећено сразмерно доста простора, па би се на основу тога очекивало и више података. Нажалост, није тако. Обимно житије је претежно реторског карактера, што значи да је ту присутан минимум вести конкретне природе.

Према житију, он из Срема долази у манастир Жичу као тадашње седиште архиепископије. Његова ревност у манастиру много подсећа на рад младог монаха Саве док је својевремено боравио у Светој Гори. И поред тога што има доста разлога да се одговарајући описи који се налазе у житију оцене и као „општа места“, у житијној литератури, кад се узму у обзир каснија догађања и касније опредељење самога Саве да му повери вођење Цркве, могуће сумње се губе.

Време посвећења за архиепископа се оквирно одређује пошто је у непосредној вези са повлачењем Саве са трона и одласком на своје друго, односно последње путовање. Уместо тога, захваљујући преписивачу Теодору Граматику, који ради препис Шестоднева Јована Егзарха за Савиног биографа Доментијана и том приликом саставља опширни запис, зна се да је 1263. на челу Цркве Арсеније. Већ следеће године писац Доментијан завршава своје млађе дело, Житије светог Симеона, уз које се налази поговор који много подсећа и на онај из 1253. уз Савино житије, али и на запис поменутог Теодора из претходне 1263. Из Доментијановог поговора се сазнаје да је те (1264) године на челу Цркве Сава II, син краља Стефана Првовенчаног и брат тадашњег краља Уроша I.

Поводом посвећења Арсенија стално се мора имати на уму да биограф архиепископ Данило тај догађај везује за време владавине краља Радослава, упркос чињеници да оба Савина биографа, Доментијан и Теодосије, збивања око Савиног одласка смештају у почетак владавине краља Владислава. Као и у низу сличних случајева, српски аутори се понашају као да то питање и не постоји. Опет долази до израза велика склоност домаћих проучаваоца да све што се не уклапа у неку замишљену шему представљају као пропуст животописца. Довољно је подсетити на причу Савиних биографа о наводном посвећењу Саве од патријарха Германа. Мисли се да је све решено ако се каже да писац греши. Не помишља се на могућност других разлога.

Писац Арсенијевог житија познаје обе Савине биографије, где је јасно речено да Сава из земље одлази у време краља Владислава, па опет тврди да се то десило за Радослављеве владе. У том случају, пре и више би се ту радило о неком „инату“ него о незнању. Стога треба дозволити могућност да је ово место бар индикативно, ако се не може наћи решење које би задовољило. Зато се никако не сме једноставно само одбацити. Ако ништа друго, мора се задржати „на чекању“. Његово решење зависи од резултата будућих истраживања књижевног поступка Савиних биографа. Она се могу обавити само потпуном „демонтажом“ Доментијановог и Теодосијевог текста. Затим, питање је колико је од изворног Даниловог текста доспело до нас и каква је била улога редактора зборника.

Поред тога што постоје два опширна Савина житија настала из пера водећих писаца онога времена, Доментијана (1253) и Теодосија (око 1300), позната су и пролошка Савина житија која су настала независно од ових дела на основу другог извора, пошто тачно говоре да је Сава посвећен од цариградског патријарха Манојла, а не од патријарха Германа, како тврде оба поменута биографа.

Затим, постоји и састав познат само у једном препису, који потиче из треће четвртине 14. века. уобичајени назив је Кратко житије (KŽ). Иако је ван свих „шема“, оно се озбиљно узима у разматрање. По својој садржини, где се налази низ подједнако нетачног и немогућег, може се убројати у малобројне „апокрифе“ старе српске књижевности. У погледу „апокрифа“ може се Сави придружити и његов наследник, где изгледа да има неколико списа такве врсте. Ту је мање самовоље од састављача текста него у „кратком житију“ Саве. Главна разлика између „званичног“ житија и кратке верзије је у томе што се као област Арсенијевог рођења уместо Срема помиње Далмација.

Житије Арсенија из зборника Животи краљева и архиепископа српских са житијем архиепископа Јоаникија и Јевстатија спада у исту групу. Потичу од истог писца архиепископа Данила. Јоаникијево и Јевстатијево житије су у погледу саопштавања чињеница садржајнија од Арсенијевог, али два млађа немају „пратећу“ књижевну продукцију у виду кратких житија као што је то код Арсенија. Затим, млађи својим животним путем више личе на Саву пошто су посетили Свету Земљу и Свету Гору. везани за Хиландар – а Јоаникије је једини који својим радом везује Хиландар, Студеницу и  Жичу, тако да је аналогија са Савом скоро потпуна. За разлику од њих, Арсеније не путује ван Жиче.

Знатан део житија посвећен је чудима која се дешавају поред Арсенијевог гроба у Пећи, прво од њих је у време архиепископа Саве II (1263-1266) а последње поменуто одржава се у време архиепископа Јакова (1286-1292).

Док је у своје време архиепископ Никодим истицао своју везаност за личност оснивача Српске Цркве Саву, његов наследник Данило поред тога што Савином наследнику Арсенију саставља житије и службу израза своме поштовању дао и градњом капеле у својој зад. храму Пресвете у Пећи и осликавање циклуса сцена из Арсенијевог живота.

У низу оскудних и једноличних (полу)знања о већини српских архиепископа Арсеније „одскаче“ на потпуно особит начин, више радом других него својим настојањем. У прегледу култова из старе српске државе само се Арсеније и Стефан Првовенчани издвајају тиме што имају историјат преноса моштију који је истовремено и део историје Српске Цркве. Већ чињеница да се од толико светих ту сахрањених узимају његове мошти и носе ради очувања, довољно на свој начин говори. Изабран и постављен од Саве, Арсеније се по фрескама среће и тако приказан као да је члан владалачке куће Немањића. По оном што је урађено у Пећи, стаје у ред са најугледнијим и најделотворнијим јерарсима, архиепископом Никодимом и Данилом. О томе колико се угледом издваја сликовито сведочи још један момент. Службе архиепископа Арсенија и Јевстатија потичу од истог писца – архиепископа Данила – али однос верних према њима кроз векове није исти. Арсенијева је позната у осамнаест преписа, а Јевстатијева тек у четири.

Препоручујемо