– Градац, Морача, Давидовица –

Непроцењива је заслуга потврде архиепископа Никодима (1317-1324) уз повељу за манастир Бањску, задужбину краља Милутина. Ту се налази један од ретких пописа епископа из свог времена и уједно једини попис манастира и њихових настојатеља, међу којима је и манастир Градац, задужбина краља Уроша и његове супруге краљице Јелене. У повељи су поменути сви игумани са подручја целе земље: студенички Теодор, милешевски Гаврило, сопоћански Атанасије, бањски Сава, градачки Исаија, моравског Граца Јефрем, рашки Евстратије, кончулски Евстатије, модрички Вартоломеј, хтетовски Теодор, гостиварски Данило, ораховачки Гаврило, старонагорички Венијамин, скопски Никодим. Положај игумана манастира Граца на поменутом списку је особит.

Налази се између пописа четири владарске задужбине (Студеница, Милешева, Сопоћани, Бањска) и „осталих“ манастира, који су старином далеко испред… У тексту повеље је изричито наведено да се прва четири игумана студенички, милешевски, сопоћански и бањски издвајају. Судећи по месту Граца, вероватно је и у његовој несачуваној повељи наведен неки разлог издвајања. Следи моравски Градац као први међу „старим“ манастирима. Он је задужбина Немањиног брата Страцимира и уживао је сво време углед, о чему сведочи списак из Студеничког типика и Жичке повеље. Међу игуманима који узимају учешћа у постављању настојатеља Студенице је и градачки, а Градац се налази међу „краљевским манастирима из Жичке повеље. Ту нема задужбина кнеза Мирослава или Тихомира (Првослава), које такође тада постоје. То значи да је Страцимир уживао већи углед од два остала брата.
Морача има бар годину градње познату из натписа. Код Давидовице се зна и мајстор, а сачуван је и уговор ктитора и мајстора. Без повеље и ктиторских натписа Градац је без конкретних вести о себи. О настанку Граца говори и архиепископ Данило у свом житију краљице Јелене из Зборника Животи краљева и архиепископа српских. Тај опис је један од ретких које каснија наука одбацује. „И тако поче зидати предивну цркву у име Пресвете Богородице празник Благовештења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу како би се само с успехом могло савршити такво делоо које је почела. Заповедила је да се сакупе сви најбољи мајстори њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тога храма.“ Све остало урађено је по уходаном „стереотипном“ начину на који се наилази више пута у сличним приликама. Недостају подаци о тачном времену настанка као и код манастира Сопоћана који припада том периоду.
Према житију, Градац је дело само краљице. Изгледа да је у почетку био намењен за почивалиште краљевског пара, а потом је Урош саградио Сопоћане као свој гробни храм. „Док архиепископ Данило говори само о Јелени као оснивачу манастира Граца, други подаци указују да је у томе имао удела и краљ Урош. На ктиторској композицији у Богородичиној цркви представљени су заједно како држе модел храма, што би значило да су обоје поручиоци. Основне особености плана цркве… упућују на то да је Градац почет у време Урошеве владавине, с намером да буде краљевска гробна црква. Из непознатих разлога дошло је до прекида градње на висини од два метра од пода и до извесних измена… Нема начина да се установи колико је прекид трајао. О каснијој градњи и довршавању цркве и манастира вероватно се старала краљица Јелена…“
Здање је самосталне структуре – не осећа се утицај претходног, али је нико и не следи – тако се разликује од свих. Слике оштећене али се уочавају сцене које дају грађе за проблематику историјских композиција. У јужној капели посвећеној као и у Студеници и Сопоћанима био је „насликан Немањин живот од одласка у Свету Гору до смрти и преноса његовог тела у Студеницу према биографији коју је написао Свети Сава.“
Други храм који овде привлачи пажњу из разлога „супротних“ појави Граца. По свим параметрима (ктитор, начин израде, намена) говори да је и то манастир. Међутим, у толико пута поменутом списку Мораче нема, нити се ту наилази на неки сличан храм који би се подударао са особинама Мораче. Сем поменутог манастира Граца, који одскаче по томе што је задужбина владарског пара, у списку се поред задужбина налазе манастири раније настали у централним областима и они са југа који су касније доспели у састав државе. Ту нема ниједног осим Граца по настанку временски блиског Морачи, што је доказ више да стварно храму сличном није место међу манастирима. По биографу Доментијан при опису Савиног рада у земљи, док је био на челу Студенице око 1210. постоје три врсте храмова: манастири, киновије и млчалнице… Остаје питање у коју групу би се Морача могла сврстати. Тако случај са Морачом може бити подстицај за трагање о групама и називима монашких заједница.
Савремено схватање манастира Мораче сажето је у неколико редака: „Морача се по много чему истиче међу манастирима средњевековне Србије. Она је пре свега најрепрезентативнија задужбина једног ктитора из бочне линије владарске породице Немањића; кнез Стефан син великог кнеза Вукана, а брат од стрица тадашњег краља Уроша Првог, основао је манастир на својој баштини и саградио храм Успења Богородице, с намером да у њему буде сахрањен…“
У писању се далеко ређе наилази на помен манастира Давидовице. Општепознато је да је она задужбина монаха Давида, за кога се тврди да је то Вуканов син Димитрије. Значи, ктитор ове обитељи био је брат Стефана оснивача манастира Морача. Настанак ове две задужбине дели временски размак од тачно тридесет година, што је врло индикативно, јер толико дуг период даје прилику да на сцену ступи нова генерација. То говори о потреби извесног опреза. Уз остале особености Давидовице спада и посвета храма празнику Богојављења Господњег, што је врло ретка појава, јер храмовна слава пада у „невреме“ (средина јануара). По квалитету израде, живопис заостаје иза храмова те врсте, али по ономе што се на основу минималних остатака може закључити, богословски је добро осмишљен.
Само код ове задужбине сачуван је и уговор ктитора монаха Давида и мајстора Десине де Риса са сином Влахом, састављен 30. августа 1281. године. Претпоставља се, с обзиром на климатске прилике, да су радови могли почети тек следеће, 1282. године. Деса има три сина, од којих један (Влах) ради очев занат, што је природно. Остала два су трговци, што је за Дубровчане опет природно. Не мали број храмова знања о себи дугује помену из времена Милутина. Као блесак муње у тами само се појави вест о постојању. Тама и даље прекрива оно што је томе претходило или шта је после уследило до времена рушења као „општег места“ у историји српских храмова.
Изгледа да је у то време само владар могао градити храм у нивоу манастира. Сродници нису имали то право. Њихове задужбине могле су имати сва својства владарских задужбина, али нису се могле унети у списак манастира. Расположиви извори дозвољавају да се каже толико. Сувише је то мало да би прича о поменутим храмовима могла да тече даље. Као особеност сликарства Мораче истиче се циклус пророка Илије. Чудно је што је тако. То је значајна личност библијске историје са упечатљивим дејством на свест и понашање верника, и стога има доста разлога да буде чешће представљен.
Живот им није наклоњен – поред тога што нису међу храмовима прве врсте, није сачувано ништа из њихове историје што би говорило о животу у слободној држави. Код Мораче, сем ктиторског натписа као јединог извора сазнања о ктитору, нема никаквог помена кроз пуна два века, тачније до 1442. суморног времена деспотовине која лебди између слободе и ропства. Из те године је такође суморни запис о недостатку књига у храму, несталих у честим немирима којима је тај период испуњен.
Бањска повеља је спомен на време солидне државне организације, која се огледала и у постојању „дисциплине“ у поретку храмова. Само неку деценију касније, средином века, долази до измена. Настаје „либерализација“ појма манастир. Њихов статус се често мења. У манастире. се убрајају и задужбине које до пре неколико година то никако не би могле бити, а манастири из бањског списка постају метоси других обитељи. Тиме се завршава једна епоха у животу монашких заједница старе српске државе. Стање после 1350. ближе је каснијем и новом периоду него оном из времена краља Милутина само неку деценију раније. Стога се данас тешко прима чињеница да Морача у време свог настанка није била оно што се данас сматра као „сигурно“. Не зна се да ли је тад било сличних цркава које деле судбу Мораче.
У већини случајева од некадашњег комплекса грађевина остаје само храм или бар његови јасни остаци. Значи храм се гради посебном техником која омогућава да здање одолева уобичајеним изазовима и претњама: „око цркве откривени су остаци манастирских зграда, трпезарије, конака, оградног зида…“
Већина задужбина настаје са циљем да ту буде гроб ктитора. Око тога има спорења: „Подстакнут тиме што се црква понекад назива гробницом, а не обазирући се на то да ли је тај назив добар или није, како сам уз то навео пример само из дела новијих писаца, мени се чини да би и именица гробница и код Константина Филозофа у деспотовој биографији могла да има шире значење од речи гроб.“