Цењено преко општих прегледа збивања година 1917. година личи на „мртво море“ – испуњена плановима, ишчекиваним повременим напетостима на фронту које су личиле да ће прерасти у велике окршаје. Очима учесника, живот је био „испраћен“ текућим догађајима без већег значаја и трага у будућности.

Данас је утисак да током ове године није рађено ништа. Онда, напротив, често се срећу знаци да се „нешто спрема“. Тако фебруара 1917. Врховна команда се обраћа командантима армија. „Хоће ли им, колико и каквих топова још требати за нападно дејство, сем оних са којима располажу.“ Вест о неким припремама код људства не остаје без „одјека“. Докле се ишло озбиљно у томе говори и то што се истицало да се због великих губитака Срба у дотадашњим ратовима „захтева од савезника да се у предстојећој офанзиви сва српска војска употреби као други ешелон на битољском правцу и да она пошто савезничке снаге изврше пробој фронта предузме експлоатацију пробоја.“

„Радни карактер“ ускршњих празника ове године осећа се и по честитки регента Александра упућеној војсци. Текст је скоро без икаквог свечаног тона сведен на наратив. Званични дневни извештаји користе израз „ништа ново“, а они сумарни се данима понављају: „На фронту српске армије нема важнијих догађаја.“

У целини сем ретких али значајних изузетака, цела година може да се оцени као изгубљена. У збиру каснијих сећања преживелих ратника свака од остале три године овог рата давала је више повода и разлога за сећања од ове – 1914. као сваки почетак памти се дуго; 1915. по својим страдањима, 1916. по Васкрсу „лешева“ на Крфу, а потом по ужасима борби око Кајмакчалана. Врло ретко се неко нађе побуђеним и да се по нечему сети и ове 1917. Што се тиче поробљене земље, најгоре се десило крајем 1915. и почетком 1916, а онда стална беда, све се слива у један дуги низ мука исте врсте све до самог ослобођења… Неродна 1916. и јака зима почетком 1917. страдању народа у земљи су дале свој допринос.

Време од Крфа, сем Кајмакчалана, па до почетка завршног удара са слабим трагом у памћењу због једноличног. „Пуцају да не буду убијени, сањаре о својој кући и чезну за животом, сматрају за највећу добит ако их лако ране те се тако дочепају позадине. За то време не мисле они на рат као да се неће никада више вратити у ров, а кад им истекне боловање они ошљаре дан-два успут. Али, ипак стижу најзад пред жицу.“

Многи Ускрс и не помињу и по Трилогији о њему се код већине и не води рачуна. „Једног дана прену се сви и накренули главе да бисмо боље чули. Слушали смо дрхтаво јек звона који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља… Велики снег, који је изненада пао на сам Ускрс, и све уравнио у својој белини, учинио је више од мојих лекова да моја маларија овог пута дефинитивно нестане… На Ускрс нашли смо јединицу у 8 сати у моменту кад је командант спремио положај да бира место за батерију. И место честитака, место јаја шарених осута је псовка и грдња: „пијанице“, „неваљалци“.. Кажњени смо са пет дана, које смо почели одмах да издржавамо, с тим што смо у 24 сата по 2 сата били везани за дрво… на сва три дана Ускрса код турске џамије везан по 2 сата.“

Судећи по извештајима са прве линије, и код Бугара је све обично као и претходних дана, без одјека Ускрса. Већ по детаљима који се наводе у извештајима очито је да нема нечег значајног.

Има неколико примера о наводним заједничким ручковима Срба и Бугара на положају. Близина ровова два противника чинила је да су се често и препознавали. Има примера да су Бугари у немоћном бесу управо на овај Ускрс хтели да загорчају празник гласним набрајањем својих злодела над нејачи у окупираној Србији. Успех су постигли – то српске борце није могло да остави равнодушним.

Узнемиравања дуж линије фронта чешће из „досаде“ или очаја него по планском деловању команди са обе стране. Прати се свака приметна промена на другој страни и скоро редовно њој се придаје већи значај него што она собом носи. Дешава се услед пренапрегнутости и страх од изненађења. „Распали брзу паљбу са пет шаржера за пакло цигара!“ И утакмица почне, остали прихвате мислећи да је неки препад и отвори се паклена ватра, праште пушке, клокоћу митраљези, кевћу брђани, грокћу рововци, пламте пољаци… Кад почну кише и завеју снегови, на планини и у јазбинама живе као прачовек у пећинама… Мрачне ноћи са два војника привезао је уже за бугарске бодљикаве жице па је помоћу трактора све свукао низбрдо. Бугари су надали дреку и отворили брзу паљбу а наши су скакали у рову од смеха… Бележе се и срећни сусрети са медведима у близини самог фронта. „Одједном у тишини потмуло мумлање… Медвед нам је одједном затворио пут…“ Можда и нису сви од таквих сусрета протекли срећно, али они нису забележени. Привид мира ретко кад траје дуго: „Бугарске јуришне чете, по свом старом мучком обичају, око 2 часа после пола ноћи нападоше наше положаје, готово на целој линији фронта. У оваквим случајевима трупама у резерви даје се знак узбуне. И резерва хитно поседа другу борбену линију.“

У мају 1917. лет ждралова повод је за песму и појачану носталгију:

„Са Јонскога мора јато

Ждралова у вис се диже…

Погледом их Срби прате:

„Збогом ждрали, поздрав нос’те

Несрећноме нашем роду…

Још нас има да гинемо

За јединство и слободу…

О, како сам тужан плак’о

Што још нису дошли дани

Да крећемо и ми тамо…

Свуд народу српском рец’те,

Свом јединству све је ближе,

Све су лепши наши дани,

Све срећније време стиже…“

Сећање на родни крај није бивало без емотивног узбуђења: „Певајући нашу песму Тамо далеко на висини од 1500 метара, често су певачи и слушаоци гледајући у даљину, завршавали певање јецањем.“

Разна су искуства поробљених Срба: „Кључари су били већином Јевреји и Мађари, грамзиви на новац, па смо сваке недеље морали да скупљамо бакшиш за њих да бисмо имали мира… Кључари су у споразуму са детективима пуштали кришом и за добар бакшиш неко је интернирце дању и ноћу у варош, одакле су нам доносили новине и вести из вароши… Београд је изгледао жалосно. По улицама, кафанама и ресторанима све сами надмени и бесни официри… Већ око 4 сата у зору стајале су поворке бедних жена пред продавницама млека и животних намирница да би за ситну децу добиле по четврт литра и нешто брашна. Око касарни и официрских менажа свуда изгладнела и одрпана деца са лончићима у рукама да од војника приме по који залогај хлеба или нешто чорбе или пасуља.“

Дуж фронта услови живота су разни. Не ретко, срећу се и невоље око снабдевања водом. Овакав разговор се ретко среће: „Има ли горе код вас воде? Како да нема! Букова шума! Ми и не пијемо много, све трну зуби, а после ње се некако одмах и оглади, па муке живе!“

Верује се да се услед дугог стајања јавља скорбут: „Пошто је Моравска дивизија била доста дуго у позадини то нека изволи командант армије заменити Дринску дивизију Моравском дивизијом.“

Црква у Солуну где се окупљају Срби је у „једној омаленој кући са које је блистао крст… У тој маленој скривеној црквици окупља се српски изгнани народ да слави име Господње!“ Тад се увелико говори да предстоји Васкрс Србије. „У цркву уђе старац мрка лика дуге браде беле као снег, у шињелу обична војника… Наслањајући се на своју палицу упути се једном обичном седишту… Народ у цркви нетремице гледа у старину… Служба се сврши. Старина прими нафору прекрстви се, још једном управи поглед олтару и горе чак наслањајући се на мишицу свога пратиоца… Изиђе из цркве…. Le roi Pierre – шапнуше Французи.“

Од јула 1916. Београдски митрополит се налази на Крфу. Заплетеним и замршеним путевима какве смо рат може да донесе и створи посредством писама одржава везу са архимандритом Платоном (Јовановићем), потоњим мученички страдалом бањалучким епископом ужасне 1941. године. Он дуго има само непроверене вести о епархији из своје митрополије која је остала без иједног архијереја: „Епископ Доситеј (нишки) веле јавио се пријатељима. Сергије (шабачки) никоме се не јавља, а зна се да је жив. И за Вићентија (скопског) кажу да је у животу. Нићифор (призренски) је недавно умро.“

Иначе, мишљење владе било је да би митрополит требало да остане у земљи са својим народом: „Министарски савет је мишљења да би за Вас и за паству било најкорисније и најбоље да у сваком случају останете у Студеници, ако се више не бисте за друго одлучили.“ Уместо тога он одлучује да крене са осталима и касније се кајао због тога. Било је планова очекивања да се током 1917. г. појави у земљи.

У то време се ради и на будућој знаменитој Српској Трилогији: „Артиљеријски официр Стеван Јаковљевић, који је увек убележавао у своме нотесу записке на фронту, сад и овде пошто је појео ћевапчиће записа нешто у своме нотесу.“

Постоји већ формирана и устаљена слика Топличког устанка и догађаја у вези са њим. Предстоји ипак да се расправи ко је више „заслужан“ за његов неуспех – Коста Војиновић или Коста Пећанац. Деценијама се о Пећанцу није могла чути повољна реч па је самим тим јасно како је представљена његова улога у устанку. Ван земље су о устанку стизале само оскудне и неодређене вести којима се не придаје велика пажња.

Створен је утисак да је подручје захваћено буном услед страховитог терора бугарског окупатора усамљено остало далеко од обале, као да није део јединственог српског простора. Неугодно делује помисао како се околина мало интересовала, знала или помогла устанку… Нажалост, одсуство солидарности међу Србима у тешким моментима није ретка појава. У конкретном случају то се може само делимично правдати општим тешким стањем под туђинском окупацијом. „Ко зна да ли је ово био прави Војиновић и да ли су комите биле праве комите. Врло је вероватно да су аустро-угарске власти овим кушале има ли у народу оружја и склоности на покрет…“ Прилика да се буна види српским очима али са стране.“ У науци се говори о устанку и придаје му се велика пажња. За савременике, па и оне из ближе околине то су „неке комите из Ниша“.

Као одговор на устанак издају се и нова строга правила: „Општине из којих се више од њих шесторице комитама прикључиле или са њима тајне везе одржавају… биће до последње куће спаљене, сумњиви поубијани, све благо и земна узапћени за жене и деца у даљини од више стотина километара интернирани.“

У то време на фронту се врши реорганизација „проређене“ српске војске, а са тим долази и крај 17. пука: „Осуђен је да буде избрисан из списка српске војске. И још 4 пука са њима. Не као недостојан, напротив. Бројно је престао да постоји… нас око 800 који смо преостали нисмо били више довољни да сачињавамо један пук.“

Убрзо по овом Ускрсу уследио је и изненадни пад пуковника Живка Павловића, творца свих победа из јесени 1914. године. Први обрачун са њим дошао је одмах по уклањању војводе Радомира Путника са чела Генералштаба, а потом након гоодину дана. Тад се Живко Павловић налази у Суботском. У његову радну и спаваћу собу (истовремено) долазе водећи људи тадашње српске војске – регент Александар, министар војске Б. Терзић, П. Бојовић начелник штаба, војводе Ж. Мишић (1. армија) и С. Степановић (2. армија). Пошто су „мајсторски“ лепим речима и привидним уважавањем извукли његово мишљење о најбољим правцима удара на почетку завршне офанзиве, „срдачно“ су се захвалили и отишли. Сви предлози Павловића биће касније усвојени, а он „за награду“ удаљен из војске.

Као одговор на овакав однос према Живку током рата Српска краљевска академија прима га у своје чланство. По речима Ј. Цвијића Живко има урођену особину комбиновања рељефа и кретања великих војних маса – можда више и од војводе Путника, дуго и добро познатог по томе (знао је све кафеџије по Србији, а при планирању и вођењу операција скоро да му није била потребна географска карта. Такав, био је „сувишан“ за многе водеће личности српске војске после Путника. Оно што је за све остале „обично“, за визионара какав је Живко та слика предела се спаја са кретањем делова обе супарничке војске. Та особина као израз урођене интуиције је ван и изнад рационалног и не стиче се учењем.

У поробљеном Београду деца тек пристигла за обавезни полазак у школу коју организује окупатор уче само латиницу, јер је ћирилица забрањена. Стога се деца сама сналазе: „Та плоча ми је постала ћирилични буквар и ту сам добро учврстио своје ћирилично знање… Више него школске задатке исписивао сам штампана ћирилична слова и уз мајчину помоћ изучио и писана. Све што сам за учитељицу писао латиницом, исписивао сам за себе, као своју тајну у ћирилици и те хартије добро сакривао.

Деца логораши у Нежидеру тад су се први пут срела са кином (већина од њих). „Обревши се први пут у биоскопу ми смо просто бленули у екран, на коме су промицале црно-беле слике људи и жена у покрету, бленули смо у ту појаву не разумевајући ни садржину филма ни његове мађарске натписе.“

У оквиру неке врсте ондашњег документарног журнала се емитују и сцене освајања Београда од Аустријанаца: „У том тренутку из клавира су забрујали звуци – српске химне. Наши учитељи Здравковић и Јовановић запљескаше, а уз њих и ми деца. Остали гледаоци сигурно су помислили да и ми поздрављамо њихову војску, па су се још више одушевили.“