Пренос моштију преподобног Симеона Немање из Свете Горе извршен је у бурном времену. „Актер“ тог чина, сам Сава, каже да је прошао гору и воду. На свој начин, у скоро истим невољама налази се и данашњи истраживач док се сналази у разликама између четири писца и пет списа, кад покушава да процени која је од понуђених слика ближа реалу.
Пада у очи истицање писама послатих из Свете Горе у земљу и обратно, као да је реч о неком епистолару, уз опширне наводе из њих. За ондашње прилике подразумева се да у тим условима између писама или беседа постоје разлике. „Стефан наводи само своје писмо, с којим се текст у Савином наводу баш и не слаже.“ (Д. Костић). Упадљив је редовни помен границе српске земље, где се среће са братом великим Жупаном Стефаном, владаром српске земље. Читав претходни век је прошао у борбама српских жупана са Византијом да се стекне „граница“ – уз остало, она је символ слободе и самосталности од Византије.
Сусрет на граници има вишеструко и значење и значај. То је прво виђење са Савом (Растком) и Симеоном по њиховом одласку у Свету Гору. То је и сусрет са првим домаћим пројављеним светитељем највише заслужним за постојање те границе поменуте код свих писаца. Била је то прилика за „радосно туговање“. О сусрету на граници сви писци размишљају и говоре скоро на исти начин. За свој опис преноса током рада 1264. Доментијан скоро дословно преузима одговарајуће делове из свог ранијег списа: „Дошавши на границу своје и грчке земље и ту часно часни часне и свете са светима преподобног својега оца мошти срете… И сревши мошти светога, сатворисмо на том месту обноћну молбу… чинећи провођење ка спремљеном му гробу код пресвете Владичице у Студеници који сам себи спреми и положисмо (их) часно у гроб са хвалама… И богољубива чеда његова са славом и чашћу сатворише провођење светога по подобију Израиља; и ево други Израиљ би пренесен не од Египта но од Свете Горе.“
Поједини описи преноса код биографа иду и до десетак страница, што је за наше услове „луксуз“. До те масе текста дошло се произвољно одмереним наводима из писама. Доментијан који даје посебну црту синоптичког питања пошто се односе на његова два списа, овде је додатно сложен – преузима и своје и туђе скоро дословно да би местимично био у сукобу са самим собом. Час је у првом плану писмо Стефана Првовенчаног, а час Савино. При томе, Доментијан као да се „игра“, укршта по свом „расположењу“. Верзија текста производ је једног момента. Пре или после би била друкча (и гора и боља). „Доментијан је Симеона радио касније и мада га је дотеривао и стилски и садржајно према Сави ипак се местимично осећа како је „пришивао“ извесне партије.“ (В. Ћоровић) Причање сваког од биографа је само за себе прихватљиво. Не примећује се да има нетачног или екстрема. Проблем је кад почне поређење. По Теодосију, после пројављивања Симеона као мироточца Сава иде у Карејску келију – по Доментијану, остао је и даље у Хиландару.
О дословном слагању текстова – тамо где су истог порекла – не може се говорити и из разлога што су преписи који су пред аутором из различитих времена и претрпели различити број писарских „обрада“. Тако нешто било би могуће само код аутографа.
Само Сава својим поменом преноса од осам година након упокојења Симеона као моменту поласка временски бар приближно одређује почетак ризичног подухвата. Шта тачно значи односно за коју годину би се везала та одредница и поред напора истраживача не успева се да се поуздано утврди. Не може се ни замислити какве све претпоставке и предлози датовања би се јавили да није тог податка. Затим, у времену од поменутих 8 година ништа се не зна о Савином раду. Сам Сава у свом житију Немање не помиње Кареју као ни своја рукоположења.
Док је отац жив па и ако стар и монах у далекој Светој Гори, његов углед делује и у земљи влада мир. Убрзо после смрти прилике се мењају. Старији Вукан се осетио „заобиђеним“ и оштећеним. Рат се води са обе стране уз учешће страног фактора – Вукашин са Угарском, Стефан са Бугарском. У томе настају и невоље на Светој Гори. „Настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини узеше Цариград, бившу грчку земљу, чак и до нас изметоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж“. О стању у Светој Гори по Сави чуло се и у земљи.
Највише невоља је око врло конкретног појма – броја епископа који се нашли на дочеку. Најчешћи је помен само једног епископа, има и без помена, што се не може тумачити да епископа ту није било. За разлику од осталих, само Стефан Првовенчани помиње више епископа које је са собом довео на дочек моштију. Тада су у српској земљи постојале четири епископије. Друго је питање што услед општег „метежа“ и у Византији због латинске окупације и у Србији након грађанског рада Стефана и Вукана настало опште нередовно стање, па се не може знати колико је у земљи било епископа. Као што је речено, по већини ту је тад био само један, док по Стефану Првовенчаном било их је бар два. Може се дозволити могућност да је било и више, па и сва четири!
Главни актер чина преноса је Сава а он, као што се очекује, из скромности каже најмање. Стефан Првовенчани је споредан. Савини биографи живе знатно касније, а „причају“ далеко више. Сава доласком у Студеницу завршава своје излагање, а тиме и цео спис.
Према већини аутора, пренос моштију је обављен 1206/7. године. По једнима, до појаве мироточења долази одмах, по другим, то се дешава касније (наравно да не могу да се сложе – кад). Помиње се и повезаност те појаве са временом осликавања студеничког храма. Тако се питање преноса раздваја на две фазе – време доласке у Студеницу, а потом време и околности пројаве светиња.