Умесно је питање које се може поставити поводом личности старог српског писца Теодосија. Судећи по броју рукописа, нико од његове сабраће по перу не би се могао сматрати срећнијим. Бити читан и ширити се било преписом или штампом својих дела, то је сан сваког писца. Кад се узму у обзир многе перипетије око Теодосијевог списа, почев од идеје о настанку па све до почетка 20. века, онда се поставља питање ко је он, и самим тим мисао о некој његовој срећи отпада.

Судећи по почетном делу списа, наруџба је дошла од (неког) сабора… Ту је обећање писца да ће користити писане изворе, што судећи по садржају дела није чинио. „Ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско, стаду његову за собом писмено оставише.“ Од поменуте писане грађе изгледа да је користио само свог претходника Доментијана. Његов рад се своди на праћење старијег, а они ретки примери самосталног рада пре су одступање од реала него што би био неки стварни допринос. Из таквог начина рада не може се закључити шта би био бар почетни циљ и задатак – да „уравнотежи“ ексцентричну Доментијанову причу или створи ново дело, независно од старијег?

Пошто кроз рад не показује неку самосталност поступка, одмах се јавља питање како на кључним местима остварује толику самосталност и одступања, и то скоро као правило у правцу ка нетачном. Код обраде стицања црквене самосталности као централног догађаја и у Савином раду и по смештају тачно у средини списа, одступање је највеће, и то не само према нетачном, већ и потпуно немогућем. Затим, тај део искаче из целине преосталог текста, па је оправдана мисао накнадно извршене ревизије.

Треба се позабавити и насловом који можда и не потиче од писца. У сваком случају, и он је претрпео накнадну измену која није доследно спроведена као поменута „ревизија“.

Наслов је својом опширношћу неуобичајен за житије неког светитеља. Делује донекле „ишчашено“, без ослонца на тежиште списа, већ даје своју скалу садржаја која није у најбољој свези са тематиком дела.

Највећу пажњу истраживача привлачи формулација која одсликава Теодосијев однос према старијем биографу израз „сказано – списано“, пошто нема своју аналогију, деценијама се врше покушаји да се одгонетне. Неки од строжих читалаца желео је у спису да види само верзију старијег и определио се за нову формулацију. Уместо затеченог „сказано Доментијаном… списано Теодосијем“ ствара нову „списано Доментијаном“, чиме се по данашњем убеђењу Теодосијев спис своди на верзију Доментијанове приче. Тако настаје парадокс да житије од Теодосија може да буде без помена његовог имена, али никад није без помена Доментијана… Део преписивача кроз векове вољно или невољно (по незнању) следио је његову жељу. Тако да се столећима води невидљива борба – надмећу се ове две верзије наслова…

Кроз стару српску књижевност се тешко прати тај однос, пошто се поменути спорни израз налази само у наслову, а познато је да су први и задњи листови књиге највише угрожени, тако да је доста преписа без насловне стране. Тако од шест рукописа, колико их има у једној збирци, само код два је сачувана насловна страна, па се не може знати којој верзији наслова припадају. Што се Русије тиче, где има доста преписа Теодосијевог дела, редукована верзија без промена однела је потпуну победу, јер први рукопис који тамо стиже 1517. утиче на остале преписе.

Теодосије је срећан и због тога што се само код њега може пратити у извесној мери континуитет умножавања путем преписивања. Најстарији познати и крајем 19. века немаром нестали препис потиче из 1336. а то је само неку деценију након састављања дела. Око три деценије је млађи препис таха монаха Марка. Општим током догађаја и он је предодређен за нестанак у ломачи Народне библиотеке. Опстаје само по „непослушности“ корисника В. Ћоровића. За разлику од овога, код Доментијана најстарији рукопис потиче из времена три века након настанка.

Није до краја јасна улога архиепископа Никодима (1317-1324) у животу Теодосијевог списа. Судећи по његовој повељи за Карејску ћелију, он усваја тврдње из житија које задиру у свет немогућег о тобожњој хиротонији Саве у тада од Латина поробљеном Цариграду, и тако им даје званични карактер. Пошто је то уједно и време врло блиско претпостављеној ревизији Теодосијевог житија, онда се ове две појаве лако могу и морају довести у неку везу, што би значило да је Теодосијев рад поред тога што је у сенци Доментијана исто толико и у сенци деловања архиепископа Никодима. Углед који Теодосијев спис стиче преко поменутог јерарха помаже да се он нађе и у Хиландару и Пећи, тамо где Доментијановог списа нема. Углед Теодосијевог дела чини јунак, овде приказан на за читаоца прихватљивији начин. Писац познаје психологију читаоца и пажљиво га води тако да овај и не примећује кад га „заводи“ или одводи као жедног преко воде – ако игде ова изрека има своју примену, то је овде. У поглављу о стицању црквене самосталности Теодосије потпуно одступа, али задржава Доментијанов „пропуст“ уношења погрешног имена патријарха. Како објаснити да Теодосије користи Доментијана само тамо где он „греши“?

Дуго је владало уверење које се према данашњем познавању менталитета Тедосијевог рада може сматрати наивним: „Не може се сумњати да је Теодосије имао пред очима патријархов акт – који Доментијан који је писао на Светој Гори по свој прилици није имао.“ Уместо тога, све више преовлађује убеђење да оно што тврди само Теодосије захтева додатни опрез.

Спис се цени као житије и тек у новије време сматра потпуно аутономним, до чега је споро долазило. Дуго је то била само верзија Доментијана. Да ли заслужује да се стави у ред са осталим? Садржински јесте верзија, али не у потпуности, могло би се сврстати у разне групе, али само делимично.

Претпостављана накнадна ревизија текста, а потом и наслова, уз потискивање Теодосијевог имена или губитак првих листова може да се оцени као „осипање Теодосија“.

Садржина Теодосијевих текстова без ревизије која се може схватити и као трагедија самог писца већ тиме што је његово дело подвргнуто таквом захвату, а потом и своје усмерености према погрешном доноси утисак да је донекле реч о сувишности целог дела. Од два житија обичном човеку је довољно да прочита само једно и да себе сматра довољно обавештеним о Савином животу. Стога је умесно питање, има ли разлога жалити за брзо несталом изворном верзијом произашлом из Теодосијевог пера због њене толике блискости са старијим.

Чињеница да је довољно читање списа само једног биографа приближава га најшире схваћеном појму синоптике. Потом, с обзиром на све поменуте особине финалног текста који прелази пут од пажљивог „праћења“ старијег уз незнатне измене, а потом последице поновне обраде тешко се определити у коју групу литерарних остварења могао са највише успеха сврстати, приближава га појму „хибрида“ који може да се различито дефинише. „Хибрид“ већ по томе што се јавља као неодређена смеша среће и несреће која прати његово књижевно дело. Ако се синоптички карактер Теодосијевог списа састоји у „сувишнности“ (просечном читаоцу је довољно само једно Савино житије), „хибридност“ се налази у тежини сврставања, пошто је много лакше рећи шта није него шта јесте.

Лакше је рећи шта Теодосијев спис није, него га сврстати у неку од већ постојећих група. Већ је поменут као синоптик, апокриф, илузија, осипање… Свега од тога ту има у делу које се после дугог колебања да ли Теодосија сматрати самосталним и посебним именом. Извесна ограда остаје. Кад се срачуна шта је од Доментијана, па потом од ревизије преостаје мало простора за правог Теодосија. Колебању које се среће током друге половине 19. века у односу на Теодосијево дело, кад се оно од већине ценило само као верзија Доментијана и говорило о Доментијану и „Доментијану“ (Теодосију) у ново време се придружује све израженија неодређеност шта потиче од Теодосија, а шта је од „Теодосија“.