Поетика Грачанице

При сваком помену богате ктиторске делатности српског краља Милутина (1282-1321) везује се мисао за Грачаницу као најлепши од њега саграђени и сачувани храм. То се односи и на лаика и на стручњака који о овој светињи, њеном настанку и особинама пишу са особитом љубављу. Потиче из низа али није од низа већ је изнад и по градњи и по сликовном украсу. Остаје се без одговора како се то дешава.

У свом великом подухвату без аналога на ширем простору приступа обнови свих врста старих и оронулих црквених здања – катедрале, манастири, парохијски храмови, ћелије, скитови… Међу њима се издваја Грачаница као да је предмет посебне пажње, тако да у низу његових задужбина представља нешто више од обичне „јединке“ и ту Грачаница делује као изузетак. Остали храмови се граде на место старих, о чијим почецима се ништа не зна. Овде се ради на темељима два претходна храма и оба се само оквирно датују. „Та стара срушена црква пронађена је приликом археолошких ископавања… њен облик и димензије биле су доста скромни, док су зидови били покривени фрескама. Ко је био ктитор ове једнобродне катедралне цркве, липљанских епископа остаје нејасно.“ Тако велики захват подразумева економски моћног ктитора и јаку „логистику“ способну да изнедри толико оригиналних остварења и да уједно остане потпуно „безимена“.

Цео текст

Тезе (2)

Цело 24. поглавље Доментијановог житија Светога Саве посвећено је поређењу „боговидца Мојсија и богоносца Саве“. Поред несумњивог књижевног дара који Доментијан има, на руку му иде и општи полет српске државе који добро познаје. Лако је тад бити распеван и говорити о надмоћи Саве, што 150 година касније не полази за руком Константину Филозофу који се дотиче исте теме, али у поднебљу општег опадања и незаустављивог пута у ропство није могуће говорити друкче него суморним тоном. Док покушава да узвелича Саву, плете венац похвала од којих неке имају антологијску вредност. Нису и не могу све међу њима да буду подједнако добре, а читаоцу остаје да зажали што није тако. Кад се посредством Доментијанових речи вине високо, зажели да тамо и остане. Тек ту се Доментијан осећа као писац-уметник, што му је и била намера, а не хроник. Летимичним погледом се примети да песник (овде је он то пре и више него прозни писац) Доментијан усваја другачији систем вредности на који истраживачи, међу којима предњаче историчари, у трагању за чињеницама и не обраћају пажњу. Од свих Савиних постигнућа писац као прави богослов на прво место ставља Савин успех да свој народ просвети привођењем и задржавањем у правој вери. По њему, од јереси нема веће опасности и погубнијег противника. Отуда свесно ту мисао понавља више пута разним поводима и начинима. Не размишља о могућој „сувишности“. Од Доментијановог времена прошло је осам векова, а његов израз „молитвом пробивши небеса…“ (поводом чуда у мисији код угарског краља) звучи као јуче изговорен и спада међу оно што се само једном може чути.

Цео текст

„Заборављени“ Сава

Савино дело се у великој мери веже за градњу. „Колико је сила могућа подигох свети манастир (ограду), дом Пресвете Владичице наше Богородице…“

„Као и остали млади народи Запада, Срби се навикавају на градски живот у манастирским заједницама. Манастири се подижу као урбанистичке целине и схватају се као град. Пре Другог светског рата сељаци око Студенице говорили су да иду „у град“ – не у манастир. Тај назив историјски је тачан. Манастир је често у средњем веку схватан као град и подизан је као идеални град.“ (С. Радојчић).

У житију Саве од старијег биографа Доментијана постоји поглавље где писац пореди Саву и Мојсија. Јасно је да је ту Сава као особа из Новог Завета у предности у односу на било које лице из Старог Завета које је далеко од благодатног света црквеног живота. У набрајању разлика између ова два лика једна говори и о односу на државни новац: „Онај велики боговидац изведе израиљћане из Египта са златом и сребром египатским, а овај преосвећени злато и сребро, колико доби у земљи отачаства свога, све пренесе у туђу земљу, пређе истоке и западе сејући своје по заповести оца небескога.“

Наследник великог жупана Стефана Немање на владарском престолу, средњи син Стефан, у житију свог оца набраја места и храмове ван земље којима је Немања слао своје прилоге: „Почев од велике Цркве Господње у Јерусалиму, и Светога Јована Претече и у Риму цркви светих и свеславних врховних апостола Петра и Павла и светога Теодосија у пустињу светога архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом Бару и преславне и увек деве Богородице у Евергетиди у Константинову граду…“ Значајно је да се тај списак не разликује много од оног који се налази код архиепископа Данила у његовом житију краља Милутина, насталом сто година касније, кад је српска држава далеко моћнија у сваком погледу.

Цео текст

Теодосије као „хибрид“

Умесно је питање које се може поставити поводом личности старог српског писца Теодосија. Судећи по броју рукописа, нико од његове сабраће по перу не би се могао сматрати срећнијим. Бити читан и ширити се било преписом или штампом својих дела, то је сан сваког писца. Кад се узму у обзир многе перипетије око Теодосијевог списа, почев од идеје о настанку па све до почетка 20. века, онда се поставља питање ко је он, и самим тим мисао о некој његовој срећи отпада.

Судећи по почетном делу списа, наруџба је дошла од (неког) сабора… Ту је обећање писца да ће користити писане изворе, што судећи по садржају дела није чинио. „Ово нисам примио само слушањем, него од његових часних ученика, његових сапосника и у туђиновању сапутника и на путовању сатрудника што као пребогату ризницу или наследство отачаско, стаду његову за собом писмено оставише.“ Од поменуте писане грађе изгледа да је користио само свог претходника Доментијана. Његов рад се своди на праћење старијег, а они ретки примери самосталног рада пре су одступање од реала него што би био неки стварни допринос. Из таквог начина рада не може се закључити шта би био бар почетни циљ и задатак – да „уравнотежи“ ексцентричну Доментијанову причу или створи ново дело, независно од старијег?

Цео текст

Отето од времена

Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.

Овом приликом ће бити поменуто неколико кључних остварења из првих 150 година постојања српске државе – од 1200 до 1350, односно од стицања светогорског манастира Хиландара до прогласа патријаршије и царства.

Пут бившег владара великог жупана Стефана Немање од момента повлачења са трона до смрти у свом манастиру Хиландару на Атосу данас изгледа само као једноставно савлађивање простора између ова два места. После напуштања власти, монах Симеон се повлачи у своју последњу задужбину, манастир Студеницу, где проводи око две и по године. За човека у осамдесетим годинама живота то није мали период. У том добу не могу се правити неки посебни планови, а крај може да дође врло лако.

Цео текст