„Ако се три прва канонска Еванђеља упореде једно с другим, примећује се њихово међусобно слагање, али и значајне разлике. С обзиром на то чињенично стање, наука се бави питањем узрока ових слагања и разлика и то се назива синоптичким питањем… Писци синоптичких Еванђеља нису имали намеру да напишу историјско дело о Исусу Христу, већ пре да писмено изложе и утврде прахришћанску катихезу, што не умањује значај синоптичкиг Еванђеља као поузданих сведочанстава о Месијином животу и раду… Сигурно је да је наше Еванђеље по Матеју преписивано са грчких текстова. То није обичан превод Матејева арамејска оригинала, већ резултат обрађивања оригинала, могло је бити и више обрађивача, али се текст у суштини слаже са аутографом… Скоро опште се усваја могућност да је приликом редакције Матејевог канонског Еванђеља имало учешће и Марково Еванђеље, па је само у том смислу прво канонско Еванђеље млађе од другог.“ (Е. Чарнић)

При коришћењу два византијска хроничара с краја дванаестог века, Јована Кинама и Никите Хонијата, стиче се утисак да се и на њих може применити много од онога што се говори о синоптичарима Новог Завета: „Оба писца (Кинам и Хонијат) пишу о неким истим догађајима, али не на исти начин“. Кинам је подробнији и прецизнији. Хонијат допуњује некад неку представу коју даје Кинам. Дешава се слично као и у причи о Теодосију. Ко је ту ближи синоптичком питању, Теодосије или Хонијат? Разлика је само у томе што се код Теодосија зна да прати и ту онда нема дилеме, док је на ширем плану односа византијских хроника теже утврдити ко и где сажима, односно проширује. Не иде се даље од констатације разлика, без могућности провере и поверења.

„Истицано је да се у текстовима Кинама и Хонијата опажају сличности у распореду излагања, саопштеним подацима, па чак и у појединим изразима у првој књизи њихових дела коју обојица посвећују владавини Јована II Комнина. Томе се додаје закључак да оно што Кинам опширно приказује, у Хонијатовом делу се саопштава сажето, и обрнуто.“ Неизбежне дилеме које се због таквог односа и приступа писца обавезно јављају представљају саставни део синоптичког питања.

„Још увек нема свестране упоредне анализе њихових текстова у целини, па према томе ни могућности да се изречени судови потврде или демантују… Непостојање критичког издања дела ових писаца чини свако истраживање привременим…“ Исте речи могу се применити и на однос српских биографа Доментијана и Теодосија, где нема ни критичког издања ни студије о њиховом међусобном односу.

Век и по касније као да се дешава иста појава. Скоро на исти начин се може говорити о хроницима из средине 14. века – Н. Григори и Ј. Кантакузину. „Иако је Никифор Григора заокупљен теолошким питањима те епохе, мање пажње поклањао политичким збивањима, ипак он на много места говори о неким догађајима које описује и Јован Кантакузин. Зато је драгоцено упоређивање различитих судова и углова посматрања двојице савременика, о истим збивањима и личностима.“

Синоптичко питање садржи све врсте тешкоћа које се срећу приликом изучавања овакве врсте текстова. Ако је у Новом Завету такво стање, не чуде профани текстови. Ни код биографа Теодосија није једносмеран утицај кад се допушта да писари при раду на старијем писцу Доментијану користе и дело млађег Теодосија. Чак и за критику текста биографије Стефана Првовенчаног која се сачувала само у једном потпуном рукопису, „Доментијанов текст даје врло корисних и често бољих варијанти. На основу њих је чак у два-три наврата сам текст Стефана Првовенчаног постао јаснији.“ Не чуде слагања; проблем су разлике, па и опозити. „Светиња“ текста (свуда) се тиме доводи у питање.

Лаичка оцена синоптике своди се и на то да се она јавља свуда тамо где је више сличних текстова о нечем тако да је довољно прочитати један. Затим, о томе се може говорити и тамо где су текстови садржином слични у толикој мери да се јавља дилема о „преписивању“.

Иза „безазленог“ наслова чланка Станоја Станојевића о одласку Саве у манастир крију се тешка питања усаглашавања приче четири писца (Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) и пет списа (три Немањима и два Савина житија). Сличност са синоптичком проблематиком овде се сама намеће, а и немоћ истраживача је скоро иста.

Овде спада и рад о биографима Симеона Немање од В. Ћоровића, у зборнику је одмах уз рад С. Станојевића. По В. Ћоровићу: „О односу између та три биографа писало је до данас неколико лица и утврђено је много ствари али ми налазимо да још о томе није речено све што се може рећи…“ – написано је пре 80 година. За тих осам деценија колико нас дели од Ћоровића није урађено много. Оваква ситуација, да у средњем веку о неком пишу два сина (владар и црквени поглавар) и потом још један биограф, вероватно је без паралеле… Тражити аналогију код Срба није потребно, јасно је да ту ње нема. Савина биографија је у вези са Студеничким типиком, временски најстарија и углавном обрађује монашки живот бившег владара великог жупана Стефана Немање, док се Стефан више задржао на Немањи као владару.

Проблем има и другу валенцу. Трећи писац је један од четири еванђелиста и један од три синоптика и зато се његов спис пореди са осталима и проверава. Код Дела апостолских, која такође потичу од њега, он је „усамљен“ и ту се прима цео његов текст без двоумљења… Да је неким случајем Теодосије једини извор, све би било и јасно и „тачно“, и не би се јављала никаква сумња. Ако би је и било, она би се сматрала као ситничарење. Такво понашање је скоро редовно – тамо где нема супротних вести, прича се прима у потпуности, иако и ту вребају исте могућности нетачног приказа.

Од четвртог еванђелиста који не спада у синоптике потиче тврдња да у свет не би стале написане књиге о делима Христовим. „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.“ (Јован 21,25)

Ни еванђелист Лука ни биограф Теодосије нису одржали обећање да ће о своме јунаку дати више вести него њихови претходници. Дужни читаоцу жељном чињеница, радије су се „заклонили“ за причу претходних писаца него што су спремни да саопште потпуно „ново“ и непознато. „Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама, као што нам предадоше они који су од почетка били очевидци и слуге Ријечи (Логоса), намислих и ја, испитавши тачно све од почетка, по реду писати теби, племенити Теофиле, да познаш темељ оних ријечи којима си научен.“ (Лука 1,1-4) Еванђелист обећава потпуну слику о Исусу Христу, а завршио је на нивоу синоптика, те делује и као „сувишан“. И биограф Теодосије у уводу обећава коришћење писаних извора, а завршио је само као „пратилац“ старијег биографа.

Еванђеље постаје онда кад усмено услед ширења хришћанства није довољно и поуздано. Требало је дати неки текст који би био оријентир и давао утисак чврстине као залог ономе што се причало. То је утолико потребно, ако се буквално схвате речи еванђелиста како су „многи покушали изложити казивање“. Пример Жичке беседе. Доментијан као писац није „могао“ унети дословне Савине речи већ даје своју обраду. Слично поступа и млађи биограф. Није могао унети ни Савине ни Доментијанове речи, већ даје своју нову верзију.

За настанак синоптичког начина писања а потом и синоптичких питања довољна су и два писца – могућности трећег уколико се појави су далеко веће (има своје причање, а потом бира од кога ће узети између два претходна). Ако се деси да их има четири, онда се иде у бескрај. Широко поље комбиновања и увођења новог.

Код Срба око 1208. има четири, до 1216. је три, после су два писца који говоре слично о истом. Као што се при поменутој обради Матејевог превода са арамејског на грчки користи Марков спис, тако се и при каснијој обради Доментијановог дела користи Теодосијево житије, иако је млађе и настало према истом Доментијану.

У свом делу из 1253. године биограф помиње Савино писмо оцу пре његовог повлачења са трона и монашења. Једанаест година касније, исти писац не говори тако: „Савин позив – писмо долази пре Немањиног монашења и представља Немањину мотивацију за тај чин. Овде писац жели да прави разлог за монашење буде само Немањиа лична жеља.“ „Немањино писмо Сави и његов одговор не постоје у Доментијановом „Животу Светог Саве“, али се налазе код Првовенчаног, само су знатно краћи.“ Ако су толика одступања код истог писца у два његова дела и то житијног карактера, докле могу ићи остали? Просто је невероватно у коликој мери писац сме себи да дозволи, па и поиграва појмом пре-после.

Дешава се да неко због сажете приче мора да испусти низ детаља. Та наизглед једноставна ствар у оваквим случајевима има другу „специфичну тежину“. У синоптичком раду занимљиво може да буде како се млађи понаша. Види се шта преузима, односно изоставља. Остаје питање шта га наводи да се (не) определи за неке делове… У томе се може ићи „далеко“. Овде скала утицаја није једноставна. Ради се о учешћу три писца (Првовенчани, Доментијан, Теодосије)

По Доментијану поред монашења у Русику, касније је неки постриг био и у Ватопеду. По спису из 1264. потера је Саву нашла у Русику већ замонашена. Једно од објашњења могло би да буде како је чин у Русику изведен у журби и страху схваћен као привид, да би се ублажио бес потере и уједно војводи дало оправдање пред Немањом. Стога се није сматрао сувишним и чин у Ватопеду. И 1230. године поводом Савиног доласка у Ватопед, Доментијан каже да је то место Савиног пострига. И. Руварац и овде показује своју склоност да „пресуди“: „Држаћу се првог извора (Стефана брата Савиног) нећу ни поменути каквога инока, већ ћу просто рећи да је Растко побегао са двора очина у Свету Гору и тамо се покалуђерио у грчком манастиру Ватопеду.“ Злобник би рекао да се на тај начин лако може бавити овим послом.

Природно је да Сава зна боље од свих о свом одласку, али је природно и што о томе ћути Стефан Првовенчани сажет, Доментијан се колеба, у каснијем спису потире своју ранију причу, Теодосије „прича“ без правила као и увек… Сваки од четири писца оставио је свој „отисак“ у причи о Савином одласку у манастир.

„Доментијан је најпре понављао сама себе а после сео па исписивао Стефан Прововенчани. Зар Теодосије није могао чинити тако нешто?“ Навод подсећа на могући и вероватни начин рада синоптика. Уједно, то призива у сећање и поменуту „обраду“ Матејевог Еванђеља према Марковом. Сава и Стефан Првовенчани говоре о два крштења Стефана Немање, Доментијан то нема, али каже да је Немања најмлађи међу браћом, што код синова нема. По томе разлике код синоптика понекад имају и добре стране за читаоца. Кроз разлике јавља се и прилика да се саопшти ново. Циљ је да се питању синоптика приђе „опуштено“ и оно пренесе и на подручје литерарног стварања ван Новог Завета. Много је прилика које личе на оне око Новог Завета.

„Као прави ретор (Доментијан) избегава да наведе имена лица, земаља и крајева где год то може.“ Ова појава је у вези са појмом „странствовања“ тако присутном у делу Доментијана; Састоји се у томе што кад је реч о земљи скоро потпуно избегава помен назива места и људи. Кад се ради о Савином кретању по Светој Гори и Светој Земљи, онда он као да води „дневник“, даје конкретне називе и имена. „Стефан Првовенчани у том погледу увек даје тачна обавештења.“ Стефана Првовеначног изгледа не везује обавеза странствовања као писца Доментијана – ако је то уопште обавеза.

„Има понекад и горих измена, али је питање у много случајева да ли ту нема писарских грешака.“ Доментијан од скоро свих истраживача ужива веће поверење, што не значи да је потпуно поуздан. Помишља се и на факторе ван његове воље – „ако је наравно Доментијанов текст у том делу његовог списа добро сачуван… Све оно што је Теодосије испричао о лову и Савином бекству… све је то испричано и приказано врло лепо, реално и пластично али ми немамо никакве могућности да контролишемо да ли је све то тако заиста и било.“ Ту је тежиште питања синоптике.

Мало где се као овим поводом истиче и могућа улога писара. То утиче и на расположење читаоца, као што је само код једног писца све јасно, тако је и тамо где постоји само један препис. Већ за живота Доментијана могли су видети разлике међу његовим делима из 1253. и 1264.

По оцени аутора неутралан очевидац запажа око 12% неке појаве, док специјализоване особе за ту врсту посла уоче око 36% – то је мало више од једне трећине. Ако два писца пишу истовремено о истој појави, и тад мора бити разлике. Нису у прилици да посматрају са истог места, а затим постоје (индивидуалне) разлике у садржају уоченог, запамћеног, заборављеног… Овде код два биографа постоји временско растојање, само један је „делимично“ очевидац. Није јасно шта је циљ Теодосија – сређивање или ново писање.

Писање Ћоровића и Станојевића овом приликом су примери двоструког приступа питању. Ћоровић иде са позиција писаца, Станојевић се упушта у анализу како у условима рада синоптичара изгледа настанак једне представе, овде конкретно одласка Саве у Свету Гору.

Да ли је у времену од 1236. као године Савине смрти и 1253. као времена Доментијановог рада настао неки спис о Савином животу који је претходио Доментијану? Могуће је и врло је вероватно да постоји неки дневник са путовања. Било да он потиче од самог Доментијана као једног од могућих Савиних пратилаца или од неког другог, без таквог дела биографу би било немогуће да методом неке касније реконструкције створи онакав опис Савиног поклоништва. Теодосије не користи могућност постојања обиља грађе, већ се определио за праћење и допуне логичке природе.

Ако би се пошло од тога да и цар Исак зна за Растково бежање од куће – како Доментијан каже – те шаље своје људе, онда је све далеко сложеније него што се мисли. Тада се не би могло рачунати на неки напредак у изучавању. Света Гора је на пола пута до престонице. Одлазак и повратак и из Цариграда тражи време. Ако се деси зрно сумње у неком делу приче биографа онда се вредност целог списа доводи у питање.

Јунак „живи“ свој живот ритмом којим може. Од тога писац издваја своје виђење као „просек“ и саопштава га као статичку позу, односно као да не постоји ништа друго. У томе не успева сваки.

Динамика живота се претаче у статику приче одабиром и неким просеком. То није једноставно као кад се прави фотографија. Свака реченица може да се минира кроз низ питања – низ онога што се подразумева или узима као просек кад се стави под лупу и није тако једноставно или јасно како се то чини на први поглед.

Писци су уметници, користе „слободу“ намештања, пошто морају да оправдају своје постојање, тиме што ће унети неку разлику. Неко као Теодосије понекад тад себи дозволи сувише слободе. За утеху је слична ситуација Кинама и Хонијата, иако они пишу хронике. „Теодосије је мислио да има довољно оправданог разлога да промени како је чешће чинио, Доментијаново причање, али овога пута као да Теодосије није био у праву што је тако поступио.“

Осврт се може оценити и као прво дуже задржавање на теми код нас. Поред Новог Завета (где је најтеже радити због улоге инспирације која је питање за себе) узети су и примери византијских хроника 12. и 14. века, где се проблем разлика далеко лакше разуме, а потом и српских биографа Доментијан и Теодосије о којима се већ деценијама расправља. Кад се имају у виду сва три примера, лако се уочи нит која их повезује и успех у тумачењу једне групе може бити од помоћи и код следеће. Наука се већ дуго бави и мање сродним појавама где су сличности тек у наговешају. И у таквим приликама се долази до резултата. Овде где би рад требало да буде знатно једноставнији, главни посао тек предстоји. Текст је „гипка“ појава (није арматура). Много зависи од расположења, оптике. То је производ једног момента – и пре и после врло лако могао би бити друкчи.