Међу малобројним сачуваним актима црквених поглавара јесте и повеља архиепископа Никодима (1317-1324) издата за Карејску келију Светога Саве из 1321. године. Акт настаје на молбу житеља Карејске келије Теодула који поред тога што моли за помоћ, тражи од архиепископа да уједно састави кратко слово о овој установи. Поред тога што је то спис званичног карактера (од самог аутора означен као: слово. повељеније, лист) он се може оценити и као уметничко дело и то далеко вредније него нека од оних насталих само са намером да буду књижевна дела. Свестан је тога да ће спис бити уједно и монашка „лектира“ – и писмена и „усмена“ – и зато помиње и читаоце и слушаоце, којима се посебно обраћа: „И слушаоцима украшавамо слово житијем оца нашега.“ Уз то може се ценити и као својеврсна Савина биографија којом би историчари сигурно били мање задовољни него са оном од Доментијана и Теодосија, али би естетичари Никодимов спис ставили далеко испред поменутих биографа. За њега је: „Преподобни свети отац наш Сава, први архиепископ или боље рећи апостол и светитељ и учитељ свога отачаства.“ Као биографија, спис јесте шкрт у подацима и зато за домаћу науку мање занимљив. Има ту и нетачног, чега има и код Дометијана и Теодосија, али књижевне лепоте ту има далеко више. Овде ће се поменути кључно место сваког Савиног житија које се и физички налази у средини текста – посвећење за архиепископа. Доментијан је од тога створио песму у прози али се ту могу назрети основне линије деловања што га приближава хроници. Код Никодима је то тако изведено са жељом да покаже како се књижевно дело не поклапа са истином. Као да му је циљ био оно што радо прима теорија новог времена – уметност није истинита. Потребно је то рећи због оних који нису задовољни причом Доментијана, да знају како је могло бити и друкче, мање повољно.
Данашњи истраживач ту не би замерио што у тексту уопште није поменут пренос моштију светог Симеона из Свете Горе у Студеницу, а затим Савин десетогодишњи боравак у Студеници, управа овом обитељи, састављање типика и очевог житија, просвећивање свог народа (верско и свако друго), чуда која чини и пример личне храбрости као што је одлазак у логор код отпадника Стреза… Нема говора ни о Савином одласку из земље у Свету Гору па тек онда пут у Никеју код цара Теодора Ласкара (1204-1222) и патријарха Манојла Сарантина – Харитопула (1217-1222). Генерације читалаца Теодосијевог житија овом писцу не замерају што у свом делу тврди немогуће кад говори да је Сава посвећење примио у Цариграду, што је у супротности са светом чињеница и са појединим деловима Теодосијевог дела, пошто се Цариград тада налази у рукама Латина. Није искључено да је некада главни град моћне империје у Теодосијев спис унет накнадно путем ревизије списа изведене настојањем самог Никодима.
О везаности Саве за његову ћелију у Кареји говори и то што се он после градње Хиландара у њему не задржава дуго. „Манастирско и све како треба уредивши, предао је Богу и игуману, а сам је кренуо ка већим подвизима на место звано Кареја, и ту је начинуо келију намењену тиховању.“ Пошто га је предао „Богу и игуману“, одлази одатле. Стварне везе Саве и Хиландара се своде на минимум. У Савином књижевном делу тај назив се не среће. Кад на повратку са првог поклоничког путовања у Свету Земљу крајем 1229. године пролазе кроз Свету Гору, најмање се задржава у Хиландару.
Уместо свега тога, среће се прича о Савиним подвижничким врлинама које се по узору на еванђелски град нису могле сакрити. Глас о њима стигао је до цара и патријарха и Сава по позиву одлази код њих. Код Доментијана је стицање црквене самосталности приказано као потреба земље, а код Теодосија (односно по ревизору његовог текста) самосталност се пре јавља као право него потреба да би у повељи Сава био умољен да прими архиепискописки чин како би просветио свој народ и ослободио га од заблуда као што се у своје време Израиљ ослободио египатског ропства. Некад се ослобођење састојало у бежању од прављења цигле за туђина, сада од погубног дејства лажних учења.
И да се не зна ко је аутор текста, из описа начина отшелничког преживљавања неизбежно би се морало закључити да текст потиче од светогорца са дужим „стажом“ боравка у светогорској заједници. Тако се текст може оценити као својеврсна хроника отшелничког житија, где се у првом плану појављује друкча листа и распоред „приоритета“ од оног на који се навикло дугогодишњим понављањем истог. Услов за прави отшелнички живот јесте потпуно сиромаштво: „немајући ништа што се може украсти, не бринући се ни о чему овоземаљском.“ Уз то, у акту се наилази и на неколико јединствених података за које се без њега не би знало – обавезе архиепископског седишта према келији у Кареји прописан још од самог оснивача и келије и архиепископије које су поједини Савини наследници и поштовали и испуњавали, а други нису. То су примери дрскости, за данашње ауторе незамисливи, да се тад неко смео дрзнути и занемарити Савине одредбе. Ту се надовезује читав низ проблема везаних за ову установу која би на свој начин била равна Хиландару и по пореклу и по намени. Иако издаци за њено издржавање нису велики (шака брашна и здела уља) већ је Сава предосећао да са тим давањем неће ићи лако, али се уједно надао да тако неће бити… „А о свему другоме на вољу остављам игуману и свој братији, ако чиме буду могли да помогну брату који живи у келији овој. Верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна ни здела уља, ако моју макар и грешну молитву хоћете да имате у помоћ себи.“
Упркос тако високом покровитељству и мисији коју ова установа има, затим и поред тога што су издаци скоро символични за обитељ какав је велики Хиландар, одредбе о давању нису извршаване. Хиландарци су спремни да „пригрле“ ћелију и тврде да је само њихова онда кад се јави угледна особа спремна и моћна да проблем њеног издржавања реши независно од матичног манастира – као краљ Милутин а потом и царица Јелена. Тад Хиландар не показује ни најмање воље да ту попусти, а кад се ствари „смире“ наставља се по старом. Доказ је и ова повеља некадашњег хиландарског игумана, житеља Карејске келије и поглавара цркве. Акт је сачуван, али његове одредбе нису поштоване, као што нису поштоване ни одредбе Никодимовог претходника архиепископа Саве III (1309-1316). Оне нису сачуване и о њима се зна само преко овог списа где је вест о томе да је Сава III извршавао обавезе архиепископије према Карејској келији.
Тад је сто година од црквене самосталности и она је у знаку преписа Савиних дела као што ће патријарх Пајсеј три века касније на исти начин обележити четири века од стицања самосталности.