Старији Савин биограф Доментијан (1253) своје дело саставља по налогу краља Уроша (1243-1276; 1277) као житељ Карејске келије у Светој Гори. То се сазнаје из опширног поговора делу. Колико се зна, у том послу при стварању обимног списа није могао имати правог претходника.

Неколико деценија касније настаје и друго житије од млађег биографа Теодосија. Постоје разна гледишта о разлозима појаве новог списа, а најшире је оно по коме старији биограф није одговарао читаоцу својим начином писања. То је умесна оцена, пошто је утисак да више пише „за себе“ него за читаоца. Излагање често прекида дугим реторичким изливима којима ту није место. За протеклих сто година у истраживању односа два писца није се далеко отишло. Очевидно је да се рад Теодосија првенствено састоји у томе што прати излагање старијег биографа. Значи, циљ му је да приземљи и ослободи га реторике која се јавља као сувишна. У уводу Теодосијевог списа се каже да настаје на основу више извора, што се у делу не осећа.

Основа Теодосијевог рада своди се углавном на то што он „прати“ свога претходника, а једине измене се састоје у уношењу детаља логичке природе који доприносе живости приповедања, али не обогаћују знања читаоца уношењем нових чињеница из других извора, ван Доментијана.

Велике разлике два житија јављају се на кључним местима, као што су стицање самосталности цркве и владарске круне. Код Теодосија то је изведено тако да ти одељци остављају утисак накнадно унетог текста и то на брзину убаченог, пошто се не води рачуна да он буде што природније уклопљен. Ако се прихвати теза о накнадној ревизији Теодосијевог текста, остаје питање како је он изгледао пре ревизије. Вероватно је и у тим деловима само пратилац старијег. У том случају би се размишљало о његовој „сувишности“. У таквим условима јавља се нова дилема – да ли поменута ревизија доприноси или штети? Односно, да ли га „обогаћује“ или „обогаљује“? У основи ревизија је знак болесног стања. Овде је реч о парадоксу. И као таква, она доприноси Теодосијевом угледу. Давно је примећено и чешће поновљено да је Доментијанова прича више веродостојна тамо где постоје разлике и где се могу јавити двоумљења око тога коме од два писца поклонити поверење.

Понегде зналцу прилика није тешко да примети на први поглед да Теодосијев исказ није тачан, као поводом помена митрополита у појединим сценама где се они по знањима са независне стране и не очекују…

Први случај се односи на Савин сусрет у Солуну са господаром те области Теодором Ангелом и наводним митрополитом. Поред тога што Доментијан архијереја у тој епизоди не помиње, и са друге стране се зна како је мало вероватно да је Солун тад имао митрополита. До сусрета је дошло током повратка са првог путовања из Свете Земље. То је било пре пролећа 1230. године. Дотадашњи митрополит Константин Месопотамит, пошто је одбио да крунише господара, морао је да напусти своје место. Нема вести да ли је у међувремену неко дошао на тај положај. Кад се то зна при коришћењу вести биографа, нема препреке да се поверење поклони Доментијану.

Оба биографа говоре и о другом Савином путовању по Светој Земљи, које траје дуже и обухвата много више места кроз која Сава пролази. Том приликом долази и до сусрета са султаном. О тамошњим црквеним приликама се не зна много, али се ипак осетило да Теодосијева прича о присуству локалног митрополита при сусрету делује сувишно. Отуда се јавља мисао о неком унутрашњем мотиву Теодосија да у ранију (затечену) причу старијег писца без видљивог разлога уводи и месног архијереја.

Поред тога, постоји низ прилика где се Теодосије јавља у улози „диверзанта“ – одступа од Доментијанове приче скраћеним, уопштеним исказом или уношењем детаља који се не могу проверити, за разлику од онога што старији биограф каже. Тако се добија утисак о бољој обавештености млађег биографа, али карактер наведених детаља које он саопштава упућује на опрез… Настоји да на основу доброг познавања обичаја и дара за реалистичко приказивање збивања свакидашњице пружи уверљивију и појединостима богатију верзију Савиног живота. Тако се при „декодирању“ Теодосија – односно при трагању за разлозима сужавања или проширивања – морају користити различите „скале“.

Листа проблема везаних за овог писца се не исцрпљује. Необичан наслов којим се признаје улога Доментијана у настанку житија неког читаоца није задовољио и он је из њега сасвим изоставио Теодосијево име и тако дело свео на ниво верзије Доментијана, како се деценијама и сматрао у српској науци. Улога два писца у настанку млађег списа саопштена је на необичан начин који нема аналогију и деценијама остаје неразрешен: „сказано Доментијаном, списано Теодосијем“.

Крупни недостаци његовог казивања нису сметали ни врху Српске Цркве, судећи по понашању архиепископа Никодима (1317-1324), који уношењем Теодосијеве приче о наводном посвећењу Саве у Цариграду у текст свог документа даје Теодосију додатни углед. „Обасјан врлином као светлост сијајући пошто се глас пронео о њему свима је постао познат као светли и многољудни град, па чак и источним благочестивим царевима. И долази у Константинов град, и бива умољен, но не желећи царевима и васељенским патријарсима, да кажем човекољубље и жељу и старање своје о нашем роду… Шаље га нама саплеменицима у српској земљи… И тако га ови предлажу великој Српској Цркви да јој буде светило, каквог није било пре него што је он ступио на престо свете преосвећености, а није га стекао наређењем, није га украо, није задобио власт митом…“ Могућа ревизија основног текста комотно може да се веже за Никодимово време. Отуда се Теодосије јавља као вишеструк проблем кога прате „илузије“. Израз је прикладан, пошто се прима од читалаца – колико је познато – без неког примера да неко од њих неком белешком на маргини не реагује на оно што је нетачно. За неке пропусте код Доментијана каснији читалац се „буни“.

У житију светог Петра Коришког, које се приписује Теодосију, поменутих недостатака као да нема, па је умесно питање да ли је реч о истој личности или су посреди два временски блиска писца истог имена.

Ни Доментијан није без својих контраста. У највише прилика то је човек који корача „врховима“, без интереса за оно шта се „доле збива“. Уме да буде врло приземан – код улова рибе оно што је преостало иза обеда чува се „за сутра“, из Хиландара се шаље товарна стока у Ватопед да донесе ствари истоварене из лађе цара Јована Ватаца. Све је то умесно природно, али у тим моментима Доментијан је ближи Теодосију који такве детаље радо наводи – него самом себи…

На повратку са свог првог поклоничког путовања по светим местима Палестине, Сава пролази и кроз Никеју, седиште тадашњег цара и патријарха који се ту налазе после пада некадашње престонице византијске империје. Не мали број аутора у овом сусрету види и рад Саве да стекне потпуну самосталност Српске Цркве која се састоји у праву да будући архиепископ не мора долазити у Цариградску патријаршију ради посвећења, већ да се тај чин обавља у седишту Српске Цркве и од својих епископа. Повод за такво размишљање лежи у чињеници да оба Савина биографа „погрешно“ наводе име патријарха који је око деценију раније по налогу цара Теодора Ласкара посветио Саву за архиепископа. То је могао да буде само Манојло, док оба биографа дају име Германа. Овај пропуст води у претпоставку да је самосталност стечена у две фазе. У другој је могао да буде само Герман. Из литерарних разлога и потребе жанра житија са сажетим казивањем, дошло је до поменутог пропуста.

Постоји још један повод за овај осврт. Познато је да је Света Гора до 1312. била под управом византијског цара. Падом Византије временом настају две области слободне од латинских господара престонице – Никеја и Епир, односно Солун. Те две области уз све остале невоље су у међусобном сукобу. Солун је политички и војнички јачи, јер га предводе способнији људи. На простору те области налази се и Света Гора ослобођена радом истих људи.

У формалном погледу, Никеја би била правни наследник ранијег царства. Уз владара ту је и црквени поглавар, а то су елементи који некој области дају карактер државе. У међувремену се и солунски господар крунише за цара, не обазирући се на правила саме Византије, али то не може да буде царство у правом смислу пошто није решено црквено питање кроз односе са Никејом – та област нема свога патријарха.

Настају необичне прилике и за Свету Гору која се налази у области једне од супарничких страна, док тежи легалној власти, што је упућује на Никејско царство.

Деценију раније још док је Атос под власти туђина, преко Саве током његовог одласка у Никеју као седиште цара и патријарха, успоставља се веза Свете Горе и цара Теодора Ласкара. Слично се дешава и сада. У оба случаја Никеја у Света Гора се повезују „илегално“. Цар Јован Ватац даје Сави брод из своје флоте да га одвезе до Свете Горе. На броду је по речима биографа и његова слика. Уз то шаље и многе поклоне светогорским манастирима.

Заплет настаје приступом брода Атоском полуострву. Брод пролази поред пристаништа српског манастира Хиландара, што се не би очекивало, и стаје тек у Ивирону. По искрцавању из брода Сава налаже да се он врати у Ватопед, а сам одлази у Кареју, седиште светогорске управе. После сусрета са тамошњим људима одлази и сам у Ватопед и отпушта брод да се врати у Никеју. Тек онда ће отићи у свој манастир Хиландар, где се неће задржати дуго.

Оваква путања Савиног кретања током његове посете Светој Гори је необична. По обичној (свакодневној) логици остаје без објашњења. Кад се у помоћ призове „виша“ (пословна, скривена) логика, све изгледа друкче. Вероватно из разлога дискреције жели да се одврати пажња са Хиландара, што би имало последица и на везе са српском државом. Цео подухват се одвија у „троуглу“ Ивирон, Кареја, Ватопед. Само манастир Велика Лавра је овом приликом изостављена, али најважније је имало да се обави у Кареји, месту где се срећу представници свих обитељи ради договора и доношења одлука од значаја за целу светогорску заједницу.

Само кроз неколико седмица долази до битке Бугара и Грка на Клокотници, где су солунске снаге поражене и цела област је испала из било каквих даљих комбинација усмерених на ослобођење Цариграда. Тако је „сценарио“ око Свете Горе изведен кроз сагласност Саве и Никеје постао беспредметан – „сметње на везама“ су престале да постоје, тако да никејски владар и јерарх постепено стичу власт и над епирском области.