Смиље

Спада у оне људе који су до великог успеха и популарности дошли у ранијим годинама, док позније деценије проводе без виднијих резултата. То би га ионако снашло. Међутим, он брзо пролази кроз зенит своје моћи из конкретног разлога… Племените биљке као и племенити делови органа у живом организму су драгоцени и незаменљиви, али и преосетљиви и на најмању непогодност. Тад трпе ненадокнадиве губитке и цео организам због тог недостатка осећа лоше последице. По ономе што се може закључити, удар који је донео поремећај избацио га је из оквира у коме се до тада налазио и био у прилици да одржава здраву везу са условима околине и целе заједнице… Веза је прекинута и он постаје „фантаст“ занет великим плановима које појединац, а за протеклих сто година, ни тимови не могу да реше. Почиње урушавање, скоро неприметно, па убрзано.

Уз урођене дарове – интелигенција, меморија, опажање – долази и склоност ка истрајном раду, упоредо са упорношћу и жељом да започети посао доведе до краја. У његовом раду, за успех је, поред поменуте две особине (таленат и вредноћа), највећу улогу одиграла последња – упорност. Толико пута је био у прилици да га захвати малодушност па и очај, што би се десило са великом већином људи. Срећом, он је био изнад тога и зато је скоро сваки подухват био крунисан успехом. О токовима његовог рада и списка конкретних питања сувише мало се зна да би се смело и могло нешто закључивати. Оно мало што се зна толико је уопштено, да је несигурно и недовољно и за најосновнију представу. Сувише пута је речено и поновљено исто, да је изгубило скоро сваку вредност. То је само доказ више за потребу новог, озбиљнијег коренитог приступа овом феномену.

Цео текст

Велика деца

Кад је сарајевски званичник К. Колас затражио да се спроводи строжи надзор над омладином, одговорено му је како се „боји чак и деце“. Кад су у питању збивања око сарајевског Видовдана 1914, директно помињање деце или подсећање на дечије понашање чешће се среће.

За децу је кревет скоро цео свет, а простор под креветом је најсигурније место, што се уклапа и са њиховим телесним узрастом – тамо им је могуће да дођу, то место делује и сигурно и тајновито. Пошто је оружје (бомбе и пиштољи) намењено за акцију донето у Сарајево у кућу Данила Илића, „склоњено“ је под кревет, на коме спава тек касније познати Гаврило Принцип. Слично се дешава и код Крањчевића. После нестанка Фрање Фердинанда, несуђени атентатор Васа Чубриловић поверава му добијено и некоришћено оружје и он га склања под кревет. Тако Принцип такорећи „спава“ на оружју по коме ће касније постати познат. Имао је много више разлога за неспокој него славни В. Танкосић, који годину дана касније при одбрани Београда одмор тражи на сламарици постављеној на сандуке где пише: „Не тумбај – динамит!“.

Цео текст

Синоптика

„Ако се три прва канонска Еванђеља упореде једно с другим, примећује се њихово међусобно слагање, али и значајне разлике. С обзиром на то чињенично стање, наука се бави питањем узрока ових слагања и разлика и то се назива синоптичким питањем… Писци синоптичких Еванђеља нису имали намеру да напишу историјско дело о Исусу Христу, већ пре да писмено изложе и утврде прахришћанску катихезу, што не умањује значај синоптичкиг Еванђеља као поузданих сведочанстава о Месијином животу и раду… Сигурно је да је наше Еванђеље по Матеју преписивано са грчких текстова. То није обичан превод Матејева арамејска оригинала, већ резултат обрађивања оригинала, могло је бити и више обрађивача, али се текст у суштини слаже са аутографом… Скоро опште се усваја могућност да је приликом редакције Матејевог канонског Еванђеља имало учешће и Марково Еванђеље, па је само у том смислу прво канонско Еванђеље млађе од другог.“ (Е. Чарнић)

При коришћењу два византијска хроничара с краја дванаестог века, Јована Кинама и Никите Хонијата, стиче се утисак да се и на њих може применити много од онога што се говори о синоптичарима Новог Завета: „Оба писца (Кинам и Хонијат) пишу о неким истим догађајима, али не на исти начин“. Кинам је подробнији и прецизнији. Хонијат допуњује некад неку представу коју даје Кинам. Дешава се слично као и у причи о Теодосију. Ко је ту ближи синоптичком питању, Теодосије или Хонијат? Разлика је само у томе што се код Теодосија зна да прати и ту онда нема дилеме, док је на ширем плану односа византијских хроника теже утврдити ко и где сажима, односно проширује. Не иде се даље од констатације разлика, без могућности провере и поверења.

Цео текст

Никодим као писац

Међу малобројним сачуваним актима црквених поглавара јесте и повеља архиепископа Никодима (1317-1324) издата за Карејску келију Светога Саве из 1321. године. Акт настаје на молбу житеља Карејске келије Теодула који поред тога што моли за помоћ, тражи од архиепископа да уједно састави кратко слово о овој установи. Поред тога што је то спис званичног карактера (од самог аутора означен као: слово. повељеније, лист) он се може оценити и као уметничко дело и то далеко вредније него нека од оних насталих само са намером да буду књижевна дела. Свестан је тога да ће спис бити уједно и монашка „лектира“ – и писмена и „усмена“ – и зато помиње и читаоце и слушаоце, којима се посебно обраћа: „И слушаоцима украшавамо слово житијем оца нашега.“ Уз то може се ценити и као својеврсна Савина биографија којом би историчари сигурно били мање задовољни него са оном од Доментијана и Теодосија, али би естетичари Никодимов спис ставили далеко испред поменутих биографа. За њега је: „Преподобни свети отац наш Сава, први архиепископ или боље рећи апостол и светитељ и учитељ свога отачаства.“ Као биографија, спис јесте шкрт у подацима и зато за домаћу науку мање занимљив. Има ту и нетачног, чега има и код Дометијана и Теодосија, али књижевне лепоте ту има далеко више. Овде ће се поменути кључно место сваког Савиног житија које се и физички налази у средини текста – посвећење за архиепископа. Доментијан је од тога створио песму у прози али се ту могу назрети основне линије деловања што га приближава хроници. Код Никодима је то тако изведено са жељом да покаже како се књижевно дело не поклапа са истином. Као да му је циљ био оно што радо прима теорија новог времена – уметност није истинита. Потребно је то рећи због оних који нису задовољни причом Доментијана, да знају како је могло бити и друкче, мање повољно.

Цео текст

„Илузије“ око Теодосија

Старији Савин биограф Доментијан (1253) своје дело саставља по налогу краља Уроша (1243-1276; 1277) као житељ Карејске келије у Светој Гори. То се сазнаје из опширног поговора делу. Колико се зна, у том послу при стварању обимног списа није могао имати правог претходника.

Неколико деценија касније настаје и друго житије од млађег биографа Теодосија. Постоје разна гледишта о разлозима појаве новог списа, а најшире је оно по коме старији биограф није одговарао читаоцу својим начином писања. То је умесна оцена, пошто је утисак да више пише „за себе“ него за читаоца. Излагање често прекида дугим реторичким изливима којима ту није место. За протеклих сто година у истраживању односа два писца није се далеко отишло. Очевидно је да се рад Теодосија првенствено састоји у томе што прати излагање старијег биографа. Значи, циљ му је да приземљи и ослободи га реторике која се јавља као сувишна. У уводу Теодосијевог списа се каже да настаје на основу више извора, што се у делу не осећа.

Основа Теодосијевог рада своди се углавном на то што он „прати“ свога претходника, а једине измене се састоје у уношењу детаља логичке природе који доприносе живости приповедања, али не обогаћују знања читаоца уношењем нових чињеница из других извора, ван Доментијана.

Цео текст