Од свих српских патријараха у периоду 1346-1459 највише се може рећи о Јефрему, чија особеност – за наше прилике тешко схватљива, док је у Византији тог времена честа појава – јесте и то што је два пута стизао на трон мимо своје воље и два пута са њега се повлачио по својој жељи „са радошћу већом него у оних који престо примају“. Повлачи се под изговором немоћи а надживео је оба своја наследника – прво патријарха Спиридона, а потом и Данила III. Оно што се о њему зна углавном потиче из житија написаног од ученика епископа Марка. Без тога о Јефрему би се знало мало, као што је то и са осталим патријарсима. Иако на први поглед изгледа једноставно, мора се признати да смо далеко од потпуне приче о овом јерарху због низа „успутних“ нејасноћа.
Према последњем поглављу Зборника Житија краљева и архиепископа српских од Даниловог настављача, које је посвећено само избору Јефрема за патријарха, нуди се више нетачног него чињеница. Свој други долазак на трон Јефрем и поред своје воље „дугује“ полому насталом после Косовске битке у којем нестаје и патр. Спиридон: „Но допуштењем Божијим, због наших грехова безбројно мноштво – седам царстава агаренских – на српску земљу се подиже, где се кнез Лазар мученичком увенча крвљу а Спиридон патријарх достиже конац овог живота, те велика Црква остане удова.“
Само толико Марко као савременик Косовске битке десетак година касније говори о најзнаменитијем догађају српске историје. Ту је објашњење тешко наћи – да ли однос овог писца треба примити као „нормално“ или као изузетак?
За разлику од житија патријарха Саве IV (1354-1375) од Даниловог настављача које је пуни „промашај“, житије патријарха Јефрема од епископа Марка доста личи на кратку биографију последњег архиепископа и првог патријарха Јоаникија (1339-1346-1354) сажетошћу и садржајем. „Лишен цитата и учености није шкрт у навођењу биографских података и историјских догађаја.“ И за Јоаникијево житије се може рећи да је изузетак у Даниловом зборнику.
И поред чињенице да се сведочење житија Јефремовог одвија на једној равни без обрта и контраста и без видног узрока, у литератури се јавља прича о неким сукобима са кнезом Лазаром око 1380, што доводи до његовог пада а потом и после Косовске битке и његовим потомцима, због којих је оба пута тобож принуђен да напусти положај поглавара и место уступи другом.
Поред сличности са житијем Јоаникија, уочава се и сличност са житијем светог Симеона Немање од његовог сина монаха Саве по навођењу година из живота јунака списа на начин који у старој српској књижевности није уобичајен. У оба случаја понуђене бројке не могу се користити простим преузимањем, већ је потребно извесно прилагођавање и „декодирање“. И Савин и Марков начин писања одликује се једноставношћу излагања без реторских заплета.
Ако се житије Симеона Немање сматра као уводна глава Студеничког типика – Јефремово житије се цени као синаксар односно део његове службе. Поменути наводни сукоби овог јерарха са владарима земље настају и због тежње да се „продуби“ прича и да се створи маса текста код истраживача. Не води се рачуна о сведочењу извора нити да се таквим поступком сваки извор може „минирати“ а потом наставити са произвољним изношењем теза у било којем смеру…
Овде је основна тешкоћа што нису рашчишћена питања око 1375. као године избора и уједно символа бурних догађаја код самих Срба. Ту није ни познати и за српску науку изузетно заслужан црквени правник и историчар Сергије Троицки одолео. И он понет општим таласом српске науке, што њему није својствено, својом оценом догађаја по цену сукоба са својим научним ставовима, тврди да је тек 1375. Српска Црква стекла пуну самосталност. Ако би било тако, како српски извор говори Српска Црква би се нашла у далеко тежем положају него што је била као архиепископија до 1346. кад је у свом унутрашњем животу била потпуно самостална, што се подразумева.
За сукобе Јефрема са кнезом Лазаром нема доказа, а његов потоњи боравак на простору кнежевог зета Вука Бранковића не мора да значи уплитање у њихове породичне односе, па и сукобе. Као личност Јефрем је ван и далеко од тога. Овде се наука налази пред задатком (и то само овде) да одбрани слику из житија од накнадно додатих примеса домишљањем неких аутора.
Упорно се прави аналог са Цариградском патријаршијом, где је у то време двоструко столовање скоро редовна појава услед сукоба са влашћу. 1375 је изабран као особа која није склона сукобима, да би се касније приказивао скоро као изазивач сукоба. Код Даниловог настављача се каже како сабор хиротонише. Ту се ова реч среће у значењу избора, не посвећења. Догађаји око избора описани су код Даниловог настављача на такав начин да то не би значило ни самосталност, а томе није одолео ни Троицки.
Живот биографа Марка и његовог духовника и књижевног јунака патријарха Јефрема се преплиће много више него живот писца Доментијана и његовог учитеља Светога Саве, иако је и Доментијан Савин ученик. Прича о једном од њих сведочи и доприноси сазнању о другом. Такве блискости нема ни код једног од осталих старих писаца. Поред тога што пише о својим родитељима, оцу Герасиму и мајци Јефимији, и његово казивање о Јефрему делује као прича о „другом родитељу“.
У ширим прегледима старе српске књижевности Марко се тек у новије време помене као успут, реда ради. Раније није било ни тога. Тек ново време обећава да ће се приближити равноправном односу истраживача према овом писцу.
Инок Исаија кроз причу о његовој наводној мисији ради решења црквеног спора је део и Маркове и Јефремове приче. Са осталима Марко говори о мисији а потом избор Јефрема је у директној вези са мисијом јер по повратку бира се Јефрем. Она је питање за себе и сведочење Марка је само једно у низ тако да се и ту мора „бирати“. Сам Јефрем није у директној вези са мисијом и о њему се може говорити независно. Ипак, ова „поводљивост“ епископа и биографа Марка за „духом времена“ није јасна и од њега се не би очекивала.
Поред тога што навођењем година из живота свог јунака постаје близак Сави као биографу који слично чини у житију свога оца Симеона, Марка Сави приближава и покушај да састављањем синаксарског житија својих родитеља Герасима и Јефимије, као и ктиторског записа створи зачетак култа својих родитеља. У томе није успео. За развој култа потребно је време, а оно Марку није наклоњену. Опште прилике биле су све теже… Маркови списи посвећени родитељима нису чак ни преписивани – то не чуди када се зна како су и Савини списи сачувани у мало преписа. Верује се да су ова Маркова дела до 20-ог века доспели у аутографу писца. Пошто су у међувремену нестала, о томе се не може ништа ближе рећи.
У циљу стварања што већег „раздора“, за који се не зна коме одговара, говори се о стварању различитих култова на северу и југу земље Лазаревића, као да је то неко велико пространство, а не простор од неколико стотина километара.
Поред тога што се о Јефрему пише насупрот јасног сведочења извора, ни само писање није кохерентно – са једне стране на основу житија околина га сматар и душевно поремећеним. Други га стављају међу политичке идеологе на двору Бранковића.
Треба поменути још један превид науке где је случај монаха каснијег патријарха Јефрема само један део. О угрожености и изложености Свете Горе пиратским нападима говори се и у вековима пре надоласка непосредне турске опасности. После Маричке битке среће се контрастна прича понекад и код истих аутора. По биографима монаха синаита који уточиште налазе у земљи кнеза Лазара, а потом и самог Јефрема, светогорски монаси се осећају угрожени и беже у земљу кнеза Лазара. То сугерише помисао да Света Гора остаје „упражњена“, што је далеко од реала. Са друге стране, напротив за Свету Гору се везују „азили“ где имућни људи својим даровима желе да обезбеде прибежиште а потом и издржавање по светогорским манастирима: „Када су Агарени напали на Свету Гору и многа зла починили (Јефрем) отуда са једним од ученика својих одлази и близу Филипова града, на неком Ибровском острву, насељава се“. Тек касније долази у Србију.
Уместо овакве представе постоји и прича о светогорским азилима који тече као обрнут процес. Власници скупих метала прибежиште у случају невоље траже у Дубровнику, где стварају своје оставе. Они који су усмерени на Свету Гору прилажу појединим манастирима села и земље. Мушки би нашли уточиште у самим манастирима, а женска чељад би добијала „ренту“ на метосима ван Свете Горе.
Кроз писање се не осећа довољно да је и кретање монаха „двосмеран“ процес и није једнострано. По предању, „молчалник“ Григорије одлази из Србије на Свету Гору и оснива ман. Григоријат.
Писањем служби архиепископу Никодиму и патријарху Јефрему састављач Марко их „приближава“ а текући живот чини то у још већој мери. Сматра се да је Јефрем положен у Никодимов гроб пошто су његове мошти раније извађене и постављене пред олтар.
Међу десетак сачуваних изворних списа о Косовској битки и у славу светог кнеза Лазара насталих током периода од 30-ак година, има их неколико чији писац није познат. Није искључено да неки од њих потиче управо од Марка пошто он ради у време у које се ставља настанак највећег дела тих састава. Пошто су његова дела у начелу сачувана у мало преписа, могуће је да је од њега написано још нешто што је изгубљено. Гледано са формалне стране, и с обзиром на велику временску блискост, не треба искључити да и житије Инока Исаије, игумана руског манастира сачувано само у једном дефектном препису коме недостаје завршетак, потиче од овог писца.
„Стога и ова укратко назначих, да се због мноштва повести о његовим врлинама (о њем исправљенији) и делима је одужи моја реч.“ Биограф мора да се стара и о томе да „не одужи“ причу. Да је поступио друкче, поготову због његовог начина једноставног изношења конкретног, били би му захвални. За историчара старе српске патријаршије И. Зеремског Марко је „непознато лице“. Тад до њега нису допрла сазнања до којих се дошло баш у то време.
Из године Косовске битке потиче запис: „Свештеноме пискупу пећкому и мудрому и всакије части достојному смерено поклоњеније.“ Запис се уклапа у оно што се зна или што би се могло рећи о пећком епископу Марку биографу. Значајан је као потврда постојања епископа са титулом пећки, поменутог само у вези са Марком. Знања о устројству Цркве тог времена су сувише мала да би се смело искључити и постојање неке врсте „викарних“ епископа при седишту патријаршије. Блискост епископа и биографа Марка са патријаршијом огледа се у томе што је његов отац, монах Герасим, опеван управо у Великој цркви: „Што год је доликовало спровода и појања надгробних одслужише се у Великој цркви од стране свеосвећеног епископа Марка и целог клира Велике цркве, а часно тело његово положено би на Тавору.“ Насупрот томе, патријарх Јефрем након смрти у својој испосници у присуству патријарха Саве опојан и пренет у Велику цркву ради полагања у гроб.
Поводом покушаја да се после шест векова нађе нека Јефремова испосница или задужбина епископа Марка, није сувишно рећи да писац најбоље књиге о Црном Ђорђу Миленко Вукићевић током рада (око 1900 – значи само сто година касније) покушава да утврди где је била родна кућа великог Вожда и, поред свег труда, остаје само на претпоставци.