Патријарх Јефрем

Од свих српских патријараха у периоду 1346-1459 највише се може рећи о Јефрему, чија особеност – за наше прилике тешко схватљива, док је у Византији тог времена честа појава – јесте и то што је два пута стизао на трон мимо своје воље и два пута са њега се повлачио по својој жељи „са радошћу већом него у оних који престо примају“. Повлачи се под изговором немоћи а надживео је оба своја наследника – прво патријарха Спиридона, а потом и Данила III. Оно што се о њему зна углавном потиче из житија написаног од ученика епископа Марка. Без тога о Јефрему би се знало мало, као што је то и са осталим патријарсима. Иако на први поглед изгледа једноставно, мора се признати да смо далеко од потпуне приче о овом јерарху због низа „успутних“ нејасноћа.

Према последњем поглављу Зборника Житија краљева и архиепископа српских од Даниловог настављача, које је посвећено само избору Јефрема за патријарха, нуди се више нетачног него чињеница. Свој други долазак на трон Јефрем и поред своје воље „дугује“ полому насталом после Косовске битке у којем нестаје и патр. Спиридон: „Но допуштењем Божијим, због наших грехова безбројно мноштво – седам царстава агаренских – на српску земљу се подиже, где се кнез Лазар мученичком увенча крвљу а Спиридон патријарх достиже конац овог живота, те велика Црква остане удова.“

Цео текст

Архиепископ Сава II

Једно од основних питања поводом природе и генезе зборника Животи краљева и архиепископа српских који се везује за име архиепископа Данила јесте и житије архиепископа Саве II (1264-1271). По оцени истраживача оно и не потиче од архиепископа Данила што је само по себи необично, а потом је загонетно што тај спис више припада типу житијних белешки оних архиепископа који живе крајем 13. и почетком 14. века него што би се могло убројати у права житија из овог зборника. Кад не би било других (допунских) вести из других извора, о Сави би се знало јако мало. Као архиепископа помиње га већ прве године столовања писар Теодор Граматик (1264); као хумски епископ помиње се у повељама краља Уроша и архиепископа Арсенија где се расправља о поседу ове епархије; потом, помиње се у опису успоставе култа архиепископа Арсенија… Откуда такав став према овом поглавару Цркве, члану владарске куће Немањића и стрицу српског владара из времена кад Савин биограф Доментијан саставља своје списе? Са формалне стране гледано, житија архиепископа Саве II, Данила I и Јоаникија као да потичу из истог пера. За разлику од прва два, Јоаникијево житије има далеко свечанији почетак: „Предстоји нам достојно именита реч приносећи велику славу и част животу Богом возљубљенога светитеља преосвећенога архиепископа Јоаникија.“ Питање је директно повезано са књижевним радом самог архиепископа Данила који – било да је аутор „белешке“ о Сави II или да није о њему ништа написао – у оба случаја таквим односом ствара велику загонетку. Тако се низу неразрешивих проблема везаних за овај зборник додаје још један, значајан а можда и кључни!

Цео текст