У наводној преписци српског краља Радослава сина Стефана Првовенчаног и синовца првог српског архиепископа Саве са охридским архиепископом Димитријем Хоматијаном среће се и питање: „Свештеник који прати краља, ког архијереја треба да спомиње, да ли оног који га је рукоположио, или месног кроз чију област краљ често пролази?“ Необичност питања састоји се у томе што се ту говори о помену епископа који је рукоположио свештеника из краљеве пратње. За садашње поимање то је непозната „ставка“ у размишљању. Нама је недоступан већи део литературе у коме би се можда могло наћи нешто слично да би се путем аналогије боље упознала проблематика – уколико она постоји, овај осврт је сувишан. Ни краљево питање ни одговор ученог архиепископа се не уклапају у контекст црквеног живота који тежи стварању сагласја током јавног богослужења. Уколико се уводи помен разних епископа, то би створило „хаос“. Затим, на служби се јавно и званично помињу само дејствитељни епископи, а не они који су неактивни или су упокојени. По логици црквеног живота дилема би могла да буде, да ли се на путу владара може помињати поглавар (архиепископ) – као надлежни архијереј владара – или месни епископ?

Аутори који су се до сада тиме бавили, а њих нема много, не дотичу се ове проблематике, већ и питање и одговор примају као нешто уобичајено, и поред тога што овај случај делује као потпуни изузетак. Одговор Хоматијана у себи нема спорног пошто су канонске одредбе ту јасне и иду у корист суверених права локалног епископа. „Сваки архијереј има у додељеној му области своје првенство неумањено… Свештеник кад се налази у пратњи краља обавезан је да спомиње месног архијереја, како би јерархијски поредак и устројство остали непоремећени.“ Оваквим одговором охридски архиепископ је избегао да се дотакне другог дела питања који је овом приликом споран и односи се на наводну праксу помена епископа од кога је добијен свештени чин. Необично је што и издавач српске верзије текста, Филарет Гранић, као свештено лице није застао и огласио се овим поводом. Можда је ово прилика да се пронађе и још неко до сада непознато значење речи хиротонија. Из више извора се сазнаје да она има више значења и то баш у вези са списима Хоматијана. Тако његово писмо Сави ствара дилему како да се преведе наслов – да ли је ту реч о избору или рукоположењу, пошто је ту могуће применити оба значења. У наслову, по општем схватању, глагол „хиротонисати“ преводи као „рукополагати“: „О епархијама и онима који изван својих граница било рукополажу било рукоположени бивају.“ У последњем делу текста израз „хиротонија“ се преноси у смислу избора. За предаваоца овог нашег саборног писма одредили смо се (ἐχειροτόνησαμεν) преосвећеног епископа Скопља, у Господу љубљенога нам брата и саслужитеља господина Јована.“ Ипак треба истаћи да тамо где мисли конкретно на посвећење Саве Хоматијан користи израз προχωρήσει.

Списи охридског архиепископа Димитрија Хоматијана сачувани су само у једном препису у минхенској библиотеци. По писарским квалитетима то је дело осредње вредности те је издавач принуђен да врши исправке „логичке“ природе на основу познавања језика, пошто није у могућности да врши поређења ни са бољим ни са лошијим преписом. Због комплекса које Срби вековима имају према Грцима о коме у своје време говори и сам Вук Караџић, као по аутоматизму сматра се да све што потиче од Грка то је беспрекорно, док се на поменутом примеру види да није тако.

(Не)савестан рад писара код Грка игра далеко већу улогу јер мали пропуст може да буде кобан за разумевање текста него што је то случај код Словена. Стога је умесно питање, колико сачувани текстови античких мислилаца стварно преносе изворну верзију. Из тог разлога узроке неких недоумица при коришћењу тих списа треба тражити и у могућности кварења вековног текста. Ту није никаква гаранција ни факт да је неко дело сачувано у више преписа ако су они касније настали на основу лошег „претка“, односно рђавог предлошка. При истраживању ових проблема од велике помоћи може бити као далека аналогија, али не сувише далека, оно што о томе каже Вук својим сведочењем о животу и начину преношења усмене поезије. Казивач никад не говори два пута потпуно исти „текст“. Затим, лош казивач квари а добар „поправља“ песму. Иако је она тад лепша, она није и боља, јер се удаљава од изворног облика и основне намере њеног творца.

У овој преписци Димитрија Хоматијана има „сувишних“ питања која је текући живот давно пре њега морао да разреши и одреди. По тексту преписке црква као да се налази на почетку постојања и тек треба да нађе свој пут. Сада иза ње стоји хиљаду година несметаног развоја. Утисак је да питања више указују ка жељи да се размеће својим знањем него што би имао потребу за извесним конкретним одговором. Стога је дилема о стварном или фиктивном карактеру преписке увек присутна и умесна.