Мало где се аутори слажу у толикој мери као при оцени млађег списа старог биографа Доментијана – Житију Симеона Немање насталом 1264. године. Збирна слика свих погледа сажима се у речима В. Ћоровића (1938) по коме је ту реч о „занатском делу“.
Овде је изнет покушај извесне одбране и објашњења за ту појаву. Не може се то извести без поређења са Доментијановим првим познатим делом Житијем Светог Саве из 1253. године. Лако је било створити добро дело тамо где је „ударио јунак на јунака“. Највећег међу Србима описује највећи писац славне старе српске државе. Сава као личност сав припада својим животом и радом делу житијног жанра. Ту нема обрта, све иде као по толико пута виђеној и примењеној шеми ове врсте стварања. Младић са владарског двора без знања родитеља одлази у манастир, истиче се подвигом у толикој мери да му то признају и каснији противници, успева да доведе и оца који напушта владарски престо, делују толико сагласно као да су једна душа у два тела, граде манастир у Светој Гори као надетничкој заједници монаха, отац стиче светачки ореол. Син га доноси у земљу, ствара самосталну Цркву, два пута иде у Свету Земљу, умире у туђини, донет у земљу, пројављује се као свети… У томовима житија светих, која се могу бројати и стотинама, такве личности нема.
Отац у јавни живот улази као „бунтовник“, борац за слободу свог народа у односу на империју која га тлачи. За такво деловање по ондашњим схватањима нема оправдања. Мерила су разна и онда као и данас – национални јунак за империју је само „терориста“ у тежњи за слободом својом и свог народа трпи и подноси унижења – као заробљеник носи јарам пред престоничком руљом, навиклом и жељном таквих призора. Све то што је захвална тема за световну историју није препоручљиво за житије. Не чине то ни Немањини синови Сава (1208) и Стефан Првовенчани (1216) који пишу пре Доментијана.
Оно што се о Немањи зна из времена борби налази се по страним углавном грчким изворима. Према томе, писати о оснивачу државе као потоњем светитељу је мало захвалан посао, унапред одређен да буде дело осредње вредности и домета. Међутим, ако би се судило по наслову, Симеон је „изнад“ Саве. Ту је он „обновитељ српског отачаства, нови миротворац и велики чудотворац“, док је Сава „само“: „наставник све српске земље и поморске, архиепископ“.
У друштву великана – јунак Сава, писац Доментијан, обимно житије из 1253. године – оно што је скромније обимом и садржајем приче постаје још мање, а кад је тако онда се при оцени у првом реду износе мањкавости него што би се истицале предности. Овде је прилика да се каже како због поступка издавача кад се заједно појављују оба Доментијанова списа, дело млађег биографа изгеда краће, што се у литератури истиче, иако су оба Савина житија приближно истог обима.
Ту је и снага доживљаја првог сусрета – преко Доментијановог описа и савременици и потомци добијају прво комплетно Савино житије и имају прилику да упознају ову велику и ни са ким упоредиву личност. Потпуно је друкче са житијем преподобног Симеона из 1264. године – по досадашњим сазнањима то је већ трећи спис на исту тему. Први се увек памти, други понекад, О трећем као да се води рачуна без обзира на квалитет. У овом случају уметник је већ у старту „ограничен“ ранијим стварањем, што се не подноси лако. Уметност тражи слободу.
За даљу причу о овом спису потребно је да се истраживач унапред определи – да ли је спис у овом облику изашао испод пишчевог пера као свесно заокружено и схваћено као потпуно дело, или је реч о скици или о раду – прекинутом послу, невољним приликама наметнутом брзом привођењу крају уз жаљење што не може да се доврши по жељеној замисли писца. Преко других вести се сазнаје да је писац био при крају живота, а тај крај је био доста буран уз низ перипетија и психичких потреса и то код особе зашле у дубоке године. Доментијан је изгледа само за неколико година млађи савременик Саве, који живи око шездесет година, а биограф га је надживео за пуне три деценије.
Особеност Доментијановог поступка овом приликом – ако она још негде постоји, сигурно је ретка – је у томе што је доста грађе могао преузети из свог десет година старијег списа. Уместо тога, он знатне делове текста узима из ранијег животописа Симеона, насталог из пера сине му Стефана (1216). Природно је што потом користи и свој ранији спис. Следећа особеност је у томе што има делова где се не слаже са својом сопственом причом из Савиног житија у циљу повећања угледа свог новог јунака. Да ли то треба ценити као „пад“ писца – врлина сигурно није?! Очито је да у млађем спису има мало новог, што се донекле може схватити и као последица година. Кад је у питању Доментијанов „сателит“ и млађи Савин биограф Теодосије (око 1300) среће се ретко шта ново а тамо где тога има у већој мери оно је или сумњиво или отворено у разлазу са чињеничним стањем – па ипак то се Теодосију не замера. Дешава се управо супротно. Касније настали, краћи и мање изворни Доментијанов спис више је читан и преписиван од старијег, обимног, изворног, незаменљивог. Слично као што је и са млађим Теодосијем који ствара само „прераду“ Доментијановог дела, па ипак је десет пута више читан. наравно, реч је о уопштеној процени.
Попут Савиног житија, и овај спис има епилог који се стилом много разликује од основног Доментијановог текста и врло је сличан са записом Теодора Граматика из 1263. године, где се говори о препису Шестоднева Јована Егзарха насталом по наруџби самог Доментијана. Вредност записа (епилога) из 1263. и 1264. године, поред осталог, огледа се и у њиховој ажурности што се региструје смена на трону архиепископа, где је 1263. је још увек Арсеније, а већ следеће 1264. ту је архиепископ Сава II.
При стварању житија из 1264. године морало се водити, ма и подсвесно, још о нечем рачуна – спис не би смео ни квалитетом приче ни обимом бити изнад одговарајућих дела Немањиних синова – Саве и Стефана.
В. Ћоровић мисли да је Доментијан поред два поменута дела писао „и још нешто“, што је врло вероватно. Морало је постојати неко раније дело које је овог биографа препоручило „наручиоцу“ краљу Урошу. С обзиром на слабу очуваност главних и вредних Доментијанових дела не чуди да су остала нестала.
Већ је уочено да је настанак житија из 1264. само део ширег стваралачког процеса. „Овакав укус књижевни крунисан је одмах после довршења Живота Светог Симеона у живопису манастира Сопоћана. Са фресака Урошеве задужбине сија она светлост о којој пева и Доментијан.“ (Ђ. Трифуновић)
Сава у спис може да иде без „обраде“. Довољно је само бележити оно што ради. Код осталих као да није тако. Код већине је потребна и селекција вести и обрада.