Уз остале особености српског светогорског манастира Хиландара долази и чињеница да смо о његовом настанку, односно преласку у српске руке добро обавештени, за наше прилике у том погледу чак и „сувише“ добро обавештени. Ниједна од домаћих обитељи на тај начин не може да се упореди са њим. Сачуване су и грчке и српске оснивачке повеље, а ту су и опширна излагања четири српска биографа – Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије… Јасно је и то се не може очекивати, да биограф прати токове бирократије која и у оно време није била једноставна. Нигде не постоји сачуван потпуни корпус аката да би се приближно могло знати шта недостаје. Ако цар треба да изда и акт за привилегије манастирске лађе, шта се онда може говорити о осталим потребама важнијим за живот манастира. Постепеним радом слаже се мозаик вести расејаних по поменутим изворима. Стиже се дотле да се зна и име доносиоца акта из Свете Горе у Константинопољ – монаха Никона.

По биографу, почетна намера монаха Симеона и Саве била је да доживотно остану у манастиру Ватопеду. Посредно, то се може закључити и преко аката. По истом биографу, подстицај за промену одлуке и тежња да у Светој Гори оснују свој манастир долази „са стране“, где се знало какве предности као „свати“ владајућег цара Алексија III имају – пошто је његова ћерка Евдокија удата за средњег Немањиног сина и Савиног брата Стефана. Мало ко би данас примио тако „упрошћену“ верзију приче о добијању Хиландара, али не би требало да изненади ако се управо тако десило. „Све вам је сада у Богу могуће: у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада царују и све што молити благоизволите – молбе ваше неће бити узалудне.“

Познато је да се Срби и у потпуно повољним околностима слабо сналазе. Очит пример за то је понашање краља Милутина, тачно сто година касније. И он је био зет владајућег византијског цара и владар далеко моћније земље од оне из Немањиног и Савиног доба, па није покушавао да нешто од тога искористи и стекне неко стварно побољшање. Све урађено од њега у поређењу са Савиним радом је бледо. На првом месту, Милутиново време је било најповољније за стицање царства и патријаршије. Повољнија прилика се није могла ни очекивати нити појавити. Његов унук Душан нема ни приближно такве погодности.

Мало ко би биографу поверовао да је и завист околине према благостању Ватопеда услед Савиних дарова олакшала његов рад тим путем. Протатски акт где се осећа присуство овог мотива само потврђује причу житија. „Ми знајући да ће ови манастири од стране манастира Ватопеда бити остављени да потпуно пропадну и са лица земље нестану.“ По овоме изгледа да би светогорци радије гледали пуст Хиландар него да је под управом Ватопеда. Одјек зависти осећа се и у акту цара: „пошто пречасном проту Атонске Горе као и игуманима осталих манастира на тој гори паде тешко да се та светилишта потчине манастиру Ватопеду и лише слободе коју су раније уживала, то се сви у једној жељи сложише.“

Сабору настојатеља светогорских обитељи расположеним да помогну Сави око добијања Хиландара на руку је ишла чињеница да на Атосу већ постоје „и други разнојезички манастири царства ти на овој Гори царства твога, као што су Ивирски и Амалфитански.“ У међувремену, светогорци су за свој план придобили српске монахе: „А они нама овако одговорише: „Свети оци, припомените то силном и светом нашем цару, па ако је воља царства његова нека се изда друго злато печатно слово које гласи на нас и на нашу страну, па онда и ми те манастире примамо према вашем тражењу.“

Молби светогораца претходило је издавање царског акта којим се запустели манастир Хиландар ставља под управу Ватопеда. Тај акт „златопечатни сигилион“ није сачуван и сматра се да је изгубљен али то не значи да је изгубљен протоком векова већ је можда повучен из оптицаја и стављен ван снаге, пошто се појавом новог показао као „сувишан“, па се није ни сматрало да га треба чувати.

Одлуком цара Хиландар постаје „манастир који није никоме потчињен па ни проту Атонске Горе ни игуману манастира Ватопеда, него као самосталан, својевластан и самоуправан као што сами собом управљају на тој Гори постојећи манастири Ивирски и Амалфитански.“

Светилишта која тад Сава добија су стварно у тешком стању, што се види из царског акта: „да их о властитом трошку обнове, или боље рећи изнова сазидају и васпоставе манастир.

Поменути протатски акт где је садржана молба да се Хиландар да Србима и постане као и наведени „разнојезички манастири“ потписало је око 25 настојатеља светогорских обитељи. Не чуди што међу њима нема ватопедског игумана. Необично је што се ту не налазе ни потписи представника два манастира поменута у акту – ивирског и амалфитског, а уз то ни Велике Лавре. Тако се увиђа „комплетно“ одсуство представника великих манастира. Колико томе доприноси природа самог акта. Судећи по врсти посла и броју потписника, ради се о „текућем“ подухвату за који присуство поменутих великих можда и није потребно. На то треба да одговоре добри познаваоци светогорских прилика који познају ритам живота ове монашке заједнице. Приметно је и „двоструко“ одсуство представника руске и бугарске обитељи – нису поменути ни у списку разнојезичних, али их нема ни у каталогу потписника акта. Стога је тешко објаснити ту појаву и одредити њихов тадашњи статус на Светој Гори. За разлику од тога, Сава у житију свога оца говори како су на опелу монаха Симеона присутни поред Грка и Грузини и Руси и Бугари…

Три деценије раније на Светој Гори се одвија донекле сличан процес. Тад руски монаси добијају нову обитељ. Иако је то у поређењу са оним што се дешава са обновом српског Хиландара скромнији повод, утисак је да се чин одвија у свечанијој атмосфери. Из 1169. године потиче и акт протата о предаји манастира Солунца руским монасима. Ту су потписи водећих – Велика Лавра, Ивирон, Ватопед, Амалфитски. Сви они којих на акту истог угледа тридесет година касније – молби за Хиландар – нема. Хиландар је тад активан и потпис његовог представника у средини пошто после њега следе потписи још једанаест мањих манастира. Само три деценије било је „довољно“ да заједница средњег угледа какав је Хиландар 1169. године доспе до потпуне запустелости.

И поред обиља изворне грађе која истраживачима Византије стоје на располагању, неким речима поменутим у царским актима насталим поводом Хиландара не може да се одреди значење, већ се праве претпоставке: „Дажбина AMMIATIKON вероватно се наплаћивала за превоз песка… Дажбина ANTINAULON убирала се, претпостављамо, за превоз и других роба а не само жита…“