Око стицања Хиландара

Уз остале особености српског светогорског манастира Хиландара долази и чињеница да смо о његовом настанку, односно преласку у српске руке добро обавештени, за наше прилике у том погледу чак и „сувише“ добро обавештени. Ниједна од домаћих обитељи на тај начин не може да се упореди са њим. Сачуване су и грчке и српске оснивачке повеље, а ту су и опширна излагања четири српска биографа – Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије… Јасно је и то се не може очекивати, да биограф прати токове бирократије која и у оно време није била једноставна. Нигде не постоји сачуван потпуни корпус аката да би се приближно могло знати шта недостаје. Ако цар треба да изда и акт за привилегије манастирске лађе, шта се онда може говорити о осталим потребама важнијим за живот манастира. Постепеним радом слаже се мозаик вести расејаних по поменутим изворима. Стиже се дотле да се зна и име доносиоца акта из Свете Горе у Константинопољ – монаха Никона.

По биографу, почетна намера монаха Симеона и Саве била је да доживотно остану у манастиру Ватопеду. Посредно, то се може закључити и преко аката. По истом биографу, подстицај за промену одлуке и тежња да у Светој Гори оснују свој манастир долази „са стране“, где се знало какве предности као „свати“ владајућег цара Алексија III имају – пошто је његова ћерка Евдокија удата за средњег Немањиног сина и Савиног брата Стефана. Мало ко би данас примио тако „упрошћену“ верзију приче о добијању Хиландара, али не би требало да изненади ако се управо тако десило. „Све вам је сада у Богу могуће: у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада царују и све што молити благоизволите – молбе ваше неће бити узалудне.“

Цео текст

Житије Симеона од Доментијана

Мало где се аутори слажу у толикој мери као при оцени млађег списа старог биографа Доментијана – Житију Симеона Немање насталом 1264. године. Збирна слика свих погледа сажима се у речима В. Ћоровића (1938) по коме је ту реч о „занатском делу“.

Овде је изнет покушај извесне одбране и објашњења за ту појаву. Не може се то извести без поређења са Доментијановим првим познатим делом Житијем Светог Саве из 1253. године. Лако је било створити добро дело тамо где је „ударио јунак на јунака“. Највећег међу Србима описује највећи писац славне старе српске државе. Сава као личност сав припада својим животом и радом делу житијног жанра. Ту нема обрта, све иде као по толико пута виђеној и примењеној шеми ове врсте стварања. Младић са владарског двора без знања родитеља одлази у манастир, истиче се подвигом у толикој мери да му то признају и каснији противници, успева да доведе и оца који напушта владарски престо, делују толико сагласно као да су једна душа у два тела, граде манастир у Светој Гори као надетничкој заједници монаха, отац стиче светачки ореол. Син га доноси у земљу, ствара самосталну Цркву, два пута иде у Свету Земљу, умире у туђини, донет у земљу, пројављује се као свети… У томовима житија светих, која се могу бројати и стотинама, такве личности нема.

Цео текст

КАЈМАКЧАЛАН

Кајмакчалан
Сазнања о целини борби за Кајмакчалан стичу се касније, накнадно добијеним вестима, обично по болницама где су доношени учесници право из борбе, пре окончања самог сукоба и сазнања о коначном исходу. „Кајмакчалан? Непрестано слушам о том Кајмакчалану. Пуно вас има овде са Кајмакчалана. Гледао сам на секцији на којој је фронт моје дивизије, али тога имена нигде нема…“ Прва знања о Кајмакчалану стичу се преко Српске трилогије, и она остају неизбрисива и непомерљива. „Планинчина којој је и ђаво рекао лаку ноћ. На карти је зову Кајмакчалан. Ми смо је прозвали Капија слободе, јер смо ту први пут закорачили у нашу земљу.“ Оно што се сазна касније, бледо је у поређењу с првим доживљајем. Кајмакчалан остаје Капија слободе, иако је од ње до праве слободе пут трајао још пуне две године. Борбе за Кајмакчалан десиле су се тачно пре сто година и представљају символ деловања српске војске у 1916. години. Где се стало тада, ту је дочекана и јесен 1918. године. „Ту смо остали пуне две године, јер се даље није могло са снагама којима смо располагали у то време. Чекали смо помоћ савезника за даљу офанзиву.“

Цео текст