Због добро познате оскудице извора бављење средњим веком код Срба је врло тешко, доследније речено – скоро немогуће. Ко познаје стварно стање пре би имао више разлога да „одступи“ и напусти даље бављење него што би наишао на неки трачак оптимизма, који би га подстакао да настави даље.

Познато је углавном само оно што је сачувано. Успутне вести о постојању нечега што није сачувано су изузеци. Кад се помисли на минимум обавезно постојећег без чега заједница не може да опстане и то упореди са оним што је код Срба сачувано, истраживач пада у очај. Стално се прича креће око оно мало познатих факата и споменика и отуда неизбежно убеђење да је то једино постојеће и као такво уједно и „главно“. Кад се помисли колике су „празнине“ између оно мало познатих елемената – да познато није ни једино а још мање главно, јавља се очај. Затим, тешко је пробити и психолошку баријеру да је први помен уједно и почетак неке појаве… Следи област онога што би се оценило као консенз. Неке тврдње су путем прећутног слагања аутора толико дубоко ухватиле корена да личе на факта, а таквих је много више него стварних фактографски непобитних тврдњи. Повођење за неком погрешном тврдњом само по себи не би било страшно да она није „зрачећег“ карактера, то јест да не утиче на процену „околних“ појава.

И оно што би по свим критеријумима требало и могло да се прими као факт може да буде жртва пропуста, несвесно, нетачно и „лажљиво“. Зна се колики значај у казивању о стицању самосталности Српске Цркве, односно око датовања Савиног рада игра улогу датум из писма охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (мај индикта 8. – 1220 година). Искусни аутори тврде да је у трећини случајева податак о индикту погрешан. Треба допустити могућност да се и код Хоматијана десило тако нешто. Реч је о усамљеном податку сачуваном само у једном рукопису… У том случају се цела прича о датовању Савиних преговора враћа на почетак, а то значи да се стицање аутокефалије опет везује за патријарха Германа, управо онако како то тврде и Савини биографи Доментијан и Теодосије.

„Један сведок – нула сведока“. То је одавно потврђено и осведочило се кроз искуство. У тематици везаној за наш средњи век таквих примера је далеко више него случајева где о некој појави постоји више поузданих сведочанстава, тако да се може довести у питање веродостојност. Такав је случај са 15. јуном као даном Косовске битке, или датумом пада Константинопоља.

Део постојећег нестаје спонтано током мирног живота – троши се и замењује новим. Добро је позната прича о 40 година владавине и 40 подигнутих храмова, везана за краља Милутина. Мање је познато да су ти храмови подигнути на темељима ранијих, порушених том приликом због старине или скромних облика. За нову науку ти порушени били би подједнако драгоцени као и новоподигнути на њиховом месту.

Код Срба се сматра оптимумом ако је неки спис сачуван у двадесетак преписа – то се збива тамо где је само један познати препис неког дела врло честа појава. Звучи као црни хумор кад се каже да тамо где постоји довољно, онда има и за нестанак и за останак. Тамо где је мало, оно ће или нестати (што је далеко већа могућност) или срећним стицајем некако се сачувати. Познат је, сем са малим изузецима, немаран однос Срба према књижевним остварењима својих писаца. Обично се преписи броје прстима једне руке. Кад се томе додају и помињани „уникати“, онда се с разлогом помишља на могућност постојања још понеког књижевника или списа који у наведеним условима нестаје без трага.

Кад се гледа на целокупни живот старе српске државе, утисак је да постоји велики раскорак између могућности и остварења да се нешто чини како би се зависност од увоза заменили производима сопственог рада. Ишло се до самоунижења кад се дозволило да токови привредног живота зависе од Дубровачке републике. Прођу читаве деценије а да се не појави неки нови књижевни састав. Кад се и то деси, то су обимом скромна остварења, житијног или хроничарског карактера, без дубине – управо по мери својих читалаца, који такође не желе да се „потресају“ око сложеније садржине.

У својим основама старе српске књижевности аутор Ђорђе Трифуновић истиче следеће битне моменте: оквири, трајање, језик, Вавилонска кула, византијско наслеђе, античко наслеђе… Мало шта је ту настало вољом или доприносом Срба. Они се махом у том свету јављају као „конзументи“ (дегустатори). Радије се мире са улогом „посматрача“ него што би се сами прихватили посла.

Кроз непуна два века Србија је и у политичком и економском па и верском погледу била у знатно бољем положају од Византије. Није била мета сталних напада са различитих страна као Византија. Основу економске снаге чини извор руда. Црквени живот се одвија мирно, за разлику од сталних потреса у Цариградској патријаршији – расцепи око уније са Римом, латинско ропство које траје преко пола века, исихастички спорови током којих су двострука столовања редовна појава… И поред тога, у преломним моментима свог постојања Византија је показала неупоредиво већу виталност. Гашење Немањића династије 1371. године смрћу цара Уроша Срби су доживели као „смак света“. Више се опстаје по урођеном нагону самоодржања него што се деловало свесно у правцу тражења решења. Као да се не мисли о томе да живот треба и мора да настави трајање. Звање краља и цара које су некад носили припадници Немањића рода нико се не усуђује да узме, тако да се она гасе. Ипак, нада у могућност обнове царства није сасвим нестала.

Као што је речено, 1204. године Латини окупирају престоницу источног царства као и већи део његовог простора. Делови разорене државе налазе прибежиште у појединим областима и одржавају се уз сталне сукобе са Латинима. На крају су успели да виде од Латина слободан град.

Од Косовске битке српска држава опстаје као тежак болесник уз краће или дуже ведрије моменте, али своју ранију пуноћу није доживела никада, иако траје још седам деценија. Разједају је унутрашњи сукоби колико и стални турски упади, као и повремени сукоби са Угарском.

Слично је и око Косовске битке као догађаја судбинске важности и пада Византије. Док је Косовска битка у књижевности обрађена у десетак списа реторског карактера, скромних обимом, код Грка само о паду Цариграда постоји читава „библиотека“ обимнија него сва дела старих српских писаца заједно. Цариградска патријаршија успева да преживи долазак иноверне власти и сачува континуитет црквеног живота, док код Српске Цркве једва да има знакова црквеног постојања и деловања, и то само у назнакама. Знања се своде само на помен понеког епископа.

* * *

Стара српска књижевност је лако сагледива и „измерљива“. То се односи на њено трајање, број писаца, број дела, превода, преписа… То су показатељи на основу којих се да наслутити и број читалаца, сигурно сразмеран броју познатих преписа. Све поменуте ставке заступљене су у скромним оквирима.

Живот старе српске књижевности траје око 250 година, што и није дуг период кад је у питању стварање овакве врсте. То је само делимично оправдање. Деценијама се књижевно стварање своди једино на рад једног јединог писца, који опет са своје стране као по неком проклетству остави иза себе само једно дело.

Деси се понекад да у земљи истовремено ради више писаца као на пример на прелазу из 14. у 15. век. У политичком погледу, то је врло тежак период. Гашењем владалачке куће Немањића која скоро два века води земљу Срби се вело тешко сналазе. Крај династије доживљавају као „крај света“. У тим губицима затичу их први ратнички сусрети са Турцима који у свом продору на Запад не знају за неуспех. До судара два света долази у цветном времену сталног напредовања новог завојевача и српске државе која посрће. У међувремену освајач је уз остало постао и сила светских размера, којој се већ деценијама парчана држава не може да супротстави равноправно. Одјек таквих општих прилика стиже и до књижевних дела. Тачно је да тада има више писаца али су то састави мали по обиму, а потом до млађих поколења доспели у малом броју преписа.

Међу сретне примере познате у више преписа спада Душанов законик, светосавска Крмчија. Списи о кнезу Лазару (поједини), биограф Теодосије… Њихови преписи су расејани по целом српском етничком простору а ипак је тешко „декодирати“ логику тог опстанка, пошто преживљавају у различитим условима.

* * *

Оригинал оснивачког документа се чува посебно и ретко се користи. За текуће потребе настаје више преписа. Зато је мало изворних аката. срећу се оверени и неоверени преписи, концепти, фалсификати… Нема правила за успешно чување. Често где би по људском резону било најсигурније покаже се потпуно супротно. Оно што се мање цени слабије се и штити али се испостави да обично мање цењено место као погодно за чување буде и мање угрожено. Стога не изненађује да тамо где се по логици очекује да је акт сачуван – њега нема.

* * *

Теодосијев опис стицања аутокефалности Српске Цркве за данашњу науку је скоро потпуно безвредан, у првом реду стога што цео догађај смешта у Константинопољ, а то је немогуће, пошто се зна да престоницу Византије у време Савиног посвећења држе Латини. Ипак, то ондашњим људима као да не смета, па ни оним водећим. Тако архиепископ Никодим (1317-1324) у својој повељи говори о хиротонији Саве за архиепископа по у гледу на Теодосија. „Свима је постао признат као светли и многољудни град, па чак и источним благочестивим царевима долази у Константинов град и бива умољен… И тако га ови предлажу великој Српској Цркви, да јој буде светило, каквог није било пре него што је он ступио на престо свете преосвећености, а није га стекао наређењем, није га украо, није задобио власт, митом није као мучитељ прогањао, нити га је жеђ за почашћу прогањала, него је човечију благодат од Бога као божанствену примио. И тако на прстолу није уништитељ него спасење, није мучитељ него светитељ који хвали Господа.“

Као што је речено, текст повеље настао је по угледу на Теодосијево дело чији најстарији препис потиче из 1336. године. Сада се може бити сигурно да Теодосије пише и пре 1321. године.

Нова наука даје своје тумачење: „И хагиографи српског архиепископа, Доментијан и Теодосије, говорећи о Савиној посети цару Теодору I Ласкару и васељенском патријарху 1219. године, заборављају да је у то време (1204-1261) Цариград седиште Латинског царства, да наследници византијске империје столују у Никеји.“

Ако таква личност као архиепископ Никодим овако прима Теодосија кад се знало и могло знати, не чуде потоњи који у условима ропства нису могли знати.

Теодосије (или ревизор његовог дела) је „угодио“ – судећи по ставу архиепископа Никодима – и људима свог времена и каснијем читаоцу у толикој мери да је код њих паралисао осећај за чињенично стање – при изучавању изворних текстова броје се слова, а погрешан помен Цариграда „промиче“.

На сличан начин размишља и Г. Острогорски: „По моме мишљењу ван сумње је да се текст акта који наводи Теодосије не заснива на Доментијановом тексту… Не може се сумњати да је Теодосије имао пред очима патријархов акт који Доментијан, који је писао на Светој Гори, по свој прилици није имао. Да је Теодосије поменуо патријархово име на основу Доментијановог текста, за који је знао да је у више тачака нетачан, тешко се може претпоставити. А још је теже замислити да су оба писца независно један од другога направили једну исту грешку у самом имену патријарха.“

Никодима од Доментијана одваја не само садржај приче, већ и дух приче. Не моли Сава већ цар и патријарх моле њега. Такво поимање већ може да годи човеку из епохе краља Милутина.

* * *

„Не преписивати док се читањем не разуме шта се у књизи налази, какво је излагање или препис да се за прикладан лов према овоме припреми.“ Пошто је у тексту предлошка нашао много грешака, тражи грчки изворник, који не успева да нађе. Стога настоји да заобилазним путем, коришћењем других списа изврши проверу података до којих такође тешко долази. Исповест руши идиличну слику о Светој Гори као наводно помодном месту за књижевни рад. Иначе, запис потиче од изузетног и „екстремног“ преписивача из времена деспота Стефана Лазаревића. Слично размишља и поп Панарет (1424): „Ја грешни поп Панарет исписах ову књигу са српског извора и ништа не знађах о њему. Па кад ја почех сравњивати (токмити) са грчким извором тада многи крену да се не слаже и упутих се многим књигама. Та, зар је могуће сравњивати (истокмити) са грчким књигама?! И много се ражалостих због овога…“. Колико таквих људи и у редовним условима може да испуни услове који се овде помињу? Такав рад захтева и издашног наручиоца, док је, судећи по сачуваним записима, њих врло мало. Углавном се помињу они који мисле да дођу до књиге уз што мањи „трошак“.

* * *

Познато је да биограф Доментијан у свом излагању о настанку Карејске ћелије помиње и свој каснији боравак у том месту. „А у дане великога и благовернога кир Стефана краља Уроша, унука светога Симеона, док је у истој ћелији исти канон држао неки црнац јероминах Доментијан, назнамена се Духом Светим житије овога светога (Саве) и би прописано (написано) од тога (Доментијана).“ Учињено је то тако да „искаче“ из начина Доментијановог писања и већ на први поглед таквој изјави ту није место. Стога се онда данас прима као интерполација. Она тако изгледа јер спис има епилог (настао и додат вероватно касније). Кад се „изостави“ епилог житија, онда помен Доментијана делује природно и спада у оне примере где биографу нехотично промакне детаљ.

* * *

Међу ретким сачуваним повељама црквених поглавара налази се и она издата од патријарха Никодима (1445-1453; ?) из 1450 године. Мало је вероватно да ће се пронаћи још која, поготову из тог периода. Међутим, већ при помену имена издавача акта и предмета о коме се ту расправља јавља се опрез, па и сумња. Одмах се ствара асоцијација на акт сличне садржине издат од архиепископа Никодима око тринаест деценија раније. Односи се на извршење обавеза седиште централне црквене управе према Карејској келији, одређених од оснивача и ћелије и самосталне Цркве, Светога Саве. По тексту акта, те обавезе нису извршаване од смрти цара Душана (1355). Сумњу потхрањује и утисак као да се у размаку већем од једног века није ништа догодило. Стање и садржина повеље су такви да и њен последњи издавач кроз свој пропратни текст не крије своје изненађење пред оним са чим се сусреће. Њега „изненађује“ што тамо где би се при крају првог дела акта очекивала нека завршна формула, „изненађује да после ове одредбе наилазимо на нову експозицију.“

Суштина заплета се састоји у томе што се у два дела акта обрађују два проблема а при томе изостаје логичка повезаност текста. Тамо где би се очекивала уобичајена завршница акта долази текст о проблему друге врсте. Значи, очекивана завршница је изостала, а уместо ње је „механички“ налепљен други део текста. Затим је дошло ново „изненађење“ – завршни део акта као целине није урађен на очекивани и уобичајен начин.

Издавач се опет нашао побуђеним да реагује као и при завршетку првог дела акта: „Изненађује што су изостављена короборација и санкција. Нема ни апрекације… Потпис је крајње једноставан: патријарх Никодим без икакве друге одреднице.“

Овакво стање акта много подсећа на случај са писмом првог српског архиепископа Саве упућено студеничком игуману Спиридону са једног од његових поклоничких путовања. Све недоумице које се срећу код акта патријарха Никодима јављају се и код поменутог Савиног писма. Стога се стало на становиште да је код Саве реч о два писма међусобно механички спојена и „сливена“ да на први поглед остављају утисак целовитог списа. О томе је на другом месту шире расправљано пре скоро три деценије.

* * *