„Аренге“ (уводи) народних песама

Ненадокнадив је губитак што Вук није оставио више података о певачима од којих директно записује песме. Додуше, све оно што Вук није стигао да уради остаје да се само помене као велики и трајни губитак. Био је одушевљен са Тешаном Подруговићем и Филипом Вишњићем и помешаних осећања према старцу Милији. Сваки до њих је величина на свој начин. Тешан га „опија“ као и чувени Хајдук Вељко Петровић, а Вук не налази начина и снаге да се још који пут сретне са њим, кад већ не би могао да се сретне са јунаком (по његовој оцени) већим од Ахила и Обилића. Много је и сам изгубио, а и његови следбеници, што се није поново још који пут срео са Вишњићем – добит би била вишеструка. Уместо тога, моли Лукијана Мушицког да са њим разговара – човека „оперисаног“ од интересовања те врсте. Учени архимандрит телеграфским стилом, и пре проналаска телеграфа, записује само неколико реченица у које је сабијено деценијско искуство великог певача.

Особењак Милија сам бежи колико по својој несталности толико и због наговора (па и претњи) људи око Милошевог двора, људи каквих има око сваког двора, а око Милошевог посебно.

Цео текст

Тезе

Због добро познате оскудице извора бављење средњим веком код Срба је врло тешко, доследније речено – скоро немогуће. Ко познаје стварно стање пре би имао више разлога да „одступи“ и напусти даље бављење него што би наишао на неки трачак оптимизма, који би га подстакао да настави даље.

Познато је углавном само оно што је сачувано. Успутне вести о постојању нечега што није сачувано су изузеци. Кад се помисли на минимум обавезно постојећег без чега заједница не може да опстане и то упореди са оним што је код Срба сачувано, истраживач пада у очај. Стално се прича креће око оно мало познатих факата и споменика и отуда неизбежно убеђење да је то једино постојеће и као такво уједно и „главно“. Кад се помисли колике су „празнине“ између оно мало познатих елемената – да познато није ни једино а још мање главно, јавља се очај. Затим, тешко је пробити и психолошку баријеру да је први помен уједно и почетак неке појаве… Следи област онога што би се оценило као консенз. Неке тврдње су путем прећутног слагања аутора толико дубоко ухватиле корена да личе на факта, а таквих је много више него стварних фактографски непобитних тврдњи. Повођење за неком погрешном тврдњом само по себи не би било страшно да она није „зрачећег“ карактера, то јест да не утиче на процену „околних“ појава.

Цео текст

Скрајнута Србија

– тужни поводи –

Звучно и бучно најављиван догађај са преко хиљаду учесника привлачи пажњу. У нашим условима невиђено обиман програм при претраживању више замара и убија пажњу читаоца него што је од помоћи. Не може се рећи да се ту ради о добро осмишљеном систему. Одржава се у Србији, а то кад се унапред не би знало тешко да би неко на основу програма закључио. То је штета.

Била је то прилика да неке деценијама потискиване српске теме добију место које им припада у науци на међународном нивоу. Личност првог српског архиепископа и његових биографа је само најизразитији пример, никако усамљен. Сава је највећи међу Србима и да је само то, имао би своје место јер је његова земља и народ део Византије. Међутим, Савина личност је истовремено и део историје Свете Горе, Цариграда, Палестине, Синаја… Пред крај његовог живота нико није познавао свет православних као он. Његов биограф је први хроничар светогорског живота, а кад је реч о Светој Земљи, припада му место међу водећим путописцима. И поред тога, он једва је негде поменут.

Цео текст

Настанак косовских списа

Узима се да је поводом Косовске битке настало око десет списа. Скоро половина од њих до новијег времена доспела је само у по једном препису, из чега се види колико су они близу нестанка. Зна се само по оном што је виђено – недостају „косе“ вести о постојању још неких дела која нису сачувана. Стога се може говорити једино о познатим делима, без икакве тежње о одређењу њиховог броја.

У помињани број улази све што је у вези са поменутом битком и личношћу кнеза а то није – жанровски гледано – хомогено. На првом месту, овде се Служба изузима, јер она није нешто специфично што би било само у вези са овом тематиком. Службе имају и остали светитељи.

Међу више списа постоји велика садржајна сличност коју карактерише присуство реторских елемената. Наслови су такође слични, па у почетку рада није једноставно снаћи се. Што се тиче претпостављеног ауторства, код истраживача нема јасног и јединственог става. Лакше се определити за неког анонима него довести у везу са неким од имена познатих писаца из тог времена (патријарх Данило III, монахиња Јефимија, деспот Стефан…).

Цео текст