Биограф прави разлику између „земаљске власти“ студеничког игумана – „Бог му помагаше из дана у дан, како да са многим скрбима и тегобама олакша од тежине греха да се и управљајући земаљском влашћу покаже „искусан и вешт у свему“ – и „духовне власти“ поглавара архиепископије – „дарова му се да и од вишка премудрости, да има духовну власт правоверне хришћанске вере, живећи од младости своје непорочним животом… прими двоструку богом даровану власт, небеску и земаљску.“ Слично поређење може се правити између Студенице и Жиче – где некадашње средиште земље и центар свих одлучујућих збивања – током деценије док Сава борави у њој –оснивањем архиепископије долази у сенку новог седишта самосталне Цркве.

Некада избор новог студеничког игумана представља догађај првог реда, коме присуствује и сам владар и игумани најугледнијих манастира – значи цео водећи слој земље. При избору: „да се скупе иконом и еклисијарх са најстаријом братијом, и да иду к самодржавном господину све српске земље, и да му молбу узашљу, да дође у овај манастир и да узму са собом епископа и игумана светог Ђорђа у Расу и свете Богородице Градачке и светог Николе у Топлици и другога Николе у Казновићима и другог светог Николе у Дабру и светог Георгија у Дабру… да учине савет и да изаберу преподобна мужа који ће бити архимандрит међу овима игуманима и пастир овоме стаду.“

Стицајем за земљу повољних околности ова одредба није дуго трајала и ток збивања је био такав да на овде наведени начин није постављен ниједан студенички игуман. Свог наследника је одредио Сава пред полазак из земље а затим кад избор овим путем није могућ пошто неки од поменутих манастира постају седишта епископа а потом уводи се Жичком повељом категорија краљевских манастира, где је Студеница само један од њих, иако и даље задржава прво место у низу.

Сада се тај чин обавља у Жичи, „а четири манастира краљевски: Света Богородица студеничка и свети Ђорђе у Расу и светогорски манастир и света Богородица градачка… А што се тиче постављања игумана што по праву припада краљевству, да га архиепископ благослови божанствено, а краљ да му да жезло и да га целивом својим постави за игумана“. Дојучерашња изузетност свечаности дели се сада са начином избора настојатеља осталих краљевских манастира. Пошто је између настанка Студеничког типика и Жичке повеље протекао само мали период од око једне деценије, изгледа да ниједан студенички игуман није изабран на начин предвиђен Студеничким типиком. Питање да ли је првобитна верзија текста Студеничког типика сачувана. На терену је дошло до измене стања и вршене су у тексту бар извесне промене. Тако тај спис постаје суд од два пића. Никада у стварности није постојало онакво стање какво срећемо у 13. глави овог списа. Док је постојао тамо наведени систем манастира земљом влада велики жупан. Кад је земља постала краљевство – дабарски и топлички манастири постали су седишта епископија а сама Студеница није задржала своју особеност већ постаје део „низа“. Жича добија обележје престоног места. Догађаји текућег живота вежу се за њу као седиште централне црквене управе. Затим долазе одредбе Жичке повеље које уносе измене у црквеној организацији.

Очито је да Студенички типик трпи извесне промене текста, од којих је главна да се ту владар помиње као краљ, што је могло бити само после Жичких сабора, кад више није било могуће саставити игумане поменуте у истој глави текста. Потез није добро осмишљен и стога је пољуљао углед целог списа.

„Закони примењивани појединачно или у целини на студеничком властелинству, односно на властелинству светог Симеона називани су кратко „Закон светог Симеона“ – помињан у више повеља, за разлику од типика који се не помиње. Био је то јак разлог да се он чешће преписује и самим тим имао би више прилике да се сачува. Десило се ипак супротно – није познат текст тог закона.

„Закон светог Симеона“ по коме се уређује живот студеничког властелинства постаје образац за регулацију те области живота. Била је и то још једна – међу све ређим – прилика за помен Студенице. Тако је око 1300. године при обнови манастира Светог Ђорђа у Скопљу краљ Милутин наложио настојатељу Студенице да са још два сарадника изврши проверу старих и састављање нове повеље.

Ретки су примери комплетне очуваности – храмовно здање и оснивачки акти тако је и код Милутинових задужбина- Чешће је да нема ни једног ни другог, а само нека „коса“ вест указује на некадашње постојање.

Код архиепископа Данила у зборнику „Житија краљева и архиепископа српских“ налази се попис поглавара са титулом архиепископа као и године њиховог столовања. Колика је то предност брзо се осети, чим се пређе на период патријаршије, који нема свог Данила, тако да строго гледано немамо ни потпун каталог патријараха, а хронологија њиховог столовања више је дело консенза аутора него поузданих знања.

Синодик православља даје као једини сачувани изворник спискове епископа по епархијама. Без њега у тој области знања би била минимална, сведена само на неки успутни помен ван синодика.

Код знања о игуманима појединих манастира стање је неупоредиво теже. Прилике су најповољније код светогорског манастира Хиландара као највеће ризнице старих аката, али ни тамо не може да се састави потпуни списак. Код манастира у земљи у том погледу стање је свуда тешко и знања се своде само на неки помен. Постоји само један извор где су саопштена имена свих игумана на једном месту. Поред тога што су позната њихова имена истовремено је истраживачу доступан распоред по угледу. Некад се знало да је Студеница прва. Затим се у повељи за главну задужбину краља Милутина манастир Бањску одређује да њен настојатељ на саборима заузима четврто место. Повеље следећих владарских задужбина Дечана и Светих Арханђела код Призрена дају друкче одредбе које „амортизују“ разлике међу настојатељима водећих обитељи тако што предвиђају њихово заједничко седење за истим столом. Није им падало лако да кажу како је игуман њихове задужбине пети или шести…

Символ новог стања јесте и однос краља Милутина према Студеници око сто година касније. Човек који за једну деценију рада гради десетине велелепних храмова овде подиже „мању, али уметничким значењем веома богату цркву посвећену светима Јоакиму и Ани.“ Тиме даје схватање своје личности у односу на оснивача династија и Студенице.

О Студеници нема вести и то није необично. Такав је случај са низом храмова саграђеним од краља Милутина. Поменути су само у време настанка током – за српску историју и уметност знамените друге деценије 14. века – и потом тону у мрак непознавања њихове даље судбине. Неко је могао толико да сагради а касније време не може да сачува ни вести. Није смело тврдити да краљ Милутин није обавио тако замашан посао обнове остало би се без тога.

Данас су сазреле прилике и за „приговоре“ том и таквом раду, односно да се цео посао сагледа и са „друге стране“. За науку би подједнако били занимљиви током обнове порушени храмови по начину градње, осликавања, записима… Обнова није значила само настанак новог здања, већ и снабдевање новим „инвентаром“. Тако знатан део прошлости нестаје и у условима редовног, мирног живота, који је далеко од ратних страдања и разарања.

Хиландарски типик настаје прерадом Евергетидског типика за услове и потребе Свете Горе. Сачуван је у неколико преписа. С обзиром на значај списа то није много, али у поређењу са општим стањем то је обиље. Неки од тих преписа доспели су у земљу и ту су сачувани иако се то не би очекивало. Односно, ту би се пре очекивао сусрет са Студеничким типиком, а то се не дешава из непознатих разлога. Типик Студенице је познат само по једном касном препису из 1619. године у лоше очуваном кодексу, што ствара додатно неповерење према овом једином препису за који је већ речено да је „суд од два пића“, који ни у првобитној верзији није послужио као подлога за избор неког студеничког игумана. Овај једини познат препис настао је у време патријарха Пајсеја и његове вероватне (рукописне) „едиције“ свих Савиних списа током могућег обележавања четири века од настанка самосталне Српске цркве.

Одласком из земље Сава престаје да буде део Студенице и од сада ће само бити њен гост. Кад одлази био је архимандрит, а враћа се као аутокефални архиепископ. Ту ће доћи при сахрани брата, а потом и ради преноса његових моштију. Пренос Стефана Првовенчаног из Студенице у Жичу код биографа је добио само пар реченица, па би се по томе рекло да је без неког посебног значаја. Показало се да јесте, иако се разлози Савиног поступка не знају. Тиме су назначена будућа историјска беспућа ове светиње о чијим преношењима и скривањима много више не зна него што је познато. Такође, умањен је углед Студенице и нестале су могућности да постане централно место целе династије. Потом, следећа посета опет у знаку „повратка“, 1230. са Савиног првог путовања у Свету Земљу и последња веза Студенице и Саве оствариће се преко завештања састављеног у Трнову при расподели драгоцености прикупљених на последњем поклоничком путовању.

Необично је кад се говори о изузетном угледу Студенице, а да у изворима о томе има сасвим мало вести. Ђурђеви Ступови нису ни изблиза тако познати, а постоји солидан опис њихове градње. О настанку Хиландара се говори на толико места да за наше прилике то изгледа невероватно. Скоро да се може водити дневник о припремама и градњи – сачувани су оснивачки акти (српски и грчки) вести код биографа… Утисак је као да се и сам ктитор и владар Немања не занима посебно за Студеницу. Дозволио је да она остане недовршена. Тако се десило иако је он ту провео око две и по године после повлачења са власти. Толики период био би довољан да се обаве завршни радови – ма како се они дефинисали.

У јесен 1197. годинеон одлази из Студенице за Свету Гору и мало је вероватно да је размишљао о поновном доласку ту као човек који је загазио у девету деценију живота. По биографу и отац и син су се помирили са тиме да у грчком манастиру Ватопеду остану до краја живота. Кад се указала могућност добијања свог манастира у Светој Гори све се изменило. Старац се преображава „и узе мене грешнога из Ватопеда у место то и уселисмо се… блажени отац наш и ктитор господин Симеон, постаде извршитељ свега овога, и није био зазоран ни у којем добром обичају но прими спасење са онима који живе Христа ради“. Испунила му се тадашња једина жеља да живот оконча у свом манастиру.

Преносом моштију светог Симеона у земљу услед немира насталих у Светој Гори и околини поробљавањем од латинских освајача и рушиоца Византије, настаје нови период у животу Студенице. Оно што је некад започео велики жупан Стефан Немања сада наставља преподобни Симеон.

Кад се говори о везаности појединца за извесна места – због односа Немање према Студеници – може се поменути и питање (не)везаности Саве за нека места. Поменуто је да, према биографу, некада је имао намеру да крај живота заједно са оцем дочека у манастиру Ватопеду. Отац га и буквално и преносно „узима“ из Ватопеда. Од тада Сава неуморно ради на обнови српског манастира – реч Хиландар он као да не користи. Толико је урадио за оживљавање ове обитељи, али није остао везан за њу. Боравку у Хиландару претпоставио је везивање за Карејску ћелију, коју из основа подиже и судећи по, од њега остављеном Карејском типику, требало би ту да остане доживотно: „Онај кога ја оставим после смрти своје биће у тој ћелији.. Он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.“

Дешава се слично као својевремено и са одласном из Ватопеда. Сада општи интереси народа налажу да са очевим моштима крене у Србију. „Мада је био велики метеж у тим земљама… прођох што рече, кроз огањ и воду, и цео и сачуван и ничим повређен.“ Тако Сава описује свој пут са очевим моштима из Свете Горе у Србију. Мало који од његових бројних путовања тече у бољим условима. Опасности путовања у то време чешће се истичу од сувременика, а Сава је једини који те опасности занемарује у толикој мери. Сличан пример се не би могао наћи.

Према тексту житија Сава са очевим моштима из Свете Горе стиже у Србију 19. фебруара. С обзиром да је дан уснућа светога 13. фебруар, долазак недељу дана касније губи од значаја, јер дан спомена већ је прошао. Стога се праве разне комбинације како та дилема да се разреши, поготову што је она само детаљ у сплету сличних. Чињеница је да у тексту стоји 19. фебруар. Сматра се да је то грешка преписивача, тако да је уместо 9. фебруар, што би имало смисла – и тада би то био временски „теснац“. То је зимско време, неподесно за планирано путовање услед непредвидивих непогода. Ако се „слободније“ размишља, можда помен 19. фебруара није сасвим без смисла. Обележавање дана уснућа светог Симеона у години преноса његових моштију није само део текућег живота и тешко је веровати да прослава траје само један дан (13. фебруара). То је први сусрет народа са моштима Светога, први сусрет са монахом Савом после петнаестак година, кад је млади Растко утекао из земље. И сам владар Стефан Првовенчани има разлога за продужено славље. Још су свеже ране од сукоба са Вуканом. Истицање атмосфере славља учвршћује и његов положај.

Саву у земљи очекује рад на просвећивању народа у сваком погледу – учвршћење праве вере је само део тог рада. Ревност и неуморност у послу испољена при раду око градње Хиландара среће се и овде и траје читаву деценију. Тад се Савино деловање одвија на два плана – одбрана земље од спољних непријатеља и учвршћење вере са којим упоредо иде и опште народно просвећење. Тада „као што у време доласка Господњег сва земља и сва царства беху пуни весеља и радости и цветаху сваким весељем.“ Биографи се труде да пренесу део тог неуморног деловања широм земље, али не желе да помену ниједан назив места. Да су поступили супротно, нова наука била би им бескрајно захвална.

Деценија рада била је довољна да се створе услови за даља остварења. Из љубави према роду долази из Свете Горе и сада, мада у почетку не изгледа тако. Из истих разлога одлази из земље да би се после само неколико година касније вратио као новопосвећени архиепископ и почео рад на установљењу нове самосталне Цркве, завршног чина у градњи српске државности. На повратку у земљу пролази кроз Студеницу и ту рукополаже попове и ђаконе и тиме је већ назначена њена будућа „споредна“ улога. Студеница доспева у сенку Жиче где се врше хиротоније епископа. Примат Жиче неће дуго трајати, а потом и у највећем сјају она неће бити оно што је Студеница била око 1210, кад је била „једина“.

Градњом Жиче, Студеница као да ради „против себе“. Данас је опште мишљење да се Жича гради са циљем да буде седиште нове архиепископије. Тако се сматра на основу исхода целог низа догађаја – што је главна препрека у раду ове врсте. О настанцима Жиче се сувише мало зна да би се могло ишта одређеније говорити. Деценија Савиног боравка у земљи је сувише бурна и потресна за цео Балкан, а било је често тако да је Србија међу свим учесницима тих заплета више пута и потпуно усамљена и најслабија. Опстанак земље и успешно савлађивање свих опасности. Немањин син, наследник и биограф Стефан Првовенчани приписују чудотворном деловању преподобног Симеона што је утицало и на раст угледа Студенице. У таквим приликама мало је вероватно да се могло мислити о градњи седишта неке тада „имагинарне“ самосталне Цркве.

Престанак критичне фазе у животу земље током Савиног боравка у Студеници наговештено је кроз оптимистични завршетак житија Симеона из пера сина Стефана Првовенчаног и Савиног биографа „а све непријатељске победе угаснуше славом Божјом и тишина процвета у отачаству преподобнога“. Тек тад се могу правити планови, долази ново време, што нико не осећа боље од Саве. Тад се могло мислити и на градњу, ако није унеколико „касно“. Уочљиво је да се ток догађаја тешко „покрива“ и објашњава постојећим изворима. Мало је вероватно да се збива онако како житија говоре. Ако није било тако, то значи да у „декодирању“ треба кренути путем чије изналажење тек предстоји.