Проблематика везана за личност архиепископа Данила II тако је разуђена и дубока да може да „угости“ многе истраживаче. Поготову они који су склони „авантури“ и „слаткој неизвесности“, ако се унапред помире са тиме да ће после свих напора остати празних шака, могу се сматрати и срећним, па и „успешним“. Данашњи опште прихваћени назив зборника „Житија краљева и архиепископа српских“ потиче од првог и до сада јединог његовог издавача Ђуре Даничића (1866). Посленици чији рад се везује за живот овог дела називају га различито. „Светогорац који је 1763. године преписивао дело Данилово зове га „Цароставник или родослов“; други, који га је преписивао 1780. године, зове га само „Родослов“. У запису на Лавовском рукопису Данилова дела књизи је име „Летописац о српских краљев и о архиепископ како кто своје житије проводи.“

Још је Јован Рајић (1726-1801) осетио значај Даниловог зборника „Житија краљева и архиепископа српских“. После Рајићеве посете Хиландару и Карловцима настала су два преписа зборника, у науци позната као К1 и К2. Тиме је „поремећена“ ранија слика о бројном стању преписа поменутог зборника. Без рада Рајића једва да би се саставила два целовита преписа. За Рајића то је, „достовјерњејши от серпских историков… изјашчни историк тјех времен… самовидни человјек.“

За науку предрагоцен и незаменљив – немогуће је замислити на шта би се свела знања о том времену без Данилових списа – није тако сматран од читалаца и преписивача. Ови други се неозбиљно односе према тексту па се то не може приписати само неком појединцу. Не постоји препис који би заслуживао пуно поверење већ се до текста долази „крпљењем“ бирањем добрих партија из неког од расположивих преписа. Стање (не)одговорности при раду на стварању кодекса показује ништа мање него пример житија самог Данила. Односно, иде се дотле да постоје „Данилови зборници“ без Даниловог житија, ако се та појава оцени као незахвалност према зачетнику самог зборника.

По правилима жанра житије може настати тек после уснућа свог јунака. Зборник садржи и биографије особа које нису канонизоване али опет је ред да се и о њима говори тек после смрти. Овде то није поштовано ни у случају владара ни код црквених поглавара. Није проблем што биографија краља Душана није довршена, већ зашто је почињана за његовог живота? Патријарх Сава IV се налази на трону пуне две деценије а у житију које је просечне дужине више се кроз идеолошку призму излаже осуда цара Душана говори о општим приликама у време Савиног столовања него о самом патријарху. Уместо тога посебно поглавље зборника где би стало и неколико житијних белешки везаних за време око 1300 посвећено је само избору и посвећењу патријарха Јефрема, што говори о одсуству сталне замисли о концепцији зборника.

И сам почетак зборника као да сведочи о одсуству јасне представе како би он требало да изгледа, иако је пред иницијаторима стајао задатак обраде прошлости од скоро пуног столећа. Почето писање се приказује као наставак раније створеног али се то кроз поступак стварања не осећа. Ради се без система са жељом да се нешто постигне. „После увода у читав зборник, седам редова о краљу Радославу и непуне две странице о краљу Владиславу; ове две краће белешке више су општи погледи на владавину него што су житија владара.“ Система и доследности нема ни при каснијем раду. После опширног реторског житија архиепископа Арсенија након чега из необјашњивих разлога долази кратко житије Саве II на шта се надовезује белешка о Данилу I. Необјашњив поступак око житија Саве II за разумевање смисла зборника је исто тако важан као и рад вишеструко проблематичног последњег Даниловог настављача. Која животна математика може да објасни поступак писца Данила, да после житија архиепископа Арсенија „прескаче“ на Јоаникија? По другима, и он је „заобиђен“ и зауставља се тек на архиепископу Јевстатију I, који би стилски гледано пре био обрађен од неког свог „земљака“ него од самог Данила.

Рад на зборнику „Житија краљева и архиепископа српских“ се пре може оценити као прекинут него довршен. У време кад у земљи делује више писаца утисак је да рад на зборнику нема ко да настави, што је у низу антиномија око овог дела додата још једна више.

Кад се каже да је Данилово дело текстолошки непроучено, а књижевно историјски и теоријски недовољно испитано, то не представља част за домаћу науку – или можда нема начина да се ту нешто више уради. Код Срба је Данило и све оно што та личност са собом носи само један. Нема их бар неколико па да се каже како се не стиже.

Да је житије архиепископа Саве II урађено уобичајеним Даниловим методом много чега би изгледало јасније – издвајао би се „блок“ текста урађен од Данила и тиме би се много више сузио простор недоумица, а самим тим и самовољних комбинација.

„Финализација“ зборника се ставља у време после 1375. чија драматичност је наговештена и у самом зборнику више начином казивања него садржином – причање без логике и осећаја одговорности за тачност реченог то је време велике поларизације српског друштва. Тадашњи „глобалисти“ су спремни на осуду свега српског,и теже утапању у византијски свет. Са стране ондашњих „аутохтоних“ јавља се „предимензионирање“ српских елемената, тако да и Сава постаје патријарх. Тек треба проучити колико та особина зборника утиче на његову особиту (не)популарност целог списа. То није „специфик“ само последњег Даниловог настављача. О „небулозама“ у причи може се говорити код Душановог законика и код записа инока Исаије уз његов превод Псеудо-Дионисија Ареопагита.

Сплет казивања која се само привидно слажу око мисије старца Исаије поводом наводног скидања тобожње анатеме Српске цркве разликују се у времену, поводу, саставу, резултатима путовања инока Исаије у Цариград… Привид слагања даје повода М. Пурковићу да мисли како су последњи Данилов настављач и инок Исаија исто лице. У домену „сличности“ налази се и епископ Марко. Не треба велика упућеност у начин рада црквеног устројства па да се понуђени описи пре схвате као „иронија“ него нешто вредно пажње.

Могућа замисао да се у једном кодексу кроз животе владара и поглавара упоредо изложи историја државе и Цркве није напуштана, али се о њеној реализацији различито размишљало током времена. У обради државног живота поступа се са више доследности бар са формалне стране гледано. Списи су приближног обима, док се за црквене личности то не може рећи. Случај Саве II говори да сталности у раду нема од самог почетка.

Све замерке као да падају на личност Данила и његов рад, па ако се оне односе и на делове текста и редакторске потезе после Данила, односно и на оно са чим ни на који начин инити је повезан нити може да утиче.

„Проучавање зборника Житија краљева и архиепископа српских од Данила II и његовог ученика има дугу традицију“. После овакве тврдње очекивао би се и помен резултата. Њега нема, јер су они у великој несразмери и са познатим уложеним трудом колико је тек било личних покушаја о којима ни сами „субјекти“ не желе да говоре.

Зборник житија при крају постаје хроника текућег, одступа се од замисли, стаје у „беспућу“. План може да мења и јединка овде се то дешава „саборно“. Колико пропусти писара и разлике рукописа удаљавају од писца – од његове основне речи и замисли?

Кроз тражење аналога можда ће се наћи неки пут којим би се могло назрети неко решење за понеки од овде тако бројних заплета. Домаћа наука као да том проблему није дорасла. Нема чврстог ослонца нити поузданог параметра преко којих би могло друкчије кренути у даља трагања. Колико су Даничићеви поступци око „враћања“ текста од значаја? Сав рад се одвија преко његовог издања без ослонца на рукописе, преписано као да они не постоје.