Велики Шафарик је, изузев малог броја стручних особа, за већину далек и „одсутан“ временом, језиком, недоступношћу његових књига. Често уме да изненади степеном свог познавања старе српске књижевности који иде до видовитости – било му је доступно много онога о чему многи, па и ученији Срби тад нису појма имали… Ипак, Хиландарски типик остаје му непознат, што је с обзиром на, за наше услове идеалан, број преписа и њихову расејаност – необично. То је утолико чудније, што је познавао Герасима Михајловића, ранијег хиландарског монаха од којег добија вести о Карејском типику. То унеколико важи и за учене и неуморно путујуће руске ауторе, посетиоце Хиландара који су у овој обитељи открили важна дела, а не говоре о Хиландарском типику који им је такорећи био на дохват руке. Да ли је то стога што је спис „у функцији“, односно по правилу редовно читан почетком месеца, па није сматран занимљивим.

Зашто касно да се сазна о овом спису? Зборник „Житија краљева и архиепископа српских“ од архиепископа Данила се скоро не чита, потиснут је а Рајић при свом првом доласку у манастир нађе га. За руског трагаоца за старим књигама Арсенија Суханова по ризницама Атоса (1650) Хиландарски типик је можда „сувишан“ као и остала српска дела, која он не носи са собом.

Част да упозна свет са Хиландарским типиком припала је Србину Димитрију Аврамовићу (1846), који по личном дару не заостаје иза оних славних аутора из „великих“ народа, који се баве нашим средњим веком, али као човек из мале Србије не може да се у потпуности посвети том послу.

Особеност Хиландарског типика састоји се и у томе што се прво издање појављује 1866. године, а последњи препис је из 1877. Овакав „упоредни“ живот умножавања неког списа путем штампе и преписивања истовремено, код нас скоро да нема аналога. После првог среће се још неколико издања што се има захвалити његовом малом обиму и склоности Срба да у принципу нису спремни да се прихвате посла који тражи дужи истрајни рад. Само је Ђ. Даничић ту изузетак. Нико не жури да поново објави списе Доментијана, Теодосија, Данила,…

Општи је став да најстарији препис неког дела ужива уједно и највећи углед. Овде није тако – препис близак Савином времену делује као „изрод“, док је веза са изворним текстом далеко боља преко рукописа млађег око 150 година. Текст типика среће се и као самостални препис и као део зборника, где је још неко дело које је у вези са личности Саве (обично житије биографа Теодосија). Случај са најстаријим преписом је особит – без аналога и тешко је ишта одређено рећи. Личи на диверзију. По броју преписа, и Хиландарски типик на себи носи печат убрзаног рада на умножавању књига средином 14. века, појаве која се примећује и на броју и на квалитету преписа, као и броју познатих имена писара чији рад захваљујући новим сазнањима и методима данас може да се прати, иако су им дела расејана широм познатог света.

Највреднији је препис Таха Марка чији историјат је бар занимљив. Настаје после 1350. То је зборник (читанка дела Саве и о Сави). Поред Савиног списа (Хиландарски типик) ту су и житија Симеона Немање од Доментијана и самог Саве од Теодосија. У земљу је доспевао два пута. Године 1732. стизао је до данашњег Новог Сада, а потом 1896. са још неколико највреднијих списа донет у Београд ради припреме њиховог издања. Занимљиво је да се у тим плановима највише пажње придавало издању Теодосијевог дела и стога су донета два најбоља преписа – најстарији познати из 1336, настао радом монаха Теодула и препис Таха Марка, где се налази и Теодосијев спис и текст овог типика. Оно што је тада донето из Хиландара, иако добијено уз обавезу да по обављеној припреми буде враћено само делимично је и до данас у земљи – у међувремену нешто се губи или је уништено – У самом манастиру и данас на одговарајућем месту стоје оновремени реверси.

Теодулов препис нестаје у миру, не дуго после доношења из Свете Горе, док је кодекс Таха Марка преживео много чега, па и у новој историји невиђену, и уз то невиђено прећутану катастрофу Народне Библиотеке 1941. године. По угледу на Хиландарски настаје и Студенички типик уз незнатне измене због тога што је Хиландарски типик намењен за светогорске услове. Иако је предвиђен за српски светогорски манастир, сачуван је у неколико преписа у земљи где се не би очекивао док је Студенички типик који је могао и требао да одигра већу улогу у монашком животу Србије, познат само у једном рукопису.

До оснивања Хиландара постоје два општа типика за целу Свету Гору – Јована Цимискија (972) и Константина Мономаха (1045). Уз то, само је манастир Велика Лавра имао свој типик. Из тога се види колико је Савин поступак редак и смео. Да би овај потез био мање упадљив и да би се могао лакше бранити, Сава се „заклања“ иза чињеница да је за потребе српског манастира превео познати типик и да га не покреће жеља за „новотаријама“. Особа која може да састави десет посто текста сложене садржине, може да напише и остало. Факат да Сава тада има само двадесет пет година није најбоља препорука за неког монаха, поготово на Атосу да се појави као састављач типика.

Број рукописа проистиче из праксе његовог редовног читања сваког месеца при монашком обеду, што доводи до честе употребе и хабања. Ако је поштована одредба „заповедам вам да овај типик читате у почетку сваког месеца, за време вашег јела, ради сећања заповеђенога вам и на корист душа ваших“, онда се може говорити о деловању а не само о очувању списа судећи по односу читалаца према делима осталих српских писаца. Мало је вероватно, а и природа списа је таква, да би тако било кад би зависило од само жеље за читањем код појединаца.

Као што је појава писма Димитрија Хоматијана у издању из 1891. дала могућност коначног датовања првог Савиног боравка у Никеји, којом приликом је хиротонисан, тако је и појава издања А. Дмитриевског о типицима (1895) донела нова сазнања о Хиландарском типику. Дотле се мислило да је то изворно Савино дело, а онда се могло видети да је то превод и прилагођавање Евергетидског типика чиме се отворио низ нових питања о начину припреме Хиландарског типика.

„Хиландарски типик који смо ми навикли да сматрамо за оригиналан, није оригиналан састав, него је прост превод са једнога грчког типика, писаног за грчки манастир, звани Евергетидски, који је некада постојао у околини Цариграда. Учени професор Кијевске духовне академије А. Дмитријевски штампао је у књизи „Описаније литургијских рукописеи“ поред осталих ствари и типик тога манастира.“ (Еп. Димитрије)

„Овај спис Светога Саве још и данас је многима неразумљив, који треба да су упознати са његовом садржином; пошто је овај спис врло важан за устројство манастира и монаштво у Српској цркви, као и за богослужење у Српској цркви, то смо сматрали да неће бити непотребан српски превод.“ (Л. Мирковић) Примедба је умесна и подстицајна. Како текст разумевају чланови хиландарског братства кроз векове, године, па и месеце пред појаву Мирковићевог превода? По томе овај спис није усамљен. За низ дела се истиче да је мало вероватно да су она могла имати читаоце. Тако П. Поповић каже о Константину Филозофу: „Он пише ужасно. Неразумљив је каткад до крајности, а и иначе тежак; никад се не бих усудио да га преводим, бојећи се сваки час да не разумем какав се тачан смисао крије у његовим неразговетним речима и чудној конструкцији.“

Активни живот државе траје још два века у знатно повољнијим условима, а опет се стоји на оном из 1200. Ако може Византија да има различите врсте типика, што није могло тако бити и код Срба. Код Срба „фатализам“ држи човека и оног и овог времена. Стаје се и остаје на оном што је Сава урадио. Шема размишљања је проста – да је требало припремати нешто више – и то би Сава урадио; што он није урадио – то вероватно и није потребно. Остаје се само на набрајању познатог. Изостаје интерес за оцену значаја. Као да је небитно што је то једино иако није морало да буде тако. Скоро све оно што је онда урађено тако и толико остало, а стиче се снажан утисак како неким случајем да онда није настало, остало би се без тога.

Иако са својих десетак преписа тако присутан, косих вести о њему нема. Своди се само на оно што сами рукописи говоре о себи. Не помињу се примери зрачења или неког утицаја.

Уз остало, овај спис пошто је у више преписа, даје уверљиве податке важне за датовање. Годинама се читало погрешно о години смрти Симеона, па и док су живели људи који су били сведоци, а потом су и из других извора могли сазнати. Притом се понаша као да је најстарији рукопис једини. С обзиром на број рукописа који се граничи са идеалом и на солидно стање текста по њима постоје оптималне могућности за рад на овом делу.

Ако се овако гледа на Хиландарски типик као „заклон“, треба пажњу имати на животни контекст текућих збивања у Светој Гори.