Биограф Доментијан и Студеница

Навикло се да се на старијег биографа Светога Саве гледа као на Савиног ученика и сапутника на једном од његових поклоничких путовања (можда и оба) по Светој Земљи. Зна се да је био монах српског светогорског манастира Хиландара, а потом житељ познате светогорске Карејске ћелије око 1250, а потом у пиргу Преображења Спасова на Спасовој води. У поменутој карејској ћелији 1253. године завршио је своје прво познато дело – обимно Савино житије по налогу српског владара Краља Уроша I (1243-1276; 1277)

Десет година касније (1264) у пиргу Спасовом саставља житије Савиног оца светога Симеона (некада владара, великог жупана Стефана Немање) по налогу истога владара краља Уроша. То би било треће житије преподобнога Симеона. Прво је настало из пера његовог сина, светогорског монаха Саве након преноса очевих моштију из Свете Горе, где су почивале око осам година и услед немира насталих на Атосу доласком Латина након пада Цариграда, пренете су у манастир Студеницу, Немањину последњу задужбину у земљи, где је имао за себе по ктиторском праву и обичају већ припремљен гроб. Друго Немањино житије пише његов средњи син и наследник на владарском трону Стефан касније назван Првовенчани (око 1216).

Цео текст

Хиландарски типик – превод или…

Велики Шафарик је, изузев малог броја стручних особа, за већину далек и „одсутан“ временом, језиком, недоступношћу његових књига. Често уме да изненади степеном свог познавања старе српске књижевности који иде до видовитости – било му је доступно много онога о чему многи, па и ученији Срби тад нису појма имали… Ипак, Хиландарски типик остаје му непознат, што је с обзиром на, за наше услове идеалан, број преписа и њихову расејаност – необично. То је утолико чудније, што је познавао Герасима Михајловића, ранијег хиландарског монаха од којег добија вести о Карејском типику. То унеколико важи и за учене и неуморно путујуће руске ауторе, посетиоце Хиландара који су у овој обитељи открили важна дела, а не говоре о Хиландарском типику који им је такорећи био на дохват руке. Да ли је то стога што је спис „у функцији“, односно по правилу редовно читан почетком месеца, па није сматран занимљивим.

Зашто касно да се сазна о овом спису? Зборник „Житија краљева и архиепископа српских“ од архиепископа Данила се скоро не чита, потиснут је а Рајић при свом првом доласку у манастир нађе га. За руског трагаоца за старим књигама Арсенија Суханова по ризницама Атоса (1650) Хиландарски типик је можда „сувишан“ као и остала српска дела, која он не носи са собом.

Цео текст

Студеница „после“ Жиче

Биограф прави разлику између „земаљске власти“ студеничког игумана – „Бог му помагаше из дана у дан, како да са многим скрбима и тегобама олакша од тежине греха да се и управљајући земаљском влашћу покаже „искусан и вешт у свему“ – и „духовне власти“ поглавара архиепископије – „дарова му се да и од вишка премудрости, да има духовну власт правоверне хришћанске вере, живећи од младости своје непорочним животом… прими двоструку богом даровану власт, небеску и земаљску.“ Слично поређење може се правити између Студенице и Жиче – где некадашње средиште земље и центар свих одлучујућих збивања – током деценије док Сава борави у њој –оснивањем архиепископије долази у сенку новог седишта самосталне Цркве.

Некада избор новог студеничког игумана представља догађај првог реда, коме присуствује и сам владар и игумани најугледнијих манастира – значи цео водећи слој земље. При избору: „да се скупе иконом и еклисијарх са најстаријом братијом, и да иду к самодржавном господину све српске земље, и да му молбу узашљу, да дође у овај манастир и да узму са собом епископа и игумана светог Ђорђа у Расу и свете Богородице Градачке и светог Николе у Топлици и другога Николе у Казновићима и другог светог Николе у Дабру и светог Георгија у Дабру… да учине савет и да изаберу преподобна мужа који ће бити архимандрит међу овима игуманима и пастир овоме стаду.“

Цео текст

Састав Даниловог зборника

Проблематика везана за личност архиепископа Данила II тако је разуђена и дубока да може да „угости“ многе истраживаче. Поготову они који су склони „авантури“ и „слаткој неизвесности“, ако се унапред помире са тиме да ће после свих напора остати празних шака, могу се сматрати и срећним, па и „успешним“. Данашњи опште прихваћени назив зборника „Житија краљева и архиепископа српских“ потиче од првог и до сада јединог његовог издавача Ђуре Даничића (1866). Посленици чији рад се везује за живот овог дела називају га различито. „Светогорац који је 1763. године преписивао дело Данилово зове га „Цароставник или родослов“; други, који га је преписивао 1780. године, зове га само „Родослов“. У запису на Лавовском рукопису Данилова дела књизи је име „Летописац о српских краљев и о архиепископ како кто своје житије проводи.“

Цео текст