Апокрифи и њихово изучавање представљају једно поглавље библијске науке. Њихов број је сразмерни велики као и умножавање путем преписа, превођења, читања… Довољан је и летимичан преглед списка сачуваних преписа дела старе српске књижевности па да се схвати како стање није ни најмање охрабрујуће. Скоро половина од њих позната је само по једном препису и то не ретко из каснијих столећа. Насупрот томе, код библијских апокрифа стање је далеко повољније. Усамљени преписи делују као изузетак. Није ретка појава да су поједини списи сачувани и у десетак преписа – тако да би неки приближни „просек“ могао да се сведе на око пет преписа: „Апокрифној књижевности припада веома богат слој у српском писаном наслеђу средњег века.“ Преведени су на језике свих ондашњих хришћанских народа, али се спискови дела прилично разликују.

Иако је текст Старог Завета у Светом Писму неколико пута обимнији од новозаветног – сразмер се креће у оквиру 1:3,5 или 1:4, зависно од издања у корист Старог Завета – код апокрифа познатих на српском подручју није тако. Ту је маса односног текста Старог и Новог Завета скоро изједначена. Потом, и број тематских целина (не списа) око којих се стварају ови списи је приближно исти – око тридесет. Ко бар унеколико прати стање старе српске књижевности, не може а да се скоро на сваком кораку не „спотакне“ и сети судбине Народне Библиотеке уништене у немачком бомбардовању шестог априла 1941. године. Том приликом је нестало више апокрифних списа него дела домаћих писаца.

Код Срба најстарији кодекс са апокрифским списима потиче из треће четвртине тринаестог века (зборник попа Драгоља). Са рукописима из четрнаестог века знатно је повољније и тако редом. И у том погледу стање са делима ове врсте је извесније него код домаћих старих писаца. И кад се прати рад старих српских штампарија из прве половине шеснаестог века и ту је стање повољније у корист апокрифа него домаћих писаца. Конкретно, то се односи на издаваштво чувеног Божидара Вуковића (време од 1520. до 1540. године).

Види се да на умножавању раде вешти, својој ствари одани људи који се труда да остану непознати. Они добро познају правила ондашњег „маркетинга“: „И ако неко препише ову епистолу, или свештеник или дијак, или козмик, и пошаље је у град или село, ако и више пута буде сагрешио, опростиће му се и одступиће од њега свака злоба и жалост, и у дому његовом неће бити скрби, нити губе нити било које болести него ће на њему пребивати благодат Божја. Ако се ко потруди и препише је и прочита је пред сабором и на другим местима, на услишање роду хришћанском, такав ће награду од Господа примити.“ Уз оваква дела ретко се наиђе на конкретан податак – година настанка, име преписивача или наручиоца, успутни запис… Тако се живот кодекса као по правилу ни приближно не може пратити. „…Преписиваоци оваквих ствари мало су се обзирали на тачно преписивање, него су увек готови били ствар слободни прерадити.“ Оваква оцена је сигурно престрога. Да је тако рађено на толико широком простору, кроз вековно трајање настао би несагледив и неразмрсив хаос, а све ових списа није такав. Случај поменутог попа Драгоља у овим условима је скоро потпуни изузетак.

По чувеном Константину Јиречеку апокрифи су „белетристика“ житеља старе српске државе. Збирку апокрифних списа су имали и могли су да читају пре целовитог Светог Писма које су Срби добили тек крајем петнаестог века. Док још нису имали потпуно преведен текст Библије су читали апокрифе и роман о Александру Великом, познатом у броју већем од тридесет преписа.

У корист широке распрострањености ових списа иде и неодлучност Цркве у том погледу. Делови тих текстова се налазе у богослужбеним књигама – блискост Цркве и апокрифа највише долази на подручју фрескосликарства…

Насупрот раније широко распрострањеним гледиштима како су ови списи у тесној вези са богумилима, данас истраживачи стоје на становишту да су ови списи ретко кад натруњени неким јеретичким учењима и отуда је лакше разумети недореченост односа Цркве према апокрифима.

Често се говори о бројним прогонима хришћана у римској империји, што се чини основано. Ипак, притом се занемарује да та држава даје – уз све могуће ограде – најбоље услове за опстанак.

Није било начина да се хришћанство шири на исток како би се очекивало. Јерусалим као извор нове вере требало би да буде у средишту. Није се десило тако већ је Јерусалим скоро увек на „периферији“ и често, условно речено, ван хришћанства. Ширење на исток није било могуће кроз првих пет векова и то пре појаве ислама. Трагови постојања хришћанства на истоку везују се за рад апостола Томе и ту се управо ова књижевност достојно одужила овом ревнитељу већ изношењем његових страдања. Понекад је излагање тих текстова ближе је схватањима Оријента него самом хришћанском учењу. „Приказ апостола Томе са одераном кожом не може се објаснити „Житијама светих“ која опширно излажу живот Томин у Индијии његово проповедање хришћанства тамошњим многобошцима. У житију се не налази податак да је Тома мучен дерањем коже и да је њоме васкрсавао мртве… Икона светог апостола. Томе са одераном кожом преко руку може се једино објаснити ретким рукописним житијем српске редакције „Дела светог апостола Томе“.

Током друге половине 19. века код Срба се ревносно ради на прикупљању и објави апокрифа док је бављење Црквеном литературом препуштено и сведено само на професоре богословија.

Током векова показују се као отпорнији и виталнији од књиге везане за Цркву, иако немају званичну подршку. Настају у условима „полуилегале“, нема имена појединаца који на томе раде, а немогуће је наићи на трагове организације која би тај рад координисала, контролисала, водила… Рад као да се одвија у близини Цркве, пошто су преписи сачувани и срећу се по истим збиркама где и Црквене и остале књиге.

Због једноставне приче која не тражи већи напор читају се; нису тешки ни за превод, не користе појмове који би били тешки за разумевање и пренос на тадашњем сиромашном српском језику (који ни данас не може да се похвали да је у том погледу дорастао грчком). Код Срба се подразумева већи напор у овом послу него код Грка. Већи део ових текстова је настао на грчком језику, а потом у Византији стоје векови на располагању. Код Срба и преводи ових списа и њихово умножавање морали су да се обаве за време од нека два века.

Став према апокрифима није био јединствен али је, судећи по преписима било више оних склоних читању: „У жељи да се задовољни побожна радозналост верника, коју нису могли заситити канонски списи својим шкртим извештајима.“ Ипак, однос читалаца није уједначен. За једне је то саблазан: „Ко се дрзну приложити ову епистолу? Ако је из извода, добро је, ако ли је од себе, безуман је.“, док је за друге потпуно супротно: „Ова божанствена књига, звана Разум, садржи у себи мноштво божанствених списа… и друге божанствене врлине слађе од сласти, меда и вредније од мноштва златника.“ Словени уз остало превели и спискове забрањених књига. Десило се да је уједно то постао путовођ до „забрањеног воћа“. Није се морало лутати у трагању.