„Поговор“ Доментијановог списа

Оба Доментијанова списа, и житије Светога Саве (1253) и житије Симеона (1264) одликује то што имају своје „поговоре“, где су садржани основни подаци о времену и околностима настанка списа – оба по наруџбини краља Уроша I (1243-1273; 1276). Није потребна особина вештина и напор да се примети стилска разлика између излагања житија и потоњег поговора. Та два дела биографије као да не потичу од исте особе. Основни спис се одликује „флуид“ причом где је писац колико на земљи, толико „плови“ на облацима. Казивање о конкретном се прекида његовим размишљањима и настојањима да изнађе и поброји библијске паралеле. И „јунак“ приче у истој мери као и будући читалац се осећају „напуштеним“, принуђени на чекање док се писац не врати са својих мисаоних „излета“. То је био главни разлог да околина није била задовољна Доментијановим списом о Светом Сави, па је излаз потражен у проналаску новог биографа на чије дело се може различито гледати. Постоји низ приговора који се могу упутити млађем биографу разним поводима. То, изгледа, околина као да не примећује, већ се у потпуности определила за млађег о чему довољно говори и бројчани однос сачуваних преписа, који се креће у сразмери 1:10. Исти такав однос може се приметити и кад се ради о „просеку“ угледа свих осталих писаца.

Кад је реч о излагању поговора, слика је сасвим друга. Текст као да не потиче из 1250-их година, већ је ближи начину озбиљног писања 19. века. Излагање је сажето, без ичега сувишног. То се може рећи и за поговор из 1253 и 1264. године – као времена састављања синовљевог и очевог житија…

Continue Reading

Породица Првовенчаног

Средњи син оснивача династије Стефана Немање, Стефан 1195. постаје очев наследник на владарском престолу. У опредељењу оца да се одлучи за њега као наследника кључну улогу је имао факт да је он бо зет цариградске владарске куће. Био је ожењен Евдокијом, у време склапања брака синовицом византијског цара Исака Анђела, а после смене на трону ћерком цара Алексија III Анђела. Тај брак није дуго трајао. Од четири сина, тројица су били владари, а четврти је био трећи архиепископ Сава II (1264-1271).

Прворођени Стефанов син Радослав наследио је оца на власти и није владао дуго, око шест година. У наративним изворима је лоше приказан и о његовом култу се и не размишља.

Владислав је владао нешто дуже, око десет година. Наративни извори су му унеколико више наклоњени. Његов култ може донекле да се прати и убраја се међу локално датоване.

Урош је најмлађи, иако се често у литератури сматра претпоследњим влада преко три деценије. Постоје извесни елементи култа везани за његову задужбину манастир Сопоћане. Ретка је прилика да три брата узастопно долазе на положај владара, без обзира на начин смене.

Четврти, не најмлађи Стефанов син Предислав у монаштву постаје Сава. Био је хумски епископ а потом трећи архиепископ. Са њим је скопчано највише „изненађења“. Иако је члан владарске куће, његово житије у Зборнику „Животи краљева и архиепископа српских“ је кратко и смештено између опширних житија архиепископа Арсенија и Јоаникија. Службу је добио тек 1861. од београдског митрополита Михаила, издавача београдског Србљака.

Continue Reading

Епископ Марко

За разлику од Доментијана, Теодосија и Данила, кад се на српском књижевном небу појављује само по један писац, у Марково време за српске прилике постоји „сноп“ књижевника (настављач архиепископа Данила, патријарх Данило III, Григорије Цамблак, Јефрем, деспот Стефан, Јефимија…).

Међу неколико безимених аутора списа о светом кнезу Лазару и Косовској бици могло би се претпоставити да неки од њих потиче и од Марка. Деценијама ауторе чини немоћним његова титула „епископ пећки“. Тек у најновије време појавио се трачак наде за разумевање. Према уобичајеној представи мисли се да су скоро сви епископи са прогласом патријаршије (1346) постали митрополити. У недвно објављеном поменику срећу се и архиепископи и обични епископи… Ту треба видети шансу за даља истраживања око епископа Марка.

Continue Reading