– мит о Влашкој –
Dusanov-zakonikПознато је да је чувени Душанов законик сачуван у преко 20 преписа. Мање се посвећује пажње скоро равномерном распореду тих преписа по целом српком етничком простору, далеко ширем од данашњих – туђом вољом неприродно наметнутих – политичких граница. Још мање се води рачуна да се од тих преписа скоро петина нашла на северо-источном правцу тог простора – Бистрички, Ходошки, Текелијин, Вршачки… За такву појаву која се не може сматрати случајном мора постојати неки разлог. Друго је што га ми не знамо или он тек треба да се открије.
Потом, исто тако важан за нашу стару књижевност и добро познати зборник „Житија краљева и архиепископа“, који се веже за име архиепископа Данила II (1324-1327) сачуван је, за разлику од поменутог Душановог законика, у далеко мањем броју преписа. Тако се дешава из необјашњивих разлога. Два од њих (скоро једна половина) опет се везује за поменути северо-источни простор: „Два преписа настала у Молдавији садрже све осим живота Данила II. Један се налазио до Другог светског рата у Лвову… Други препис је из 1567. године и смештен је у манастиру Сучевици.“ За Лавовски препис Ђура Даничић каже: „Мислим да га је писао који од онијех Срба што су у оно време боравили а и рађали се и одрастали по влашким земљама, те се навикли на мешавину и неуредност којом се онда писало онуда.“
На том правцу се налази и неколико манастира од којих данас већина не припада Србима, иако њихова имена а потом и вести о настанку говоре од кога потичу и коме су некад припадали: Бистрица, Водица, Златица… Једини помен манастира Бистрице у српској науци се среће поводом изучавања Душановог законика, пошто је тамо пронађен један препис, и то од оних који спадају у групу највреднијих. Слично је и са манастиром Водицом. Помиње се као задужбина старца Никодима (после 1375). Знање и интересовање српске науке за ове две обитељи своди се само на поменута два податка.
Извори за српски средњи век су врло оскудни. Ипак, у њима се налазе вести да старац Никодим око 1375. од српског кнеза Лазара добија новац за градњу два манастира северно од Дунава – Водицу и Тисману. Кнез их је снабдео и имањима као што чини и са осталим својим задужбинама, али у бурним временима која следе због честих турских упада повеља је изгубљена, а о томе његов син Стефан издаје нову повељу којом потврђује очеве прилоге и истовремено додаје своје. Актом се и поменутим манастирима даје још десет села поред оних дарованих од оца. Гледано из оптике деспота са овим манастирима стоји овако: „Нађох… манастира у влашкој земљи који се уз помоћ блаженога мога родитеља саздадоше храм… на Тисману и на Водици а метохе које су имали у области царства ми, као и друго што је пало у заборав и запустело…“ Време настанка и акт деспота не дели дуг период, око три деценије – али бурне и непреболне. Довољно је само то што се у том међувремену одиграла судбоносна Косовска битка и стога је срушен цео поредак и настао општи заборав. Река Дунав и поред све своје величине тад се не доживљава ни као граница ни као препрека како то изгледа данас.
Непун век касније господар Зете, да би ублажио недостатак потребних богослужбених књига које су међу првим жртвама честих ратова, набавља штампарију. И током свега неколико година, путем нове технике појављује се неколико најчешће коришћених књига при богослужењу.
Убрзо се цела област нашла на удару иноверног завојевача, што је донело и прекид рада. Штампар Макарије одлази у Влашку и у Трговишту наставља свој посао. Тад је тамо био епископ Максим Бранковић, унук деспота Ђурђа. Неколико деценија касније и потомак горажданског штампара Божидара Љубавића (1519/20) стиже у Трговиште и попут Макарија покушава да настави посао. То је Димитрије Љубавић, унук оснивача Божидара. Прву књигу је издао 1545. године.
Најпознатије и најчешће помињана књига која се код Срба штампала јесте познати зборник Божидара Вуковића (1536-1538) у којој има и дела српских писаца доживео је поновно издање у Влашкој (1580).
Значај старе српске књиге сачуване на простору данашње Румуније давно је уочен. Односи се на област Олтеније (некада познате као Мала Влашка), знамените по манастирима поменутим и по српских изворима – Бистрица, Њамац, Тисман, Водица… О карактеру простора говоре и имена појединих господара тих области – Владислав, Радул, Богдан… Од средине 18. века, због велике сеобе Срба граничара у Русију, смањује се значај српског елемента у животу области.
Поред добро познатог и вредног преписа Душановог законика, у манастиру Бистрици је некад био и Панегирик (зборник светих отаца за празнике цветног циклуса), настао око 1370. у Хиландару трудом писара монаха Јакова. Храм Успења Богородице у Бистрици налази се под планином Папушом у Ердељу. Његова библиотека са осталим манастирским збиркама старих књига касније је пренета у Букурешт. Српске књиге стижу из Свете Горе у област на левој обали Дунава, где се користе по тамошњим манастирима.
Губитнички осећај, дуго изражен на том правцу као општа појава кроз векове, систематски рад Беча против Срба, безобзирност и неограничена халапљивост створили су осећај немоћи у односу према Румунима, још у Карловачкој митрополији средином 19. века. Ту они слободно роваре по домаћим установама као „по своме“. Њихово тадашње држање као миљеника Беча много подсећа на данашње стање. Миљеници садашњих светких моћника су незајажљиви у насртајима на све што је српско. Код Срба је то створило тежак осећај услед немоћи да се било како заштите – осећај скопчан са болом због толике и такве незахвалности Румуна, јер су вековима били заштићени српским привилегијама оствареним и одржаваним неизмерним жртвама српских крајишника. „Недавно су Румуни потегли против нас неоправдану акцију, у намери да приграбе наше манастире, те нам прете, штавише и деобом свих манастира наших, а на основу некадање црквене заједнице с нами.“ (Р. Грујић)
Говори се о феномену угро-влашког простора као некој особености, иако је реч о тешко спојивим елементима, а промиче скоро незапажено постојање српско-словенског „коридора“ кроз велико присуство и значајан рад Срба. Зна се да су током свог доласка Угри ту затекли Србе, што се односи и на долазак латинске јерархије са циљем да покори и ту постојеће православље. Око постојања Срба на том правцу има често нејасног – кад је о Латинима реч њих нема ни толико. Ствара се вештачки баланс – у почетку се потискују Срби, а потом на основу касније насталог стања „ретроактивно“ се наглашава улога Латина и олако се све уступа њима.
Кад је реч о поменутим рукописима Душановог законика и Даниловог зборника, треба истаћи да је познато и бележи се место налаза преко кога је постало доступно научној јавности. Ретко кад и то само ако у књизи постоји неки запис као унутрашњи „сведок“ може се понешто дознати о ранијем животу књиге. Околину као да не брине живот и пут неке књиге, тако да „спољних“ вести нема.
Није без значаја истаћи да Душанов законик, Данилов зборник и манастири Тисма и Водица настају скоро у истом периоду. Размак времена у њиховој појави се мери са неколико деценија. Толика разлика гледано из перспективе векова је занемарљива.
Упадљиво је да се при изучавању личности Светог Саве, где су главни извор његова житија настала од Доментијана (1253) и Теодосија (око 1300), скоро ништа не говори о његовој мисији код Угарског краља у циљу смиривања напетости око крунисања његовог брата Стефана Првовенчаног…
Судећи по литератури мисија као да није постојала, иако се њој у житију посвећује довољно простора. Насупрот томе, предање се достојно одужило Савином труду да свој народ утврди у православној вери, како кроз оснивање архиепископије, тако и сталним путовањима, поукама, градњом храмова. Током свог боравка у Никеји ради посвећења за архиепископа Сава, по сведочењу житија, добија акт којим стиче право да служи свуда тамо где се укаже потреба. Наставак таквог акта лако је разумети, ако се имају у виду тадашње опште тешке прилике у којиме се православни свет налази. За домаћу науку овај акт, као и цела Савина мисија током које он стиже до угарског краља, а то значи и пролаз кроз широк простор – као да не постоји. Тако се број необрађених тема око Савиног рада проширује, уместо да се смањује. „Дипломатске мисије водиле су почетком 13. века Светог Саву у Будим и преко Баната. Предања тврде да је у тим приликама основао и прве православне манастире. Историјски поузданија предања о њима потичу из краја 14. и с почетка 15. в.
Из житија је познато да је наследник и изабраник првог српског архиепископа Светог Саве Арсеније пореклом из Срема. Пошто је Срем тад ван граница српске државе, по неким ауторима један од мотива за избор Арсенија био је управо тај. Затим, према житију, по пројављиваљу Арсенија као светога, на поклоњење његовом гробу долазе и људи из завичајног Срема.
Срем добија латинског епископа 1229, док 1232. се праве планови за Београд и Браничево. Планира се да се њиховим епископима предложи прелаз на латински обред или да буду протерани. Овом приликом ова вест је важнија из другог разлога. Иако српски родослов говори о постојању ових епархија и у време Светог Саве, званична наука их лако као и много шта друго отписује и не жели да их види у саставу светосавске архиепископије све до краја тринаестог века.
Што се тиче црквене управе над тим простором и истицања Охридске архиепископије може се само рећи да је ту потребан потпуно нов приступ. Срби олако „уступају“ Охридској архиепископији цео овај простор под утицајем „комплекса“ према Византији. Тако би било да освајања врши цариградски василевс. Сада то чини иноверни господар, а ту су услови опстанка скоро изједначени. „Парадоксално звучи да су наши историци, па и они из црквених кругова, као архимандрит Зеремски, веома скептично гледали на ову традицију, а прихвата је мађарски историк… Слажемо се са Ердељановићем, једним од најбољих познавалаца начина стварања и одржавања традиција, који је замерио нашим научницима да ову традицију „не би требало олако одбацивати, када многе чињенице утврђују ову традицију.“ (Д. Поповић)
Темељ цркве у Липови је из 1350. године, а 1408. ту је седиште српског епископа. У то време умире и старац Никодим (+1406), који је дуже време деловао лево од Дунава него међу Србима. „У самој старој Влашкој у доба кад се међу Србима већ одавно на све стране дизали величанствени манастири, није још било ни једног манастира. Тек на свршетку 14. века, кад је српска држава почела да се клони паду, почео је да диже у Влашкој прве манастире српски калуђер Никодим, уз богату помоћ српског кнеза Лазара. Разуме се да у то доба још није било нити је могло бити румунских манастира у југоисточној Угарској.“ (И. Зеремски)
По оцени ондашњих путописаца, Румуни тад живе као полуномади. „Они су снажни, али су дивљи и необразовани и хране се скоро једино месом. Ако немају стоке, онда просто краду.“
И код Румуна као и скоро код свих Србима суседних народа оно што се сматра највреднијим остатком прошлости потиче из области где се граниче или живе измешани са Србима. Свуда по таквим областима уједно се бележе „једносмерне“ појаве – Срби су увек на губитку и постепено их нестаје.
Тако предање настало у манастиру Месићу везује настанак обитељи за 1225. Слично се тврди и за манастир Базјаш и Златицу. Тим поводом настала је и формула: „По општем казивању свег нашег православног народа у Банату и по повести коју предањем чува братија овог манастира.“ Манастир Војловица се везује за 1383. годину, а то је време раније помињаног старца Никодима и његовог труда на градњи Тисмана и Водице. Размак у времену настанка ових манастира износи око 150 година, што у историјском ходу не значи много, поготову тамо где се све своди на оквирна датовања, при чему се често занемарује да неки први сачувани помен не значи и почетак.
Већ чињеница да је први Србљак штампан трудом арадског епископа Синесија Живановића (1761) указује на потпуно друкчи однос снага који се данас не може ни замислити.
Честа појава да од Срба подигнут храм у 15-16. веку налази данас толико „дубоко“ у страном простору да се вест о томе граничи са невероватним.
Стање је такво да се некадашњи Банат из 1506. не познаје и не „признаје“. Прилике су потпуно друкче, већина светиња за које се сигурно зна њихово порекло, одсечена је од српског стабла. Иако је прича о северо-источном правцу за српску науку неизоставна и неизбежна, она се још увек према њему односи као према „стоваришту“ (депонији). Све што је неизвесно, тешко и непријатно доведе се у везу са Влашком и питање се сматра решеним. Даља судба никога не интересује. Стога се може говорити о „миту Влашке“ као општем „решењу“.
Што се српска наука понаша исувише опрезно, па и „удворички“ према западном свету одговорност лежи и на старим српским владарима који редовно истичу како су господари „све српске земље“, иако су морали знати да се велики део њиховог народа налази ван граница области којим они владају. Да ли је потребно рећи да су они унеколико и „равнодушни“ пред таквим приликама. Не виде се неки озбиљнији напори да се сагледа и побољша стање српског рода ма где он живео. Ратују онолико колико им прилике намећу, не више од осталих, али са другим циљем. Особеност овог простора се истиче по улози у очувању дела наше старе књижевности, улоге у животу старог српског штампарства и заинтересованости наших старих да на том простору који не сматрају туђим граде своје задужбине.