За разлику од Доментијана, Теодосија и Данила, кад се на српском књижевном небу појављује само по један писац, у Марково време за српске прилике постоји „сноп“ књижевника (настављач архиепископа Данила, патријарх Данило III, Григорије Цамблак, Јефрем, деспот Стефан, Јефимија…).
Међу неколико безимених аутора списа о светом кнезу Лазару и Косовској бици могло би се претпоставити да неки од њих потиче и од Марка. Деценијама ауторе чини немоћним његова титула „епископ пећки“. Тек у најновије време појавио се трачак наде за разумевање. Према уобичајеној представи мисли се да су скоро сви епископи са прогласом патријаршије (1346) постали митрополити. У недвно објављеном поменику срећу се и архиепископи и обични епископи… Ту треба видети шансу за даља истраживања око епископа Марка.
По књижевном дару он не заостаје иза осталих састављача житија и служби. При оцени квалитета неког писца, ма и подсвесно, улогу игра и број преписа. Притом се занемарује да и јунак чини писца. Житије Саве од Теодосија сачувано је у око 30 преписа. То не значи да је Теодосије бољи од Доментијана, који је само у три преписа – десет пута Теодосије сигурно није бољи. Житије светог Петра Коришког од истог Теодосија сачувано је само у неколико. Одлучује углед јунака за читаност. Дешава се тако како нема разлога да се о Петру Коришком мисли као о „лошем“ јунаку. Кад је реч о „тријади“ – писац, „јунак“, број преписа – занимљив је и однос броја рукописа служби архиепископа Арсенија (17) и Јевстатија (2). Иако су оба списа од архиепископа Данила и оба „јунака“ поглавари Цркве, чуди што бројчани однос рукописа служби показује толико разлике. Ако служба постоји, требало би да буде од свију примљена. Ту не игра улогу укус читаоца при избору своје „лектире“. Већ то спада у област општег (не)поштовања.
Сава је угледан као личност. Његово житије је најчитаније међу делима старих српских писаца, али као писац је прилично скрајнут без правог разлога. Његова дела су позната само по једном препису. „За време превођења списа Светога Саве осетио сам једноставност писања и искрену побожност монаха Саве.“
Слично Сави и Марко покушава да створи језгро култа за своје родитеље. Нити је он Сава, нити су „јунаци“ на нивоу владара. остало се само на једном препису, можда уједно и аутографу – па је и то нестало. И остала Маркова дела су сачувана у мало преписа.
Поменуто је како у то време у Србији делује неколико писаца. Занимљиво је да управо у то време три светитеља који живе неколико деценија раније као сувременици (краљ Милутин, архиепископ Никодим, краљ Стефан Дечански) скоро истовремено добијају службе од три различита тадашња писца (патријарх Данило, епископ Марко, Григорије Цамблак). Са овог растојања гледано, та подударност изгледа као „случај“. Није јасно и нема ни на другим примерима вести о постојању неког „координатора“ на пословима те врсте, који би се старао о састављању оних списа који „недостају“. Где је реч о једном писцу и једном делу, такво питање се и не поставља.
За М. Кашанина он је „локални писац од локалног значаја“. Са гледишта целине, ако се о њој може код нас говорити, изгледа тако и зато се може рећи да је такав став адико, јер он је заостаје за осталим.
Близак је Сави и деспоту по настојању. Његово житије патријарха Јефрема стилски је најближе Сави – у одељку где даје податке о годинама живота свог јунака. Лични породични живот и младост слична ономе што се среће у житију инока Исаије.
Код већине осталих епископа зна се име, и приближно време столовања, али је јасно којом епархијом управљају а управо то овде је спорно и тек тад се увиђа колико је то важан податак.
„Поставих жртвеник Христу Богу мојему и у славу и част великомученику Георгију на месту које се зове Ждрелник где беше од много година запустели виноград црквени, да се повинује Великој цркви и за спомен архијереју који буде управљао, и за спомен и молбу онима који благочастиво буду владали и нашој смерности за вечни помен…“ Храм о коме је реч по својој намени и устројству много подсећа на врањински храм првог зетског епископа Илариона из времена Светог Саве, око два века раније. Оба припадају посебној врсти задужбина, недовољно проученој.
За задужбину скромног обима и намене потребно је обезбедити сагласност владара. „И пошто се тога ради посаветовасмо са тадашњим благочастивим владаром и са сабором свете и велике цркве патријаршије… које ми допусти господин деспот и госпођа Мара.“ Овако сложен поступак треба имати на уму тамо где се понекад олако прича и настанку неких великих и значајних храмова.
Од времена смрти Марковог оца Герасима (1392) до састављања Ктиторског записа о цркви светог Георгија (1411) прошло је две деценије кроз које су прохујали догађаји које бележи и светска историја. Ту се може прибројати и за Србе судбоносна Косовска битка: „Безбројно мноштво – седам царстава агаренских – на српску земљу се подиже, где се кнез Лазар мученичком овенча крвљу, а Спиридон патријарх, достиже конац свог живота, те Велика црква остане удова.“ У том периоду можна Турска стиже да са висине падне до „дна“ у бици код Ангоре (1402) и опорави се у толикој мери да опет постане сила првог реда.
Два списа везана за породицу су особена, без нечег сличног тако да се аутори довијају где да их сврстају. Пошло се од „Некролога (помена) оцу и мајци“ и „Завештања цркви светог Ђорђа“ да би се „стигло“ до „Синаксара“ и „Ктиторског записа“. Привид једноставности и јасности – кад се приђе ближе и покуша са конкретним одређењем, иде се тешко.
Спорно је да ли је Житије светог Симеона од Саве имало намену уводног поглавља Студеничког типика – у првом реду због несразмерно опширног текста, а потом због тешког стања кодекса у коме се ова два Савина списа данас једино могу наћи. Исто тако стоји са житијем патријарха Јефрема „Својим већим обимом, наглашеним повесничарским тоном и личношћу писца није првобитно било замишљено као синаксар. Касније се нашло у оквирима службе.“ Као што се види, у оба случаја „већи обим“ текста од уобичајеног одвраћа од помисли на простије решење.
У своје време живот Савиног изабраника и наследника архиепископа Арсенија везан је за Жичу. Од свог доласка цео „радни век“ проводи ту. Сви остали поглавари у поређењу са Арсенијем у Жичи су у извесној мери „гости“. Марков живот је сличан – везан је за друго седиште црквене управе – Пећ. У околини је рођен и уз Пећ проводи цео живот. Животни пут није сличан положају ниједног тадашњег српског писца.
Личност са доста повода. Код Марка истраживачи у поређењу са већином осталих старих писаца обиље вести, а опет се мало зна – на првом месту, спорна је одредница пећки епископ. Покушава да уради оно што је некад чинио Сава, или у његово време Лазин син. Настојање остаје без одјека, унеколико и стога што држава почиње да пропада.