Оба Доментијанова списа, и житије Светога Саве (1253) и житије Симеона (1264) одликује то што имају своје „поговоре“, где су садржани основни подаци о времену и околностима настанка списа – оба по наруџбини краља Уроша I (1243-1273; 1276). Није потребна особина вештина и напор да се примети стилска разлика између излагања житија и потоњег поговора. Та два дела биографије као да не потичу од исте особе. Основни спис се одликује „флуид“ причом где је писац колико на земљи, толико „плови“ на облацима. Казивање о конкретном се прекида његовим размишљањима и настојањима да изнађе и поброји библијске паралеле. И „јунак“ приче у истој мери као и будући читалац се осећају „напуштеним“, принуђени на чекање док се писац не врати са својих мисаоних „излета“. То је био главни разлог да околина није била задовољна Доментијановим списом о Светом Сави, па је излаз потражен у проналаску новог биографа на чије дело се може различито гледати. Постоји низ приговора који се могу упутити млађем биографу разним поводима. То, изгледа, околина као да не примећује, већ се у потпуности определила за млађег о чему довољно говори и бројчани однос сачуваних преписа, који се креће у сразмери 1:10. Исти такав однос може се приметити и кад се ради о „просеку“ угледа свих осталих писаца.
Кад је реч о излагању поговора, слика је сасвим друга. Текст као да не потиче из 1250-их година, већ је ближи начину озбиљног писања 19. века. Излагање је сажето, без ичега сувишног. То се може рећи и за поговор из 1253 и 1264. године – као времена састављања синовљевог и очевог житија…
Међутим, поменути поговори слични су не само међусобно, него и са записом преписивача Теодора Граматика уз дело Јована Егзарха из 1263. године – и то далеко више него што би се нешто тако могло приметити у поређењу основног текста Доментијановог списа са њиховим епилозима.
Ту и настаје заплет. Лакше је замислити да поговори потичу из пера преписивача, него од самог Доментијана. Да ли је, и како је то могуће? Познато је колико и како је Теодор Граматик постао део живота познатог писца. За њега је преписао дело Шестоднев Јована Егзарха, о чему је оставио опширан запис из 1263. године. То је само годину раније од времена млађег Доментијановог списа, житија Светог Симеона.
Да успут буде поменуто како два записа делују као „сеизмографи“ у погледу живота „врха“ Српске Цркве. У запису из 1263. се каже да је на челу цркве архиепископ Арсеније (1233-1263), док у запису из следеће 1264. се каже да је на том месту архиепископ Сава II (1264-1271), који је уједно и брат владајућег краља Уроша I, наручиоца Доментијановог списа. Међутим, светогорски прот Арсеније се налази у оба записа, као и хиландарски игуман Јевстатије, потоњи зетски епископ а затим и архиепископ (1279-1286).
Данас се Доментијанови списи не могу замислити без њихових поговора, без њих се не би знало ни о времену ни о околностима настанка. При писању Савног житија он се налази у Карејској ћелији. „Написан би у самој Светој Гори месту званом Кареја, у мучалници овога самога Преосвећенога кир Саве.“ У запису помиње се византијски цар, српски краљ и архиепископ.
Људи од струке наруџбину израде Савиног житија од Доментијана стављају у заслугу краљу Урошу равно са градњом његове задужбине манастира Сопоћана – што шире гледано махом остаје незапажено „Рашка Стефана Првовенчаног, Светог Саве, мајстора Студенице, Милешеве и Сопоћана, писца Доментијана и Теодосија,… пружа слику неке чврсте повезаности, у којој се међусобно објашњавају политика, вера, уметност и књижевност. Рашка у тренутку цветања у 13. веку стециште је интереса Цариграда и Млетака и центар једног малог света који добро зна и лепоте и слабости великих противника.“
Запис уз млађи спис такође говори о времену и месту настанка „списано у Светој Гори, а у месту званом Хиландар, у кули Преображења Спасова… док је трећи род остарио, а четврти у војништво ступао…“ Из записа је јасно да је Урош најмлађи син краља Стефана Првовенчаног: „За нашег господина, унука светог Симеона и намлађег сина првовенчанога краља кир Стефана међу свом браћом својом, као што је и његов дед Немања био најмлађи међу својом браћом, и баш молитвама тога и његовим светим налогом, превеликога и превисокога краља Стефана Уроша“. У литератури се провлачи убеђење да је Стефанов син Предислав касније монах и архиепископ Сава најмлађи. Дешава се то вероватно по „инерцији“, док се поброје три узастопна брата који су владали земљом, природно је да је монах најмлађи.
Између настанка два Доментијанова списа протекло је десет година. У неком моменту тог периода он је променио место боравка. Из Карејске ћелије основане од самог Светог Саве прешао је у пирг Преображења на Спасовој води. Већ у то време бележи се нарушавање одредбе Карејског типика о доживотном боравку у ћелији. Први „преступник“ одредбе: „Онај кога ја оставим после смрти своје у тој ћелији, он да пребива до краја живота својега незамењен ни од кога.“ Потребе земље извеле су Саву из ћелије, он одлази са очевим моштима из Свете Горе и више се ту не враћа.
Без ова два записа, оног са краја житија и другог са дела Егзарх, о Доментијану би се као и о већини осталих старих српских писаца мало знало. Нису сачувани аутографи његових списа, а најстарији познати преписи његових књижевних дела настали су вековима касније. Потребно је то истицати да би се наука „ослободила“ својеврсног осећаја гриже савести што не може да утврди уз стално и непрекидно настојање, време настанка Теодосијевог житија Светог Саве. То што се зна време Доментијановог рада није заслуга науке. Она је то добила као поклон од Доментијана или његовог писара Теодора.
Тешко је данас замислити та дела без поговора, али је мало вероватно да они потичу од Доментијана. Ако се дозволи могућност да су они изникли из „сарадње“ Доментијана и Граматика, занимљиво је како је то остварено. Нарочиту тешкоћу представља случај са старијим делом из 1253. Мало је вероватно да је још тада Граматик био ту. Са друге стране, како је изгледао препис Савиног житија упућен ктитору, краљу Урошу: „Ова књига послана би њему (Урошу) на благослов од Свете Горе у српску земљу.“ Да ли је, и какав је епилог имао? Код млађег списа то је једноставније. Два записа дели само једна година, а сличност међу њима је очевидна.
[…Вољом спаса нашега Исуса Христа и молитвама пречисте његове матере и поспешењем светога Духа, леа 1263. у царству благовернога грчкога цесара кир Михаила Палеолога који цареваше источним и западним земљама, за времена нашега господина унука светога Симеона, Првовенчанога краља кир Стефана најмлађег сина међу свом браћом, а превисокога и превеликога кир Стефана Уроша који у своме отачаству самодржавно владашесвим српским земљама и поморским, при преосвећеном архиепископу оцу нашем Арсенију, и при блаженом и преподобном оцу нашем Арсенију, и при блаженом и преподобном оцу Арсенију, а при блаженом и преподобном оцу нашем светогорском проти кир Арсенију, а тада држашекрмило хиландарске лавре преподобни отац наш игуман кир Јевстатије.“ […Лета 1264, за царства благовернога цара грчког Михаила Палеолоога, у треће лето када узе Цариград од Латина и када цареваше источним земљама и западним, и за нашег унука светог Симеона, а Првовенчанога краља кир Стефана најмлађег сина међу свом браћом својом, као што и дед његов Немања бејаше најмлађи међу свом браћом својом, молитвама, ето, тога и налогом његовим светим, превеликога и превисокога краља Стефана Уроша, док је по благослову светога Симеона држао престо дедин и очев и док је самодржавно владао свим српским земљама и поморским, а преосвештеног првог архиепископа кир Саве престо док је такође држао унук светога Сиомена – преосвештени други цар и трећи архиепископ српских земаља, за време блаженог и преподобног оца нашег светогорског проте кир Арсенија и за светог и преподобног оца нашег кир Јевстатија, игумана хиландарске лавре.
Поред осталог, особеност овог Доментијановог рада јесте и то што је овде познат и ктитор и стваралац. Није то тако честа појава, док је чешће да се зна писац али не и „наручилац“. Занимљиво је размотрити чија улога је већа и значајнији удео у настанку уметничког дела. Ту је потенцијални ктитор и већ (вероватно) познати уметник. Без њиховог сусрета и споразума посла нема, иако дуго могу да живе као познаници. Спремност за сарадњу мора бити обострана. У таквом односу улога испада да је јунак могућег будућег књижевног дела најспореднији.
Нема много знања о Доментијану ни његових списа, што је код старих српских писаца скоро редовна појава. Ипак, Доментијан има велику особеност. Сачуван је део његове „имовине“, књига настала по његовом налогу доспела је до новог времена. То је најстарији познати препис дела Јована Егзарха који уз то има особености и у погледу садржине. На Светој Гори се налазила до 1654. кад је у оквиру акције исправке књига у Русији по избору изасланика А. Суханова издвојена као дело од значаја за ову акцију. Потом је доспела у Русију, где се и данас налази.