„Коридор“

– мит о Влашкој –

Dusanov-zakonikПознато је да је чувени Душанов законик сачуван у преко 20 преписа. Мање се посвећује пажње скоро равномерном распореду тих преписа по целом српком етничком простору, далеко ширем од данашњих – туђом вољом неприродно наметнутих – политичких граница. Још мање се води рачуна да се од тих преписа скоро петина нашла на северо-источном правцу тог простора – Бистрички, Ходошки, Текелијин, Вршачки… За такву појаву која се не може сматрати случајном мора постојати неки разлог. Друго је што га ми не знамо или он тек треба да се открије.

Цео текст

(Не)озбиљно о „(не)озбиљном“

– балканска крунисања –

(Не)озбиљност која се овде јавља јесте двострука – и то како са фактографске тако и са научне (методолошке) стране. И данас се у делу науке не сматра потребним да се у причи о крунисању Стефана Првовенчаног ишта мења у ономе што је Константин Јиречек рекао пре више од сто година. У међувремену је било „обесхрабрујућих“ ставова од стручних људи који су ближе суштини и не робују крутом формализму И. Руварца и К. Јиречека. Поменути Руварац по познатом обичају у приступу као да је више вођен неким својим инатом него објективним ставом. Затим питање је колико својим односом жели (мора) да се труди како би угодио некима „тамо“.

Спреман је да набраја шта све мора да испуни српски владар док ништа спорног не види у томе што је солунски господар сам себе прогласио царем без тражења било чије „помоћи“ са стране. „Он сам створи круну и том самотворном круном крунише га аутокефални архиепископ охридски Димитрије Хоматијан“. Као православни монах одбацује сведочење светогорског монаха док се беспоговорно ослања на латински извор – да ли опет из већ поменутог разлога.

Цео текст

Почеци црквене историографије

„Колико је још и сада тежак посао систематски написати целокупну историју Српске Цркве кратку или опширну, најбоље знају они који се тим стручно баве; знају да има пропланака за које се до сада није нашло података. На њима ће се уставити сваки бољи историк и довијати се да их попуни и расветли и опет ће остати у њој много празнина и нетачности.“ (Нићифор Дучић, 1894.г.).

Из писма пензионисаног (свргнутог) шабачког епископа Гаврила тадашњем српском митрополиту Михаилу сазнаје се како је 1853. митрополит Петар био убеђен да је Свети Сава за архиепископа био посвећен у Цариграду, што није било могуће. Одговорност за тај „промашај“ сноси нека од верзија Савиног житија насталог од његовог млађег биографа Теодосија (око 1300. г.). То говори колико се тад у Београду мало знало о Светом Сави. Сведочење Гаврила може се схватити као „историја историје“, пошто се преко њега стиче увид у питање постепеног стицања знања. „Ситне вести“ преко пролога, летописа или записа, стоје на располагању, али несложне међусобно, остале су у сенци великих писаца, Доментијана и Теодосија као главних носиоца забуне.

Цео текст

Свет апокрифа

Апокрифи и њихово изучавање представљају једно поглавље библијске науке. Њихов број је сразмерни велики као и умножавање путем преписа, превођења, читања… Довољан је и летимичан преглед списка сачуваних преписа дела старе српске књижевности па да се схвати како стање није ни најмање охрабрујуће. Скоро половина од њих позната је само по једном препису и то не ретко из каснијих столећа. Насупрот томе, код библијских апокрифа стање је далеко повољније. Усамљени преписи делују као изузетак. Није ретка појава да су поједини списи сачувани и у десетак преписа – тако да би неки приближни „просек“ могао да се сведе на око пет преписа: „Апокрифној књижевности припада веома богат слој у српском писаном наслеђу средњег века.“ Преведени су на језике свих ондашњих хришћанских народа, али се спискови дела прилично разликују.

Иако је текст Старог Завета у Светом Писму неколико пута обимнији од новозаветног – сразмер се креће у оквиру 1:3,5 или 1:4, зависно од издања у корист Старог Завета – код апокрифа познатих на српском подручју није тако. Ту је маса односног текста Старог и Новог Завета скоро изједначена. Потом, и број тематских целина (не списа) око којих се стварају ови списи је приближно исти – око тридесет. Ко бар унеколико прати стање старе српске књижевности, не може а да се скоро на сваком кораку не „спотакне“ и сети судбине Народне Библиотеке уништене у немачком бомбардовању шестог априла 1941. године. Том приликом је нестало више апокрифних списа него дела домаћих писаца.

Цео текст

Настанак Милешеве

„Владислав је вероватно као управник једне области на Лиму, негде око 1225. године саздао манастир Милешеву, чија је црква као и Жича, посвећена Христовом Вазнесењу… На Милешеви је веома уочљиво да мањи мајстори нису били вични раду на новом типу таквог храма; план цркве је доста неправилан с необјашњивим сужавањем према западној страни, а повезаност између апсиде и потпуполног простора сасвим је произвољна.“

Понуђена дефиниција око градње носи велике тешкоће. Оне се своде на два момента која се односе у првом реду на узраст ктитора као другорођеног сина малих могућности у сваком погледу, за кога се тад није могло знати да ће икад, а не само ускоро, постати владар, а потом и на „тесноћу“ времена у којем би храм требало да настане уколико је његова градња почела по ступању Владислава на владарски престо.

Поменути приговори стварно имају тежину и немогуће их је отклонити. Из тих разлога изучавање тапка у месту и своди се углавном на изношење мање или више прихватљивих теза којима недостаје снага убедљивости. То не значи да треба одустати од трагања. До сада се редовно кретало од поставке да је реч о „целовитом“ послу – градњи и одмах потом осликавању милешевског храма.

Цео текст