Поводом догађаја у животу Цркве током 1054. године може се рећи да се све збива око неколико личности – цариградски патријарх Михаило Кируларије (1043-1058), папски легат Хумберт (1049-1061), антиохијски патријарх Петар III (1052-1054), охридски архиепископ Лав (1037-1056), аквилејски јерарх Доминик. Главни правци односа Цариграда и Рима тада теку преко Охрида и Антиохије, односно Аквилеје. Тек онда долази оно што се збива директно на релацији Цариград-Рим.
Кад је реч о збивањима саме 1054. познато је да у грчким изворима они скоро да нису забележени. Десило се као и толико пута да савременици нису свесни значаја онога шта се око њих догађа. Са друге стране све оно о чему се разговарало и спорило током сусрета и сукоба ове године било је познато већ деценијама. Поред тога што нема устаљеног начина употребе одговарајућих израза који припадају овој сфери нема ни јединственог става у односу православних према Латинима. Једни су искључивији и иду дотле да избегавају сваки однос и врше поновно крштавање преобраћеника док су други у том погледу блажи.
Стање односа Православне цркве и хришћана римског обреда после 1054. обично се у литератури назива велики раскол. Међутим, расколом се сматра одсуство сагласја у равни одржавања постојећег црквеног поретка али у поднебљу потпуно истог учења о вери. У приликама где садржај вере није исти црквене заједнице појединих делова не може да буде и тад није реч о расколу. Тамо где се појављују разлике у учењу ради се о јереси и отпадништву.
Стање у односима у овом случају је тешко одредити и свести у једну раван пошто и у самим списима оног времена се користе и преплићу изрази – гледано из перспективе данашње науке – различитог значења а онда су, изгледа, звучали као синоними. То потврђује метод њихове употребе. Није ово једини случај таквог начина изражавања.
Слично се поступа и кад се расправља о тобожњој анатеми новопроглашене српске патријаршије од стране цариградског патријарха Калиста средином 14. века. Ту се у појединим расправама на ову тему чак у оквиру само једног пасуса неког прилога користе три израза – проклетство (анатема), одлучење (екскомуникација) и раскол (шизма) – као синоними. „Путовање васељенског патријарха српској царици, чијег мужа је он сам заједно са целом српском црквом екскомуницирао било би потпуно непојмљиво. Напротив, место нељубазног пријема или чак и понижења, које би се могло очекивати од стране српског двора према јерарху који је бацио анатему на Србију, Кантакузин прича, да је патријарх био дочекан с највећом чашћу. То се може објаснити само тиме да је претходно био припремљен терен за долазак патријарха Калиста и да се при томе имало у виду укидање раскола.“
Као да није друкче ни код људи оног времена. За цариградског патријарха Михаила III Анхиала (1170-1177), „Црква запада је анатемисана због додатка filioque у Символу вере“. Иста појава од патријарха Јована Каматира (1198.1206) у писму папи Инокентију III назива се расколом. Тако је и у једном од аката из 1054. Ту се каже да патријарх Михаило са својим сарадницима сеје „обилан коров јереси“, стога сви они потпадају „под анатему“. Патријарх Герман II (1222-1240) у писму папи Григорију IX истиче: „Ми Грци смо неповређени и нерањиви од мача анатеме… Латински сабор у Барију из 1098. потврдио је Хумбертово одлучење Православне Католичанске Цркве као јеретичке која не прима латинско filioque и осуђује као јеретике оне који не примају јерес filioque. Сабор у Барију који као што смо видели је анатемисао оне који не примају учење Рима о filioque…“ Значајно је рећи да у том „поигравању“ са изразима нема разлике између научне литературе и дневне штампе од које се и не може очекивати посебна прецизност у коришћењу стручних термина.
Gl-10-2011 str 45-48 Povodom velikog raskola cb 02„И поред везаности анатемама и са filioque, Источна Црква не сматра Римску Цркву „потпуно анатемисаном“ већ на известан начин преко анатеме прекид црквене заједнице придаје додатку filioque. Питање је докле оваква дефиниција стања у односима са Латинима може да одведе и чему толико „заобилажење“ и избегавање помена суштине. То показује колико је тешко наћи прави израз којим би се бар приближно могли оценити односи са Латинима ако се већ не жели примити да је реч о јереси и отпаду. У извесном погледу не би се имало шта додати ономе што тражи антиохијски патријарх Петар: „ја ћу јасно изложити своје мишљење. Ако би исправили додатак (filioque) у Светом Символу, не бисмо ништа друго тражили (од Латина). Једнако би са другим оставили и питање азима“.
Значајно је да и правопис овде игра не малу улогу кроз различита коришћења великих слова и тиме се одступа од јединог важећег символа вере и где нема места за коришћење облика множине. Да ли је оправдано писати Грчка и Латинска црква или Константинопољска и Римска црква потом Источна Црква и Римска Црква.
Свако себе може да назива како хоће, али то не обавезује друге да прихвате. Да ли је умесно за хришћане различитог обреда користити израз Црква.
Заједничке службе православних и Латина већ дуго пре 1054. године није било али широм Византије почев од самог Цариграда и Свете Горе налазе се латински храмови па и манастири где се служи по западном обреду, који се у приликама заоштрених односа принудно затварају. Највећа особеност и главна разлика састоји се у томе што је додатак символу вере о происхођењу Светог Духа и од Сина унетом и поред изричите забране појединих Васељенских сабора. „Нико не може износити, или писати или састављати другу веру осим оне коју установише свети оци сабрани са Духом Светим у граду Никеји. Које се усуде састављати другу веру, износити је и онима пружати који су из паганства, или јудејства или из ма које било јереси желе да се упознају са истином, такви ако су клирици престају бити клирицима, ако су световњаци бивају предани анатеми“. Међутим, у полемичким расправама између православних и Латина оно што је главно помиње најређе или на последњем месту. У првом плану су оне појаве које се могу оценити као део помесних обичаја.
Писмо охридског архиепископа Лава Охридског једног од протагониста сукоба у први план истиче питање употребе бесквасног хлеба при вршењу свете литургије. Уопште се не бави проблемом filioque, који је званично унет у символ римског обреда од 1009. до 1014. године.
Што се тиче године званичног прихватања додатка filioque кроз литературу се и среће и 1009. и 1014. година као могући датуми. Са тим је у вези и брисање папиног имена из поменика Цариградске патријаршије. У вези са увођењем додатка filioque и брисањем из поменика је и некадашње убеђење о некој подели „интересних сфера“ око 1024. године између Истока и Запада. Поставља се питање како је могло до тога доћи ако је неколико година раније име римског епископа брисано из поменика цариградске цркве. Тиме се потпуно одступа од некадашњег начина понашања цркве где се на измене дотадашњег учења или на појаве новотарија у постојећем учењу реаговало одмах и није се престајало до коначног решења спора. Пошто је овде све оно што је било спорно постојало већ од раније сада је преостало да се напад усмери на конкретна лица – патријарха и студитског монаха Никиту Ститата.
Хришћански исток има тешко искуство са губљењем читавих области које потпадају под власт ислама. Запад који није угрожен у толикој мери може себи да дозволи да се у том погледу „комотније“ понаша. Већ тада се ствара погрешни утисак који траје и данас да је јерес мање зло од иноверја. То је заблуда којој су и Срби подлегли у време ропства и која их је скупо коштала. Ишли су у савез са западним војскама и гинули за туђе интересе.
У том правцу размишља и антиохијски патријарх Петар: „Претпоставити је шта би се десило ако се наше цркве удаље једна од друге и остану у стању поделе и ако се ова велика апостолска катедра (Рим) одвоји од нас; свако животно зло би се умножило…“ Можда би се судећи према оваквом размишљању, и у време Васељенских сабора према несторијанима и монофизитима и друкче понашало пошто онда није постојала опасност од ислама. Тад се грешило на путу тражења истине а Рим из обести уводи новотарије и ствара сукобе. Разлике са монофизитима налазе се у областима учења које су „далеко“ од свакодневног поимања просечног верника. Овде у спору са Латинима се додатак символу налази у молитви која се изговара свакодневно по више пута и одмах се уочи.
Потоњи српски нараштаји су заборавили и нису се освртали на искуство и понашање деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456). Јован Капистран, папски легат, пише да је српски деспот „сасвим са нама“ што се тиче односа према Турцима али „што се тиче вере са нама се не слаже“. Деспот каже свом шураку, брату деспотице Јерине, Андронику Палеологу Кантакузину послатом из Цариграда да га позове на унионистички сабор у Фиренци како он као сусед Латина са њима има многе везе и добро из познаје тако да је свестан њихових намера и стога не мисли да шаље своје представнике у Италију.
Осетио је то интуитивно и безимени народни песник: „Приповедају као што се и пева да је бан-деспот Ђуро (Ђурађ Смедеревац) пре тога питао Јанка:
Да ти да Бог, Сибињанска војводо
Да добијеш цара на Косово
Какву б’ нама веру оставио?
А он одговорио да ће им оставити лепу маџарску веру да граде мисе и да верују Рим-папу. Онда бан-деспот Ђура пошаље посланике турскоме цару, па га запита каку ће им веру оставити ако разбије Маџаре; а турски цар одговори:
Начинићу цркву и џамију
Обадвије једну поред друге
Ко ће клањат’ нек ид’ у џамију
Ко ће с’ крстити нек’ иде у цркву
и зато веле да је бан-деспот Ђуро преварио Јанка“.
Искуство из векова ропства то потврђује. Под Турцима се некако опстајало. На ободу српског простора под влашћу римског обреда није било начина за очување православља.
Слично говори и руски научник, дипломата и путописац Александар Гиљфердинг 1858. године кад каже да му је сремски сељак на питање по чему се православни разликују од Латина рекао како Срби верују у Светога Саву а Латини у римскога папу.
Због великих губитака на простору према Истоку услед надирања ислама где не може да учини ништа Цариградска патријаршија је спремна на уступке према Риму, у нади да ће се некако очувати јединство хришћанског света. Тако се може разумети и помирљив став цара Константина Мономаха (1042-1055) током сукоба у престоници између цариградског патријарха и папских легата. Цар очекује да са легатима склопи политички споразум који би донео савез Византије, Рима и Германског царства у борби против Нормана у Јужној Италији. Стога се цар понаша као „таоц“ наде у неку помоћ од Запада. Иако је цар био толико предусретљив према легатима они му ни тада у центру његове државе нису узвраћали истом пажњом.
Спор око увођења додатка filioque у символ проситиче поред осталог и из различитог схватања улоге римског епископа. Према мишљењу православних око символа вере може да одлучује само свеопшти сабор док запад мисли да папа о томе може да одлучује сам. Раскол као сукоб у оквиру истог учења добија решење чим се појави добра воља са обе стране спремне на разумевање и уступке. Овде то није случај и под условом да се обе стране максимално искрено одрекну настојања за неким првенством и изразе жељу за пуним јединством то још не значи скоро ништа пошто је главна препрека разлика у садржају вере.
Решење се налази на другој страни. Стање поремећених односа постајало вековима раније а није се реаговало као што се то некад чинило. Зашто би се сав терет свалио на патријарха Кируларија или легата Хумберта? И под претпоставком да се патријарх потпуно повукао не би се ништа суштински изменило јер се давно пре отишло предалеко. Пре би се рекло да би напуштање отпора од стране Цариграда само појачало самопоуздање и „апетите“ папских легата.
У борби за првенство отишло се дотле да је једна страла „клизнула“ у јерес и никад то није могла да призна. Некадашње првенство Рима покушава да се одржи по сваку цену. Кад се нешто сматра искључиво својим то се тешко препушта деоби. Раскол између Рима и Цариграда би увек тињао и без додатка filioque али би тада био стварно и само шизма и ништа друго.
До 1054. године живело се уз само већи степен толеранције (оличен у постојању латинских храмова), на подручју православног света. То се не може назвати јединством. Касније се и то губи а разлози су од раније. Кад се каже јерес обично се мисли на неки мали део. Овде се бежи и од помисли на то да одлучан разлаз „односи“ више од половине европског континента. Пре би се рекло да је оно што се десило било крајњи неизбежни расплет него што би се могло превазићи неким правилним вођењем и довести у редовно стање.
Довољно је ограничити се на време после 860. па да се према току ствари увиди куда се ишло и докле се стигло. Може ли се рећи да је то било време јединствене Цркве? У тексту из 1054. се користе изрази из Фотијевог времена. Срећу се и оптужбе због јереси, али то не оставља доследног трага ни у ондашњем понашању ни у потоњој науци. Грађе за сукобе и свађе било је много више него што је потребно и са мање могло се наћи разлога за сукоб. Јерес је нешто дубље од спора око власти. Оно што се одиграло у Цариграду 1965. године и означено као скидање анатеме представља акт без дејства. Узрок разлаза није поменут а он делује и даље.
Није се са стране православних одлучно реаговало ни после пада Цариграда (1204) што се сматра коначним датумом у разлазу. Амалфитски манастир на Светој Гори постоји и после 1054. године – поменут је и током стицања српског манастира Хиландара – гаси се после догађаја насталих као резултат догађаја око крсташког похода и пада Византије.
У оценама аутора осећа се „половичност“ и недореченост – можда и „одлучност“ да не оду до краја и кажу шта стварно мисле али из неких разлога не желе да искажу. „Раскол између Рима и Цариграда 1054. године није био условљен догматским несугласицама, пошто су оне постојале и пре тога и нису ометале евхаристијско општење Рима и Цариграда ма како да је оно било лабаво. Раскол није био узрокован само црквено-политичким разлозима, него је више представљао резултат психологије оних личности које су учествовале у тој драми“. Наведени текст са својим недоследностима и нејасноћама у доброј мери представља одраз поимања и данашње науке.
