Приликом повлачења великог жупана Стефана Немање са престола, и предаје власти свом средњем сину, он ипак није све предао. Код себе је и даље задржао напрсни крст као знак свог владарског достојанства. Тај крст он је однео са собом и у Свету Гору. Тек кад су радови на обнови новостеченог манастира Хиландара одмакли, монах Симеон одлучује да се растане од ове светиње и уступи је по обичају свом наследнику на управи државом. То је учинио тек при другом доласку хиландарског игумана Методија у земљу ради примања помоћи потребне сада већ за довршење манастира.
Методија шаље монах Симеон: „Давши њему часни и животворни крст Господњи на коме би распет Владика грехова наших ради, који је сам владајући носио о своме врату и којим је побеђивао своје непријатеље.“ На вест о стизању ове светиње Стефан организује дочек сличан оном који ће касније уприличити при преносу Немањиних моштију: „И уставши са архијерејем својим и са јерејима и са часним монасима и са свим свештенством, са кадионицама и са свећама у рукама и са мноштвом народа вапијаше као некада Давид играјући пред ковчегом Завета“. Једним делом овај опис сличан је преносу моштију светог Симеона али у извесној мери кроз помен Давида подсећа и на пренос моштију Светога Саве три деценије касније.
Крст није однет у Рас где је раније извршена примопредаја власти између оца и сина и где је престоница земље већ у Студеницу, Немањину задужбину каја већ овим чином почиње да стиче обележја престонице и најављује нови правац у животу државе.