Живорад Јанковић

Од свих владарских задужбина: Mанастира Студенице (великог жупана Стефана Немање), Милешеве (краља Владислава), Бањске (краља Милутина), Дечана (краља Стефана Дечанског), Арханђела (цара Душана) ― најтеже је говорити о почецима Mанастира Милешеве. То је зато што је, са једне стране, ту најмање поузданих вести, а са друге, највише спорног, почев од личности ктитора па до времена градње.
У том погледу, карактеристичан је пример „Гласника скопског научног друштва“ (том XV-XVI из 1936. године) где се у оквиру исте свеске налази став о краљу Владиславу као милешевском ктитору, али истовремено и прилог где се износе озбиљни разлози против дотад владајуће представе о настанку Милешеве. Ту Радослав Грујић заступа раније гледиште, и поред тога што зна шта у даљем делу књиге говори Ђурђе Бошковић, на чији текст упућује: „У најновије доба, господин Ђ. Бошковић подржава претпоставку да је (Милешева) не само саграђена, него и живописана била још за време краља Стефана Првовенчаног“ (овде стр. 394). Њему то не смета да остане веран старом гледишту, по коме је градња овог Mанастира почела 1234. године: „Према свему томе, врло је вероватно да је грађење цркве Светога Спаса у Милешеви отпочело 1234.г. у време одласка Светог Саве на његово друго путовање по Светој земљи, а завршено негде после његове смрти, по свој прилици кратко време пре преноса његових моштију из Бугарске у Србију.“ Ово је можда јединствен пример толике отворености научника, по чему је Грујић био и иначе познат. НОВА ГЛЕДИШТА Ђурђе Бошковић у свом критички интонираном приказу књиге С. Радојчића о портретима српских владара у средњем веку у толикој мери, која није уобичајена код нас, замера аутору што не исцрпљује све податке који му стоје на располагању, при датовању појединих фресака.

Да би се трновски владар одобровољио и краљу Владиславу дао пристанак за пренос Савиних моштију, било је потребно деловање „одозго“, што се и десило путем сновиђења. „И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великом претњом заповеди да даде Преосвећенога ономе који моли да иде у своје отачаство, као што је и раније источни цар Ласкар примио извешће о постављењу Преосвећенога…
Цар је био веома трепетан због страшног виђења.“ Много ово подсећа на сцену са Пилатом из Јеванђеља: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега.“ (Матеј 27,19) Даље Савин биограф прати поворку: „Владислав краљ брзо достиже Светога, у ношењу, и као некада Давид пред кивотом радоваше се, излазећи и предводећи његове свете мошти… Оваквим благопохвалним речима Богу весељаше се и уз песме и псалме ношаше Светога са епископима и благороднима.“ По Доментијану пренос Саве се тако представља као да се иде за манастир Студеницу, а онда „нагло“ стиже у Милешеву: „У своје отачаство, као велики дар рукама подржаван и престо великога цара и покојиште Светога Духа, ношено од деце Преосвећенога иде ка великом чудотворцу и чедољупцу часном оцу Симеону, новом миротворцу и његовој часној речи да заједно оба топли молитвеници заступају своје отачаство.“ У каснијем објављивању Саве као Светога, у манастиру Милешеви нема ничег особитог. Опис његовог биографа сличан је ономе што се чешће среће по житијима српских светитеља.