Нико тада није очекивао толико кратку историју споменика, тако да и не постоје детаљнији фото–записи, те његов потпуни изглед каснијим нараштајима остаје непознат. Стога се заинтересовани морају ослонити на вербалне описе из ондашњих новина. При помену речи „споменик“ скоро редовно се јавља помисао на нешто што би требало да траје кроз неколико покољења. Споменик о коме ће овде бити речи „живео“ је само три године.

Стога ће се овде говорити колико о самом монументу, толико и о изузетности времена његовог откривања у поднебљу општег тријумфа народа и владалачке куће, а потом и о неуобичајено оштрим реакцијама које иду дотле да се чак тражи рушење споменика, што се никад у редовним околностима не чини. Смена династије 1903. и долазак куће Карађорђевића на власт поклопио се са временом стогодишњице ратовања Црног Ђорђа за очување из устанка настале нове српске државе. Време великог Вожда скопчано је са сталним војевањем скоро читаву деценију и стога не чуди да је обележавање спомена на тај период преузело Министарство војно. Да је у питању неуобичајена појава проценило би се и на основу састављеног конкурса за израду споменика. Пре би се рекло да је реч о занатском послу него настојању да се добије уметничко дело.

Помиње се низ ограничења које као да пре и више желе да одбијају заинтересоване него што подстичу на учешће. Мањем броју људи је позната сличност околности израде овог споменика и градње спомен–храма на Опленцу, са исто тако несвакидашњим током и низом обрта. За обичног човека та два догађања су два потпуно одвојена света. Заједничке су нејасноће око рангирања понуда и потом непредвидљивих одабира од стране жирија. Ако би се скоро деценијска градња Опленца могла и разумети – уз максимум добре воље, јер се некад – у време српског краља Милутина – за једну деценију урадило десетоструко више, овде је то теже. Све је урађено 1908/9. и није јасно зашто се одлагало постављање, а онда се прича о откривању заклања за протекле ратове. Не може се довољно истаћи величина и значај контраста. Тежина стања од пре тачно сто година (1813) и сад. Значајнији моменат није се могао наћи нити очекивати. Свечаност откривања уклопљена је у време тријумфалног повратка војске са бојишта. Победоносне јединице пристижу у главни град и одмах се укључују у церемонијал откривања споменика. Нико тада није очекивао толико кратку историју споменика, тако да и не постоје детаљнији фото–записи, те његов потпуни изглед каснијим нараштајима остаје непознат. Стога се заинтересовани морају ослонити на вербалне описе из ондашњих новина: „На стени која је у виду неправилне поломљене купе, Вождова статуа у војводском оделу, држи једну руку на балчаку, другу на јабуци од пиштоља. Испод њега на засеку стене клекао војник а мати му пружа своје чедо; лево војник из Карађорђевог времена, иза њега слепи гуслар; десно вила, која Вожду пружа ловоров венац. Позади у стени плоча, на којој је златним словима урезана посвета.“ Као што се може очекивати, на свечаности је говорио и стари краљ – и као владар и директни потомак (праунук) великог Вожда. За њега је то „пуноћа времена“. Ипак, краљева беседа није могла протећи без тужних тонова: „Али, ја на жалост, ову нашу велику ратничку тековину не могу поделити са свима њеним творцима, јер велики број од оних наших хероја који су ова велика дела свршили, остали су на бојним пољима наших победа и њихове славе. Нека нам за утеху послужи то што је већина њихових светих гробова остала међу браћом и у границама наше удвојене државе. Гробовима својих јунака на Једрену и на Скадру наш је народ утврдио своје првенство на Балкану, како у погледу своје снаге тако исто и у погледу своје верности и великодушности.“ За старог владара био је то последњи и најсвечанији тренутак целог његовог живота. Значај славља доживео је у пуноћи и не слутећи шта га чека само кроз неколико месеци. И те невоље срећно ће пребродити. Можда ће славље после повратка из трогодишњег изгнанства из земље и државне управе и војске за неког бити и веће, али годинама и напором исцрпљени старац то није могао видети тако. О умесности оваквог размишљања сведочи чињеница да је услед целодневног славља увече краљу позлило, те је позиван и лични лекар. Писања појединих ондашњих новина су тако интонирана као да је разочарање монументом било опште. Може да се допусти да је било и тако – а уколико би било постоји за тај утисак и извесно објашњење. У питању је споменик великом Вожду и сви су очекивали нешто посебно, несвакидашње, невиђено боље од свега познатог… Од таквих вероватно нико не би могао да каже шта би то нешто требало да буде. Објективни критичар је већ раније предосетио доживљај такве природе: „Ја споменик Вожду нисам додуше разумевао као сликар Вучетић. За мене је Вожд пре свега велики бунтовник и ослободилац свести у једном народу, и тај бунтовни и ослободилачки став није изражен на овом споменику… Ја замишљам Вожда у великом кораку на постољу са руком која је пружена над гомилама и отвореном шаком која ваља да изрази гест што диже оне који леже, дремљиве и полумртве.“ Аутор се не слаже са уметником. Многи други се не би сложили ни са уметником нити са дописником, а потом ни међусобно. Свак од њих на речи дописника „ја замишљам Вожда…“ имао би и желео да додаје своје неко посебно виђење. Стога је скоро свак при сусрету са спомеником био бар унеколико „разочаран“. Вредност уметничког дела је немерљива на општеприхваћен обавезујући начин. Његошева капела на Ловћену је сама по себи скромна, али као споменик – у свези јединственог места и великог ктитора – је величанствена и носи снагу символа. Увек има оних који неко дело без обзира на вредност цене, као и оних који га не примају… Овом приликом крајњи екстрем у оцени и односу према делу и уметнику представља писање Моше Пијаде, некадашњег ауторовог ученика и штићеника: „Тако ове бронзане наказе и ругобе, продукт свакојаке само не уметничке фантазије, дело руку које су навикле да раде орнаменте за плафоне (да је у томе Вучетић имао успеха он би остао занатлија, јер добри мајстори и на томе паре згрћу, што и јесте једини циљ и његовог сликарства и његове скулптуре и његовог иконописања), то највеће ругло за нашу културу, треба, дакле да је све што је једно столеће могло да створи код нас у уметности и треба да буде оличење наше захвалности и нашег обожавања оца народа Србије!“ На такав начин се критичар „одужио“ за препоруку добијену од свог ранијег учитеља у циљу добијања државне потпоре за даљи рад: „Уверење. С овим уверавам да је Моша Пијаде био код мене ђак сликарске школе од 1905. до 1907. и неколико месеци 1908. За цело време његовог школовања код мене показао (је) нарочити таленат за цртање и боју, а нарочито има доброг дара за композицију. Налазим да овог младог човека треба помоћи и омогућити му да даље напредује јер неће бити узалудно. 4. новембра 1909. Пашко Вучетић, академски сликар и вајар.“ Овако срочен текст критичара може равноправно да се оцени и као нечије лично зловољно мишљење, али и као испуњење нечије наруџбе, што се не би смело у потпуности искључити. Бечу је стало, због бројности Срба у границама монархије, да се говори како се у Београду – одакле они очекују спас – ради лоше, да су тамо око тога настали сукоби. Још кад би се остварила „препорука“ критичара о потреби рушења, био би то пуни тријумф – у свечаном времену једне земље и народа руши се споменик оснивачу државе. Правило је да оцена противника спада међу оне најближе истини. Ова се још више и чешће потврђује код Срба и ако они упорно то не желе да виде. Доказ вредности споменика јесте и његово уништење од стране окупатора. Циници би рекли да рушењем Вождовог обележја 1916. године Аустрија и не ради ништа друго него само испуњава жеље објављене у делу тадашње београдске штампе.