О примени одредби Студеничког типика и Жичке повеље не може се говорити услед недостатка одговарајућих вести.

Манастир Хиландар преставља једину обитељ код које може да се састави солидан, иако непотпун списак игумана. Код свих осталих манастира познато је име само понеког настојатеља. Међутим и код Хиландара најмање података има за прву половину тринаестог века као времену најближем издавању Жичке повеље.Још мање се зна о начину постављања Хиландарских игумана. Пропис о потреби њиховог доласка у земљу ради потврде био би у извесној мери деградација манастирске независности предвиђене типиком.

ИЗБОР СТУДЕНИЧКОГ ИГУМАНА

Што се тиче избора студеничког игумана услед претварања два манастира у седишта епископије није познато да су уместо њих одређени неки други манастири нити се зна који би то могли бити. Уместо листе поменуте у Студеничком типику оснивачка повеља Жиче уводи категорију краљевских манастира која је краћа од оне из Студеничког типика. Сто година касније, у повељи краља Милутина за манастир Бањску, уводи се категорија владарских задужбина (Студеница, Милешева, Сопоћани, Бањска) које на списку манастира заузимају прва четири мест. Тако манастир Ђурђеви Ступови са другог места које му припада у Студеничком типику и Жичкој повељи доспева тек на седмо место.

Тринаести фебруар у години преноса моштију светог Симеона јесте јединствен дан у животу Студенице и целе земље. Тога дана дешава се оно што дотле није виђено и слуша се дотле нечувена Савина поука. ‘И сва земља њиховог отачаства испуни се милошћу Христовом, доласком светих богоносаца са Свете Горе. И благодат Божија блисташе свуда где год иђаше преподобни кир Сава…’ (163) И колико остаде ту не престаде да учи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божијем и казујући, показујући сам собом примере врлине: ‘… све постави на добром закону и сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство.’

Поменуто славље у Студеници збило се одређеног датума, дан престављења преподобног Симеона али се не зна тачно које године. У Студеници је Сава одржао беседу и као новопосвећени архиепископ по повратку у земљу, али се не зна које тачно године и којег датума. Такође није познато ни када је одржана централна свечаност поводом оснивања нове архиепископије у манастиру Жичи. Зна се само да је то било на празник Христовог Вазнесења – Спасовдан али пошто је то покретни празник познат је само седмични дан, четвртак али не и датум. Поред чудесног изливања мира из Симеонових моштију тада је и Сава одржао прву од својих значајнијих беседа о којој говоре његови биографи. Старији биограф Доментијан наводи је два пута – у Савином и Немањином житију – скоро дословно истог садржаја. Беседу даје и млађи Теодосије и то, што се ретко догађа, код њега је та беседа дужа. Беседа се оцењује као монашка поука и нема дубљег богословског садржаја.

Поводом ове Савине беседе актуелно је питање да ли биографи преносе стварни Савин говор или је њихов текст фикционалног карактера. Ово питање се јавља и када је реч о његовим писмима, молитвама… Питање је утолико више умесно што се текст код два Савина биографа разликује а код Теодосија као што је истакнуто – он је дужи.

У принципу је могућ начелни одговор. Доментијан и Теодосије су писци и као такви нису обавезни па не би ни смели да преузму дословно Савине речи. Њихова житија нису записници ни акти студеничког сабора. У таквим приликама положај Теодосија је сложенији док Доментијан не може само да преузме Савине речи Теодосије мора у подједнакој мери да заузме одговарајући став и према тексту старијег писца. Три биографа светога Симеона одлучила су се за три различита датума за које везују завршетак свог дела. Сава се определио за време преноса очевих моштију у манастир Студеницу. Он јасно говори да му је циљ сажето излагање: ‘О владавини његовој и држави не исписасмо по реду што слушасмо и видесмо да се не умноже речи.’ Са једне стране то је условљено монашком скромношћу, а са друге не жели да се намеће људима свог времена: ‘Јер сам Бог зна а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања, овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост…’

ОДНОС ПРЕМА САВИНИМ БЕСЕДАМА

Поменуте речи делимично дају одговор и за наведену дилему поводом односа Доментијана и Теодосија према Савиним беседама. Због жеље да буде сажет Сава не помиње ни мироточење Симеонових моштију у манастиру Хиландару током годишњег помена. Исто тако не помиње изливање мира у Студеници већ излагање прекида са полагањем моштију у раније спреман гроб. Други Немањин син се сматрао обавезним да у очевом житију саопшти његове заслуге за опстанак земље. Тако је, према Стефану Првовенчаном, скоро читава деценија с почетка тринаестог века за историју Срба само збир чудесних деловања светог Симеона кроз исцељење немоћних и заштиту земље од спољњих непријатеља.

Кад су опасности минуле прихватио се посла да заврши своје дело. Наследник у послу писца, светогорац Доментијан, иако пише око пола века после Немањиних синова, крај житија заштиника српске државе везује само за неку годину после Стефана. Насупрот томе оба Савина биографа своја дела завршавају истом сценом, преносом Савиних моштију из Трнова у манастир Милешеву.

Након повлачења са престола и увођења у власт сина, Стефан Немања одлази у своју задужбину, манастир Студеницу и ту проводи око годину и по – од краја марта 1196. до јесени 1197. године. Потом одлази на Свету Гору где се састаје са сином Савом. И ту ће проживети око годину и по. Значи време од монашења до смрти, око три године, дели се на два скоро једнака дела. Стиче се утисак да Немања и ‘не жури’ много да крене за Свету Гору. У време монашења он је у таквим годинама кад не може да се планира. Није он могао знати да су пред њим још три пуне године живота које успева да корисно и плодоносно приведе крају уз оснивање српског манастира на Атосу као последњег и богоугодног и патриотског чина.

Са друге стране Сава без доласка Немање што чини ‘потрес’ у његовом дотадашњем животу, мало је вероватно да би размишљао о стварању свог манастира. Чак у првим данима он замишља да и са оцем ту остане до краја живота.

СТИЦАЊА СРПСКОГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

Уобичајено је присутна свечана слика стицања српског манастира Хиландара. То се дешава у општој атмосфери добре воље показане од свију сем, донекле манастира Ватопеда: ‘Игуман и сва братија, видевши шта се збило са преподобнима, уплашише се да не оде сасвим од њих хранитељ њихов и посаветовавши се дадоше њима Хиландар, који је свети изволео светим разумом.’

Карејски сабор излази у сусрет жељи оца и сина: ‘ради веће зависти према Ватопеду, кога преко мере беше уздигао и у знак силе обогатио.’ Породичне прилике будућих ктитора Хиландара су повољни: ‘Све вам је сада у Богу могуће; у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који царују, иако што молити благоизволисте – молбе ваше неће бити узалудне.’ Симеон и Сава могли су да бирају: ‘Пошто је дело у Богу а ви сте могућни, ваша мисао је добра. Који год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству…’

И код цара се наилази на спремност да се удовољи Савиној молби: ‘Са радошћу што потребује ваша светиња, и да сатворим свој мертик (део) са вама.’

Овако свечане изјаве забележене код биографа имају своју ‘логистику’ у сачуваним актима. Ту је више опрезности и конкретних услова и у њима је засведочена суревњивост околине према Ватопеду због дарежљивости српских монаха: ‘Пречасном проту те Горе као и игуманима осталих манастира на тој Гори паде тешко да се та светилишта потчине манастиру Ватопеду и лише слободе коју су раније уживала.’

Обновом Хиландара и његовом предајом Србима оштећен је и сам протат јер мора да уступи келије које су му припадале гашењем тог манастира: ‘Сви поседи који од давнина припадају манастиру Хиландару и светилиштима у пределу Милеја као и саме келије тога манастира подложне проту Атонске Горе који је у датом тренутку на власти. Морају да пређу под управу манастира који ће подићи бивши велики жупан и његов син… и имају се тако посматрати као да под влашћу прота те Горе никад нису ни били него да су тек сада основани и да су од самог настанка стекли слободу.’

Ова царска повеља претставља већи ауторитет него што га има: ‘Златопечатно писмо које се налази лично код прота те Горе и којим се његовој власти подвргавају сва светилишта и мали манастири.’

У предаји Хиландара Србима учествује епископ Јериса и царски вестиоарит Леон Пепагомен. 150

Следеће године Сава опет одлази у Цариград код цара и моли олакшице за манастирску лађу и запустели манастир Зиг. И сада цар излази у сусрет Савиној молби и уступа му Зиг. ‘уколико је исти доиста сасвим неупотребљив и опустео нити се у њему иједан монах населио ради слављења Бога, како је царству ми припоменуо поменути пречасни монах Сава.’

Излази се у сусрет и Савиној молби поводом лађе под јасно одређеним условима: ‘Додељује се и ослобођење од дажбина за властиту лађу у запремини од хиљаду мерица која има пловити по обалама Волероиске Струмске и Солунске теке и превозити све врсте роба потребних за јело и пиће манастиру Хиландару и истоме их допремити.’

Из списа дажбина од којих се Хиландарска лађа ослобађа види се како су давања бројна и вероватно тешка за становништво. Односе се на коришћење луке, трговину, утовар и истовар, десетак натоварене робе…

Предвиђа се да у случају пропасти лађе услед старости или потапања, манастир има право да сагради исту такву и да настави да је користи под ранијим условима.

КРУНА ЗАДУЖБИНАРСТВА

Студеница је круна задужбинарске делатности великог жупана Стефана Немање и намењена је да буде његово покојиште. Преносом његових моштију из манастира Хиландара стварно последње и ‘непланиране’ задужбине остварена је и његова намера да почива у Студеници. Чланови владарског дома по сродничком праву користе прилику да и они буду ту сахрањени.

Тако је поред Симеона под сводовима Студенице гробно место добила и бивша супруга великог жупана, Ана (монахиња Анастасија), најстарији син Вукан и његов син Растко (монах Теодосије), краљ Радослав и краљица Ана.

Зна се да је ту сахрањен и краљ Стефан Првовенчани. Изгледа да се овде може говорити о још једном примеру Савине измене раније намере. У тренутку Стефанове смрти сматрао је природним да брата сахрани у очевој задужбини а затим као да се предомислио и преноси га у манастир Жичу. Овим поступком он чини обрт у дотадашњем схватању сахране чланова владарске куће. Оценио је да није добро да сви буду полагани на једном месту. Некада је за себе сматрао да крај живота дочека у Ватопеду или Карејској келији али нема доказа да размишља тако о Студеници. Потоњи владари сматраће за своју дужност да себи створе и обезбеде гробно место градњом сопствене, нове задужбине. Од тада плете се венац владарских задужбина започет Немањином Студеницом. Таква назнака преноса је мисионарски подвиг Саве.

Посвете црквама Светом великомученику Ђорђу и Светом Николи не чуде јер су то брзи помоћници о чему се зна и из житија Немање.

Ктитор се чак укључује и у избор места за градњу задужбине. Место за Студеницу одабрано је током лова: ‘Кад свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше – ловишта зверова беху. Дошавши пак у лов, господин наш и самодржац… ловљаше овде, и допаде се њему да у пустом овом месту подигне манастир овај, на покој и на умножење монашког чина.’

Већ на заходу живота монах Симеон се нашао на Светој Гори и ту ‘ненамеравано’ опет доспео у прилику да бира место за још једну задужбину. Кад је тражио место за Студеницу био је ловац, значи још пун снаге, јер и тад је имао доста година. Сада у Атосу Сава пред градњу Хиландара креће са поставком на: ‘Носиљку између два коња, обиђе сву Свету Гору и све манастире. И не заволе ниједнога сем Хиландара.’ Такав избор прихвата и Сава јер по њему: ‘То је место које се не може упоредити ни са једним на земљи.’ Србима је било доступно јер је било запустело. Без тога не би било прилике да га добију.