– царство српских „апокрифа“ –

Основни разлог за неразумевање збивања око такозване анатеме Српске Цркве након прогласа царства и патријаршије налази се у чињеници да се три термина – раскол, одлучење, анатема – користе као синоними. Деценијама то је спречавало да се дође до разумевања односа Цариградске патријаршије и Србије и прича о некој анатеми. Дешавало се тако иако се знало да се реч анатема у изворима не среће. Додуше, велики део одговорности лежи на тим истим изворима који се у доброј мери разилазе са стварношћу. Ту је највећи кривац последњи Данилов настављач и биограф патријарха Саве IV (1354-1375). Његово сугестивно приповедање било је тако моћно да су и озбиљни аутори сматрали да су довољно урадили ако своје излагање своде само на парафразирање онога што се налази код последњег Даниловог настављача. Реално гледано, ова година се своди на стање општег превирања, смрт патријарха Саве и услед тешких прилика сложен избор патријарха Јефрема.

Струја спремних да се у свему потчине Цариграду настаје постепено и своје корене вуче можда још из деловања архиепископа Данила (1324-1337) који под сводовима пећког храма установљава праксу грчке службе. Тако нешто мало ко би урадио, што се гледано из искуства следећих деценија показало као кобно. Са тиме се временски и идејно поклапа и појава познате синтагме Матије Властара (1335) у којој се не помиње постајање на Балкану две самосталне словенске Цркве. Мало где се показује површност српског духа као ту. Довољна је само та чињеница што се Властарево дело игнорантски односи према постојању Српске Цркве па да побуди максимални опрез. Уместо тога, Срби хитају да је преведу и умножавају много више него дела својих писаца.

Група свеснијих особа очигледно немоћна да спречи ту појаву покушала је да амортизује кобни утицај стварањем скраћене Синтагме где је изостављено све оно што би могло разорно да делује на ионако несложне Србе. По оцени појединих аутора, тај покушај стиже касно и само донекле је био делотворан. Текст пуне Синтагме је већ успео да посеје свој отров на погодно тле. Међу осталим, под њихов утицај је потпао и Данилов настављач.

У представљању ове године велики простор заузима лоше вођена и недовршена прича о некој мисији старца Исаије поводом наводног разрешења црквеног спора између Пећке патријаршије и Цариграда. У науци та прича спада у најлошије изведене послове, пошто се своди само на парафразирање биографа патријарха Саве IV, односно последњег Даниловог настављача, иако код њега има маса нетачних и нелогичних тврдњи. До већине података из нашег средњег века долази се само преко једног извора, без могућности провере. Овде као за инат има више извора, у којима се налазе сличне тврдње немогућег. Они се само привидно слажу и сваки од њих има неки елемент преко кога се прича издваја из опште слике.

Нема слагања у циљу мисије – по некима, циљ је измирење Српске и Цариградске патријаршије да би се отклонио постојећи раскол (не анатема, која се често помиње услед општег непознавања прилика). По другима, циљ је и заштита српских монаха од грчког „реваншизма“ после престанка српске власти на Светој Гори. Иако је ово тумачење мисије врло блиско могућем, оно се у науци потпуно занемарује и интерпретација се своди само на односе према Пећи. Није све јасно око састава мисије. Пре свега, нема потпуне доследности да ли је Исаија познат као игуман руског манастира иста особа са Исаијом преводиоцем дела Псеудо-Дионисија Ареопагита из 1371. године. Тек задњих деценија успоставља се неки „консензус“ да се ради о истој особи, при чему ништа није учињено да се тај став и образложи. На то се надовезују дилеме око старца Никодима, који је наводно има улогу преводиоца, што је навело М. Пурковића да изрази своје чуђење: „Ако је ико знао грчки, знао је Исаија…“ Из приче о мисији потиче и једини помен бившег светогорског прота Теофана. Нема слагања ни при одређивању времена одласка мисије – по једнима, то је пре смрти патријарха Саве, по другима је после. Кључна препрека за пријем приче јесте чињеница да је мисија без иједног епископа што посао такве врсте чини потпуно немогућим. Тим поводом може се подсетити на поступак са писмом Димитрија Хоматијана. Њега је у Србију донео скопски епископ. Његова дужност се своди само на то. Он није имао да води никакве преговоре. Кроз призму тог искуства цела оваква прича, иако општеприхваћена, делује у најмању руку неозбиљно.

Исто тако, сумњу побуђује и раскорак између тешкоће стања у односима између Пећи и Цариграда и лакоће решења што се наводно дугује личности тадашњег патријарха Филотеја. По некима, према њему се Срби оног времена понашају као хипнотисани. Два пута долази на трон под необичним околностима и два пута бива збачен што за Цариградску патријаршију у оно време и није необична појава. Филотеј се домогао први пут трона у мутним приликама грађанског рата у Византији, кад је легални патријарх Калист услед упорности у чувању канонског поретка био збачен. Доласком на трон у таквим приликама само по вољи цара Филотеј би по успостављању редовног стања требало да буде лишен епископског чина. Завршило се на томе што је и буквално побегао, а потом остао да чека нову прилику која му се указала смрћу поменутог патријарха Калиста. Иако овога пута звање стиче под мање драматичним околностима, не успева да се на трону одржи до краја живота. Био је плодни писац и Срби се труде да одмах преведу његове списе. Та „услужност“ иде дотле да има примера где су нека дела Филотејева сачувана само у српском преводу.

Уз проблематичну а делимично и немогућу причу о мисији старца Исаије ову годину чини и крај патријарха Саве, који је око две деценије провео на трону скоро без икаквог конкретног остварења или се тако чини због недостатка вести. Избор његовог наследника Јефрема уследио је након пет месеци трагања за погодном особом што и није нешто особито драматично, како би могло да изгледа на основу домаће литературе. Док је двоструко столовање патријарха у Византији деценијама скоро редовна појава, код Срба то се дешава само код патријарха Јефрема и од тога се прави „случај“, а објашњење се тражи у неким његовим наводним сукобима са владарем, кнезом Лазаром. Тачно је да је два пута дошао на престо више по жељи и потреби Цркве него по неком своме частољубљу. Два пута се повлачи са трона, кад престане деловање фактора због којих је примао звање на молбу околине.

Ако би се увек радило као око патријарха Јефрема, да се иде насупрот оном што каже извор, настало би немогуће стање свуда, као и овде. Немогућа прича Даниловог настављача се прима без резерве, док све у вези са Јефремом се упорно као по неком инату пропушта кроз криво огледало. Око сто година раније и Савин биограф Теодосије понекад помиње немогуће сцене, али се оне при изучавању не коментаришу.

Биографија патријарха Саве делује заводљиво. Садржина му даје карактер апокрифног списа, чега наша наука још увек није свесна. Као да не зна шта и о чему говори долазак из Цариграда јеромонаха Матеја и Мојсија који „дођоше да с благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу патријарха“. Може да се схвати и као свођење Српске цркве на ниво аутономије Трапезунта, а то није наивно. Било би то уплитање у живот самосталне помесне цркве: „Измирење је, тако, повукло за собом и непосредно мешање Цариграда у избор првог српског законитог, канонског патријарха.“ (Д. Богдановић) Опаска умесна, али занемарује да не иде заједно „мешање Цариграда“ са појмом „законског канонског патријарха“.

Док се на једној страни све ставља у подређеност Цариградске патријаршије, са друге може да се прати тежња потпуног раскида са таквим ставом. Среће се кратко житије Светога Саве, чији препис настаје око 1360. По тексту списа је Сава од Латина постављен за шестог патријарха. Овај спис можда је потурен од стране Латина. Кад не могу ништа да учине, Латини подмећу из пакости. За овај потез се може рећи и да успева и да не успева. Код народа не успева, познат је само један препис. Српска лењост има и добру страну. Код учених прилично прави заплете. Битно је да се ту истиче Рим, створи додатна сумња у српске изворе – ако се уз то неко и „упеца“, и то је чиста добит.

Потом, ту је слика из Пећи где је Сава представљен као патријарх. Северно од улаза у цркву Светих апостола насликан је репрезентативан „Свети Сава први патријарх српски“. Сава се готово увек слика без капе. Овде носи калиптру патријарха. Појава представе се везује за догађаје око 1375. године (С. Радојчић)… „Лик и титула Светог Саве упадљиво су истакнути свакако после поновног признања Српског патријарха 1375. године“. (Д. Милошевић)

Поред слике Саве као патријарха и сличних тврдњи Кратког житија, о несређеном стању посведочио и већи број апокрифа, чији преписи потичу из тог времена. Утисак је да више реда има код оних који раде на умножавању ових списа него што је то и у држави и у цркви оног времена – као да постоји неки паралелни центар.

Земљу разара више неактивност централне власти него сукоби обласних господара који због губитка везе са центром препуштени самима себи почињу да делују како тог тренутка сматрају за упутно. Идеја царства код људи онога времена још живи. Тек ће потоњим постати јасно да од обнове царства неће бити ништа. Ђурђе Балшић у повељи за Дубровник из 1375. каже да се „српски доходак“ неће плаћати њему „ако тко буде цар господин Србљем и властелом у земљи српској“. Тек касније постаје „јасно“ да се царство коначно гаси 1371. године, савременицима није изгледало тако.

При писању о догађајима ове године више се показује познавање одговарајуће литературе него самосталног приступа и тумачењу извора, а то недостаје.

Док се врло радо прима оно што квази биограф нуди: „Одмах се утиша бура која се била подигла око цркве, и свака се свеза разреши и би патријаршија константинова града са српском патријаршијом у љубави, у миру и у јединству“, тек „накнадно“ и невољно се дотиче питање да званични адресар Цариградске патријаршије (Ектесис) о српском јерарху не сведочи тако одлучно и недвосмислено. Он претежно говори о архиепископу Пећи, али понекад се појави спремност да га помене и као патријарха. Судећи по овом акту званичног раскола није било као што није било ни мисије у оном облику како говоре српски писци. Ако се жели да се инсистира на знамењима ове године, онда треба бити спреман да се прихвати да је ту било више неспокоја и разлога за неспокој него за неки наводни мир како се то обично представља.