Пећки патријарх Пајсеј (1614-1647) је на више начина потпуно изузетна особа међу свим поглаварима Српске Цркве у време ропства, без правог претходника као и без правог следбеника. С обзиром на услове живота и обим рада он је такав да је најближи Светом Сави. Гледано из данашњег времена, он живи пре 400 година и тако се налази тачно на средини периода од осам векова који нас дели од времена Саве. Са друге стране, његово време се може означити као средишње време вековног српског робовања. Нема ниједне погодности која би помогла и олакшала онолику његову везаност за књигу. Ма којим путем да стиче знање он је више самоук него „школован“, и ма како да је оспособљен време не иде на руку његовом страственом старању о књизи, особини којом се одликују књигољупци свих времена. Поред осталог, остаје забележен и као поглавар који је рашчинио највећи број епископа у целој историји Српске Цркве. Уз то, узима се да је на трону поглавара био 33 године што својим дугим животом спаја два века тако да је био савременик спаљивања моштију Светог Саве, о чему оставља своју вест. Савременик овог догађаја и претходник на трону патријарх Јован Кантул мученички страда у Константинопољу. „А његов гроб би у царствујућем Константину граду близу Јени-капије“. Вештином речи скрива се реалност – поменута Јени-капија је позната као место погубљења. О стварном гробу не може бити говора.

У приликама туђинске власти учинио је много више него било који појединац у слободи. Стални путник (као да живи у својој држави) показује ни пре ни после виђену огромну љубав према књизи. Води за свој рачун ма и усмену „евиденцију“ шта од књига постоји и где се налази. Књигу коју среће први пут узима за препис, угрожену поправља, напуштену склања… И кроз поправке и склањање показује да верује у долазак бољег. Ако сматра да нешто недостаје лично ствара по својој моћи која би се тек могла показати у другим условима. Они који су живели и радили у својој моћној држави не могу се похвалити да су ни приближно урадили према могућностима. Колико би урадили да су на месту Пајсеја?

Сматра се да градња Грачанице и цео тадашњи црквени живот протичу у знаку сећања на сто година од рада Светога Саве. То је могуће али изричите вести о томе нема у време велике обнове храмова старањем краља Милутина. Два века после стицања аутокефалије затичу земљу у далеко тежем положају него што је то било сто година раније, да би три века од поменутих догађаја земљу нашли у мраку потпуног ропства. Време патријарха Пајсеја у том погледу је знатно повољније и он користи могућност да то обележи на посебан начин. Био је такве среће да се у његово време деси спаљивање Савиних моштију, о чему говори у својим записима. Његово старање око умножавања Савиних дела је на известан начин одуживање…

Кад је реч о времену 400 година удаљеном од Саве такође нема изричите вести да се размишља о неком обележавању, али склоп података као и цео контекст збивања је такав да упућује на то. Како се онда поимао неки јубилеј и какве су могућности али је тешко примити да се то дешава случајно. Напротив, много лакше је узети да се мисли о томе да се у тим годинама пуне 4 века.

Скроман облик рада условљен могућностима утиче да се некад на њега гледа са потцењивањем. „Види се да уопште није познавао нити користио домаће изворе старе српске историје: „Свети Сава постављајет се архиепископом в Константин граду рукоју патриарха Мануила, царствујушту тогда благочастивом цару Андронику Комнину.“ Најмање што се овим поводом може додати јесте да Пајсеј не греши ништа више од осталих.

Из времена око 1600. године потиче најмлађи препис Савиног житија од Доментијана (насталог 1253.године); из 1607. године је један од свега три позната преписа Савине службе преподобном Симеону; близак 1614. години је препис Врањинске повеље зетског епископа Илариона; из 1615. је препис познате Морачке Крмчије; године 1619. монах Аверкије, по некима уз лично интересовање самог патријарха, преписује једини сачуван рукопис Студеничког типика и житија Симеона; из 1624. потиче и један препис Теодосијевог житија Саве, који се за разлику од свих осталих дела старе књиге преписује најчешће; из тог времена потиче и један препис упутства за држање псалтира. За време око 1630. везује се настанак једног преписа службе преносу моштију Светог Саве. Овде је реч о ономе што је сачувано и о чему се поуздано зна. Треба допустити могућност да је урађено и више, али да део тога није сачуван.

Није познат сличан пример својевремене едиције свих списа везаних за Саву, као што се то дешава овом приликом.

Могућ је и осврт на рад ликовних уметника из овог периода везан за манастир Хиландар и личност Саве. То је донекле друго поље рада иако се овим поводом неке аналогије саме собом намећу.

Око култа Стефана Првовенчаног има доста нејасног – пре се код њега ради о прекиду штовања започетог у средњем веку него што би он почео тек у време Пајсеја. С обзиром на мали број преписа који се често своди на постојање само једног, који лако може да нестане. Тако долази до утиска прекида. Мало ко може да се похвали већим бројем пописа, док је већина „једноцифрена“. И овај покушај Пајсеја нема много среће. Служба и Синаксарско житије од патријарха састављени – сачувани су тек преко Србљака штампаног у Римнику 1761. старањем арадског епископа Синесија Живановића након више од једног века.

Пајсејеви списи посвећени цару Урошу су неупоредиво боље среће – односно, за наше услове сачувани су у најбољем могућем облику – пишчевом автографу. Ако се претпостави „равиотежа“ у односу Пајсеја према ова два владара, могло би се замислити да је као и код Уроша постојало и шире житије Првовенчаног које није сачувано. Ову могућност не искључује чињеница да је оно опширније од обичног синаксара. Ближе типу похвалног „слова“ а потом и накнадно измене у тексту које сигурно не потичу од писца.

Извесне подударности се не могу спорити кад се пуни 400 година од Савиног времена. Остаје само питање да ли их треба тумачити као успутне појаве или им се може дати неки шири смисао с обзиром да се располаже само фрагментарном грађом.

Узима се да је Пајсеј 1628/29. године био у ман. Сопоћанима на отварању гроба преподобног Симона, а потом стизао и до Темишвара, што сведочи о његовој изванредној „покретљивости“. Ова особина се примећује још код неких пећких патријараха, али нема трага да се они током тих путовања брину о књизи ни приближно толико. Лично је преписао Пећки поменик (1618) и од тада у њега уноси „вести о својим путовањима. У то време вредни монах Аверкије у посници манастира Студенице преписује Студенички типик и житија Симеона Немање. По запису је Пајсеј 1619/20. био и у Жичи и Студеници, а то већ може овим поводом да значи. „Мислим да је по његовој иницијативи писан чувени студенички рукопис из 1619, препис са својеручног рукописа Савиног, у којем је биографија Немањина од Светог Саве. Јер не само што тај препис потиче из времена његове владе него је Пајсије посетио овај манастир, изгледа, баш ове године кад је рукопис писан.“ (Павле Поповић)

Сме ли се рећи да је случајно и то што је један од познатих преписа повеље за храм у Врањини настао око 1614. године. Познато је колико се аутори разилазе у оцени овог списа. Поред тога што је до новијег датума доспела у само два позна преписа, главна тешкоћа састоји се у томе што је ту као први зетски епископ поменут Иларион док је према тексту синодика који се сматра општеприхваћеним веродостојним извором први зетски епископ Герман. Овом наизглед нерешивом заплету могло би се предложити једноставно сасвим у оквиру могућег, мада необично решење… У одсуству правог одговора може се навести још неколико ставки уз личност наводног првог епископа Илариона. Постоји и проблем епископа Методија за кога се зна да је постојао, али се не зна да ли је имао епархију, и коју. Особен је и карактер установе – храма (то није манастир) који Иларион ставља под управу архиепископа. То јесте необично у редовним приликама на какве се навикло, али у овако изузетним као што су ове око Илариона тако нешто се лако може схватити. Битно је да не помера општу слику устројства цркве и може да се прими без потреса.

Личност првог зетског епископа Илариона ствара тешкоће – не може да се реши али питање може да се „неутралише“. Кад отпадне та тешкоћа онда све изгледа друкче. Поступак ктит. се лакше схвата јер су и прилике необичне. Постоји могућност да је Иларион изабран за првог епископа, али пре ступања на положај десило се нешто што га спречава да врши ту дужност и стога је изабран Герман. Формално, Иларион је први зетски епископ, али се на терену појавио тек Герман, тако да је стварно он први. Тако отпада још једна, можда и највећа, препрека у тумачењу и прихватању акта. Околности су такве да је Иларион више везан за Саву него Зету. Тако се не дира ни у досадашњи углед синодика пошто „померања“ нема.

Кад се прате збивања на књижевном плану у ово време јавља се низ наизглед неповезаних елемената за који се тешко може рећи да је „случајан“. Треба и сад подсетити да се закључује само на основу сачуваног што значи да је стварна ситуација могла бити само повољнија, гледано кроз број тада насталих преписа.

Као да се неко постарао да се у тим годинама у распону око једне деценије кроз преписе изврши „издавање“ свих Савиних дела. Савини списи су сачувани у једном или у „бољем случају“ малобројна, те се нешто слично у другим временима кроз векове који нас деле не примећује.

Био би то још један сегмент у пољу богате активности патријарха Пајсеја познате углавном по оном што сам о себи каже преко записа и својих књижевних дела. Косих вести ту нема. Говори се о тактичности патријарха према спољним утицајима. Утисак је да у његово доба није било таквих изазова као у времена и пре и после њега.