– текст не потиче ни од Саве ни од Теодосија –

У своје време Вук Караџић у настојању да утеши срдитог кнеза, незадовољног својом сликом у песми, поручује да не придаје велики значај песми где је „удешено и намештено“. Праву слику улоге кнеза рећи ће историја. Овај став проницљивог Вука може се често поменути и послужити као „фотонегатив“ при разматрању ове тематике. Оно што Вук каже за песму може се применити на уметност у целини. Стога се у теорији сматра за природно рећи „уметност није истинита“.

Велики део свог излагања о установљењу нове Српске архиепископије биограф Доментијан је посветио Савиној беседи изговореној у манастиру Жичи као седишту нове архиепископије на сабору одржаном након посвећења свих епископа. Нема начина да се утврди које године се то десило, пошто се поуздано не зна ни када је сам Сава посвећен у Никеји. Једини сигуран податак за те догађаје јесте протесно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана из маја месеца 1220. године. Утисак је да је тада организација нове архиепископије већ извршена. Стога се обично хиротонија Саве везује за 1219, али се допушта да је то могло бити и 1218. године. Исто тако, и Жички сабор могао је бити одржан већ поменуте 1220. као и 1221, па и 1222. године. Оскудни извори не дају могућност да се прати ритам рада и обављања послова везаних за ове догађаје.

У великој жеђи за конкретним подацима аутори су код Доментијана трагали првенствено за њима. Потпуно су и невољно занемарили да је он уметник а не хроник, па и оно што изгледа као конкретно можда и не мора да буде тако.

У општој оскудици вести о овим значајним данима за живот целог српског народа као и његове цркве и државе упућени смо на казивање биографа Доментијана као главни извор. Кад је о њему реч, треба помишљати на двоструко незадовољство. У своје време околина није добро примила Доментијанов спис – ту се излагање често прекида, читалац се осећа „напуштеним“ док писац иде за својим мислима – и тражила је да млађи хиландарски монах састави ново житије Светога Саве, погодније за читање. Ново дело је удовољило том основном захтеву изостављањем онога што је читаоцу сметало код Доментијана, али није донело скоро ништа ново чега код Доментијана нема. Парадокс је у томе што се на кључним местима из Савиног рада – стицању архиепископије и краљевске круне причање Теодосија највише удаљава од Доментијана и то у правцу мање тачног па и немогућег.

У књижевном стварању постоји област историјског романа. Ту је писац далеко мање слободан него онај који ради ван те области, где ствара и води судбину јунака без икаквог утицаја са стране. У односу на писца историјског романа, састављач житија је још у већој мери везан правилима житијног жанра. То не значи да је потпуно лишен могућности да „удешава“. Ту могућност Доментијан је широко искористио у „игри“ са именом патријарха Германа, који је тобож у Никеји хиротонисао Саву. „Житије се пише да би приказало остварени идеал, образац светог живота. Све биографско подређено је у житију овом циљу и посматра се у томе светлу. Из тога се не сме закључити да је житије у начелу историјски-биографски нетачно.“

Поред тога што може, а понекад и мора да намешта – што Доментијан местимично и чини – постоје делови текста које он мора да створи у духу општег и жељеног. У првом реду се то односи на период детињства свог јунака, кад нема конкретних података. Затим, посебно у овом случају око преговора за добијање црквене самосталности. Разговору Саве и цара највероватније није нико присуствовао. Па и сам патријарх је тек касније само обавештен о резултатима договора. Питање је да ли је и накнадно био познат цео тог договора. Тек потом сазнаје и дворска свита, иако је само неколико метара далеко од места преговора.

Због већ помињане оскудице вести често изнуђеног ослонца само на житије дотиче се питање односа књижевног дела и стварности. Пред уметником постоје многе могућности кад се опредељује у коликој мери ће реал бити заступљен у спису. Строго гледано, о Сави се углавном зна оно што биограф каже о њему. Значи, пред нама је „Доментијанов Сава“ – присутан онако, што, како и колико житије каже о њему. Остало је непознато. Затим, и оно што писац каже питање је колико је стварно а колико је и ту „удешено и намештено“, по изразу Вука.

Поменуто је незадовољство околине писањем Доментијана. Сигурно би Доментијан био исто тако разочаран односом својих читалаца који у њему траже и желе да виде само хроничара (што он није), а не и уметника кога везују правила књижевног жанра. По закону стварања Доментијан није могао узети основни текст Савине беседе и унети у своје дело. Тада то није било ни потребно, а деловало би и сувишно. Изворни текст је био доступан заинтересованим савременицима на други начин, уз обиље осталих вести – данас нама незамисливих. У таквим околностима, „обрада“ извесног текста се прима као мање зло од обичног преузимања (преписивања). Доментијан није обичан. Пише за краља и тадашњу „елиту“. Друго је што је од некадашњег мноштва писаног остало само његово дело.

Читаоцу се нуди Доментијанова „интерпретација“ Савиних речи, изговорених на Жичком сабору. Нема начина да се утврди у којој мери су ту присутне стварно изговорене речи, а колико пренет само смисао њихове поруке. Извесно је да је Доментијан то обавио на задовољавајући начин кад се његовом тексту не могу упутити замерке поводом тумачења основних истина православне вере, а то није мали успех. То је и човек који на основу свог образовања – није познато да је неко ученији од њега – може да састави беспрекорни богословски текст, а кад му се учини подесно на другом месту ће се ослонити и на апокрифе.

Познато је да је Доментијанов спис сачуван само у три преписа, при чему се највише поверења деценијама поклањало најстаријем који се пола века није смео назвати друкче него „лењинградски“, иако и назив Пећки или Хиљфердингов није требало никоме да смета. Тек у новије време дошло се на становиште да је најближи свом аутору најмлађи препис – редовно називан „бечки“, иако би са више оправдања могао се назвати и дечански.

Опет се јавља дилема шта је претежније – верзија ближа изворном облику свога писца или она која је касније „дотеривана“ да би била ближа захтеву данашње богословске науке. Скоро да нема преписа без пропуста писара конкретног рукописа или његовог претходника. Богословски текстови су у том погледу врло осетљиви и „рањиви“, што се при изучавању итекако осећа (често улогу игра једно слово). Ту су и препреке које долазе из (не)познавања старог српског језика, науци доступног преко малог броја текстова, што отежава упознавање: „Тешко је погодити који грчки израз стоји у позадини… Зато је и тешко овај словенски израз тачно схватити и превести.“

Познате су постојеће разлике у приповедању два биографа и то на кључним местима. Пажљивим праћењем пре би се рекло да је мање вероватно како оне потичу од самог Теодосија већ су пре резултат накнадне „ревизије“ Теодосијевог текста, тако брзо и недоследно извршене да могу да се уоче измене.

Из истих разлога из којих Доментијан није могао у своје дело унети изворни текст Савине беседе и Теодосије или његов „ревизор“ није могао у свој спис унети ни Савин ни Доментијанов текст већ је морао створити свој. Он још није био предмет посебног изучавања као што је то урађено са Доментијаном али по већ изнетим оценама изгледа да је и он састављен подједнако успешно и не упућују му се са богословске стране неке замерке.

Зна се да је Теодосије са чињеничне стране често непоуздан, односно мање поуздан од свога претходника. Тврди и нетачно па и немогуће – по њему, Сава је за архиепископа посвећен у Цариграду, што је тада било немогуће, пошто су бившу престоницу Византије држали Латини од 1204. године. Затим, говори да је краљевство стечено без учешћа Рима, што је посведочено код Доментијана, али и у другим изворима. Стога треба бити опрезан и према његовој причи како је Жички сабор одржан на Спасовдан и траје три дана. Истакнуто је да у поређењу са текстом Доментијана и особитог односа према Латинима Теодосије захтева посебан однос а овде се може додати да тај захват мора да буде далеко шири и дубљи него што се обично претпоставља. Стога делују неумесно тврдње како је Теодосијев текст Жичке беседе местимично бољи. У досадашњем раду се греши двоструко – кад се деценијама упорно тврди да је пећки рукопис бољи од дечанског, а потом да је Теодосије бар местимично бољи од Доментијана.

Потом, пре озбиљног преиспитивања прича насталих по укусу Беча и старих скоро 150 година о наводним богумилима у то време и на том простору, не треба журити ни са прихватањем теза насталих из истих кругова о повезивању овог сабора са настанком синодика православља. Потребна је добра студија о синодику уопште. Затим, треба изнаћи решење за бројне „ребусе“ из српског синодика, па тек онда се може говорити о његовим могућим везама са саборима у Жичи. Издање Српског синодика у Византијском временику у писању се само помене и тиме се на њега пренесе даља одговорност, без дубљег улажења у проблематику. Према тексту о синодику објављеном у Паризу однос аутора је исти. Није то чудно. Тешко се ту прати ток мисли и идеја.

За нас је недостижно и незамисливо време у коме је Доментијан само представник уметничког виђења кључнх догађаја свог доба. Данас се може помишљати и на потпуно друкчији сценарио, о коме се досад не би смело ни поменути. Наведени пример око патријарха Германа, где се ради већег ефекта и применом поступка који му статус уметника дозвољава Доментијан успева да две скоро читавом деценијом одвојене фазе споразума Саве са Цариградском патријаршијом споји у једну при чему посвећење Саве веже за Германа, показује колико је биограф вешт и успешан, чак и у скромним могућностима писца житијног жанра. „Доментијан, не без основе, говори да је православни васељенски патријарх (он каже Герман, али је то пре био Мануил Харитопулос) држао код себе Светога Саву „све дане“ док је боравио у Никеји“.

Какво поље могућности се пред њим отвара кад је у питању сплет сличних сабора у Жичи одржаних те године поводом посвећења нових епископа и стварања нове мреже епархија, на којима се могла чути Савина поука. Од више таквих беседа Доментијан издваја суштинско и ствара у својој „радионици“ јединствену са општом поруком. Њему то није тешко. У светлу таквог размишљања, домишљање да ли Доментијан спаја или Теодосије дели текст Савине беседе је скоро сувишно. Да је Жичка беседа стварно одржана онако како Доментијан представља, поставља се питање њеног смисла. Ко би могао то „понети“ и упамтити: „згуснут по садржају и богословској терминологији текст о Светој Тројици“ тражи време да би био усвојен.

Жалосно је кад се при изучавању почетака науке о нашој старој књижевности не може избећи помен латинских аутора нашега рода, за које се добро зна чему су тежили и како су настојали да прикажу српске писце кад своје немају.

Још увек се њиховог кобног утицаја наша наука није ослободила, а изгледа да није ни свесна такве потребе.

Доментијану није тешко да сам састави жељени текст ни по књижевном таленту ни по учености. Имао је могућности да буде ученији од Саве, пошто је Сава принуђен да се бави и „обичним“ пословима који нису везани са ученошћу. Нека буде допуштено да се каже да је Домантијанова обрада могла бити и доступнија за слушање од изворне Савине.

Местимично истицање јереси може се двоструко схватити – јерес је стварно присутна што је мање вероватно, или је посреди „превентивни“ наступ да се избегне ширење јереси.

Околности настанка Жичке беседе уз причу о настанку српског Хиландара, стицању самосталне архиепископије, представља још један пример где је писац Доментијан јединствен у целој историји писане речи, јер тематику такве природе обрађује само он и нико више. Преко њега може бар унеколико да се прати како настаје нова тек формирана помесна црква.

Ако је допуштено направити поређење са околностима уједињења Цркве (1920) и обнове патријаршије – посао далеко лакши од стварања нове организације и колико је тада одржано „празних“ и непотребних састанака!?

Сви епископи су срећни због коначног ослобођења свих српских земаља и политичког уједињења, треба да се договоре о спајању дотадашњих црквених области наметнутих токовима опште историје. Док су дотле мање или више успешно одолевали свакојаким притисцима страних господара, не умеју да се снађу у слободи кад сви мисле и желе једно, али стално тапкају у месту и сами себи стављају препреке. Како је онда могуће на основу једног наративног извора разјаснити сплет жичких сабора?