Интересовање за водећу личност обновљене српске државе, која, нажалост, траје кратко, само од 1804. до 1813. године, почиње већ са првим данима отпора и траје непрекидно до данас. Судбоносна 1813. спречава да се личност вође, тада у борби настале и сталним ратовањем брањене српске државе, сагледа у потпуности. Кога занима бивша лепотица или посрнули трговац који је некад био међу водећим? Интелект, по својој инерцији, жели да поредак који постоји данас „прошири“ и на „јуче“. Тиме се ослобађа напора око бављења променама и бројним узроцима који до њих доводе.

Мученичка смрт у Радовањском лугу (1817.) прибавила је Црном Ђорђу накнадне симпатије. Оно што је Србија имала до 1813. није постигла у потпуности ни седам деценија касније. О Црном Ђорђу пре 1804. године мало се знало и онда а потом са појачаним интересовањем, поред поузданих података, стварала се фама чије разне верзије спречавају да се утврди шта је стварно. У писана сведочанства Вожд улази споро и са много мање података од онога што би дало могућност да се више сазна. Појавио се нагло и по природи посла – као водећи човек – постао је недоступан. Они који су били око Вожда, обузети ратним невољама, нису се занимали за његову прошлост, а другима је било немогуће да му приђу. Чак и Петар Јокић, као Ђорђу врло близак човек пре устанка и кроз устанак командант његове гарде, довољно је далеко од места где се расправља и одлучује. И на његовом примеру најбоље се прати настанак слојевитости у српској војсци и губитак почетног „демократског“ карактера. Само неколико дана после Орашачке скупштине почиње други начин живота: „Ујутру нам наједанпут заповедише да идемо. А, већ куд? Не знамо…“.

То „не знамо“ често се среће током Јокићевог казивања и сведочи колико су знања учесника у догађају мала. Многи од бораца који су под командом Вожда ратовали читавих десет година, нису имали прилике да га лично упознају, слично Милошу Стојићевићу Поцерцу: „Ми и’ питамо, знају ли они Господара. Кажу да га не познају. Ми им покажемо ко је Господар, но они се сузбијају. Мисле, да и’ варамо, јер га виде у гуњу и опанцима. Приђоше да га пољубе у руку.“ Не чуди што га Турци на разговору после Тичарске битке (1810.) не познају, пошто је и тада био слабије одевен од других војвода. Нису веровали да је он ту са њима присутан и зато су се растали са поруком: „поздравите Црног Ђорђа“. Другом приликом ће се рећи: „Питате ме за Господара нашег Георгија Петровића, је ли код двора цесарског у служби био. Разни разно говоре, но више веле да је код Михаљевића на нашој страни капларом био; али, знаћу са временом, за сада питати га, мали смо“. За протекла два века, колико нас дели од тог времена, уложено је много труда да се о Вожду сазна што више. Велики део тог рада унапред је осуђен на неуспех, јер нема начина да се до нечега новог дође. У првом реду то се односи на годину његовог рођења. Било је то раздобље ретке писмености и другачијег поимања времена, кад се није поклањала пажња бројању година. Водило се рачуна о празницима и радним сезонама. Које године је неко дете рођено нису знали ни сами родитељи, па ни њихови потомци. „Старешине и свештеник сведочили да се Петар Ивановић родио на пет година пређе него што је цесарско-краљевски двор Београд узео. А од тога доба, како је ово у протокол записано, досад има опет готово годину дана.“ – стоји у писму Правитељствујушчег Совјета од 18. јула 1808. Томе треба додати да се и прота Матија, као кнежевски син, колебао између три могућа датума свога рођења. „Прота није био потпуно сигуран у датум свог рођења.“ Опредељивао се између 1762, 1770. и 1777. године. За данашње поимање то је несхватљиво велики распон од 15 година. Помињани савременик и историчар устанка Бата Лака, рођен неколико деценија после Црнога Ђорђа у грађанској породици у Земуну, за себе каже: „Лазар Арсенијевић родио се, отприлике, 1795. у Земуну.“ Стога, код Вожда остају само утисци савременика, који су били у прилици да Црног Ђорђа сретну. Они се крећу у распону од 20 година – од 1749. до 1770. – баш као и процене потоње науке. Црног Ђорђа одликују и специфичне везе са три места. Рођен је у селу Вишевцу и, после много сељакања, живео је са породицом у Тополи, која постаје једна од престоница, али његово животно дело – подизање устанка – везано је за Орашац. Само тај догађај био је довољан да овом селу обезбеди трајно место у српској историји. Поменута сећања савременика записивана су после неколико деценија кад је авет заборава много однела, а затим су и саме казиваче стизале последње године живота, кад памћење постаје сасвим непоуздано. Стога не чуде митски моменти у тим сећањима. Тако један од задатака за истраживача јесте да у маси сачуваног издвоји оно што је поуздано стварно. Недостатак конкретних података ствара „празан простор“ за настанак мита. Тополски казивач Јанићије Ђурић, некад секретар Црнога Ђорђа, свој спис је тако насловио, као да је реч о житију неког светитеља. „Жизањ и подвизи војна и политическа дјејанија, славнаго и храбраго мужа бившаго Вожда серпскаго Карађорђа Петровића из Тополе, који се 1804. подигао против зулума турског на дахије и буну у београдском пашалуку учинио, те се народ на оружје подигао, турске амове по селима попалио и субаше по истима побио, паланке попалио и Турке из истих у градове сагнао, а неке за границе београдског пашалука прогнао…“. Његов наслов много подсећа на житије Деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, и представља извесни сажетак садржаја целог списа. Код проте Матије Ненадовића не постоје услови за тако нешто, јер он у својим мемоарима даје основне податке о себи, тако да нема ни потребе ни начина за стварање мита. О времену пред буну говоре људи који су у то време били млади и далеко од места договарања. Питање је колико је и сам будући Вожд у све упућен. Ту су „још други неки отмени људи, које нисам добро познавао, па сам и позаборављао“. Нико од овде поменутих по имену (Стеван Филиповић, кнез Ђука из Јагњила, Вићентије из Кораћице, Матија Каратошић, Марко Катић, Сима из Даросаве…) није се истакао током устанка. По ономе што може да се закључи, душа припрема био би буковички прота Атанасије Антонијевић. Њему рачуне полаже и сам Ђорђе, који је тада више гост него домаћин. Кад на скуп доводи Петра Јокића „Прота уз реч запита Карађорђа за мене: ‘Који је ово, Ђоко?’ Он му каже: ‘Ово је син нашег Милосава.’ ‘Е, добро, добро’, рече Прота.“ На скуповима Прота води главну реч, скоро једино он и говори у разним приликама. „И сад ми се чини као да чујем како прота говори предику да устанемо…“, сведочи Петар Јокић после пуних педесет година. О моћи те речи најбоље сведочи хајдук Вуле Илић, учесник збора у Орашцу: „Ви знате да сам ја са Станојем био хајдук и да је срце моје и нарав моја одивљала била од хајдучије… Пошто је прота сав бео као овца, држећи и свитак воштани у руци, очитао молитву, пошто смо се ми сви уз њега помолили Богу за помоћ; и кад смо се заклели да један другог изневерити нећемо, коса ми је на глави, чини ми се, дупке стајала.“ Померањем борби даље од Тополе, пресахњују вести о њему. Неретко се дешава да главни актери из времена припреме остају у сенци. Штета је што о проти Атанасију није више рекао ни његов синовац Лазар Арсенијевић – Бата Лака, историчар устанка, иако је могао да зна много више о стричевом животу и схватао је његову улогу. Највећу част проти Антонијевићу указао је Симо Милутиновић, тиме што је његову улогу на збору на Орашцу упоредио са улогом Светога Саве на сабору у Жичи 1220. године, када као новопосвећени архиепископ крунише свога брата Стефана Првовенчаног: „Старцу је проти Буковинском Танасију Антонијевићу Преостало заменити Саву Сербу свеца и просветитеља Благословит’ у народу Ђорђа Молепствијем општедушја чиста.“ Није ретка појава да водећи људи из времена припремања неког подухвата са почетком остваривања плана доспевају у сенку, а на позорницу ступају особе других способности. Прота Атанасије је, изгледа, био стар за војевање, мада, по извесним тумачењима, на њега се односе прилично неодређене вести о неком свештенику из Врбице, о коме говори повереник митрополита Стратимировића из Земуна, Михајло Пејић. Више момената доприноси настанку и учвршћењу првенства Вожда. Ту је његов ранији углед снажног, одлучног храброг… Већ својом појавом, он улива поверење и изазива поштовање. „Од господара Ђорђа није било већег ни вишег човека, ни дужих руку ни ногу… Свуда су га призивали на свако весеље, где год је био нико није смео прекословити ништа… Ако је ту било неко лоше живинче, није се смело опити, или какав кавгаџија није смео заметати кавгу; опомињали би људи: „Ето Ђорђа у софри где седи“ и све је бивало како ваља“. Затим долази временско првенство у започињању буне. Прота Матија то отворено признаје: „Пукне глас за Црног Ђорђа да је баш у нашу Себичну недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с Турцима и туче где и’ и год нађе“. Слично се говори и о почетку устанка у источном делу земље. „Кад ови гласови пукну по Србији, онда Миленко Стојковић из Кличевца и Петар Тодоровић из Добриње (по чему се Добрињац звао) доле преко Мораве стану скупљати око себе бегунце и хајдуке на ономе крају и ударати на Турке по селима.“ Не мању важност за успех устанка и самог Вожда има и чињеница срећне подударности временског првенства Тополе у покретању устанка, са средишним простором земље. По природи ствари управа се налази у центру области. Тако се успоставља и одржава природна равнотежа потребна свему, па и држави. Без ово двоје, Црни Ђорђе би тешко био прихваћен као Вожд, независно од његових способности. Да се налазио негде на граници мање је прилике да буде и запажен, јер би се његово деловање свело на одбрану домаће територије. У приликама устанка, колико је људи по дару равних Црноме Ђорђу пожртвовано деловало, али су остали без помена. Вожд је из Тополе, као природног средишта, могао је благовремено да стигне свуда где је потребно, ради помоћи, што још више учвршћује његов, ионако солидан, војнички ауторитет.