Приликом повлачења великог жупана Стефана Немање са престола, и предаје власти свом средњем сину, он ипак није све предао. Код себе је и даље задржао напрсни крст као знак свог владарског достојанства. Тај крст он је однео са собом и у Свету Гору. Тек кад су радови на обнови новостеченог манастира Хиландара одмакли, монах Симеон одлучује да се растане од ове светиње и уступи је по обичају свом наследнику на управи државом. То је учинио тек при другом доласку хиландарског игумана Методија у земљу ради примања помоћи потребне сада већ за довршење манастира.

Методија шаље монах Симеон: „Давши њему часни и животворни крст Господњи на коме би распет Владика грехова наших ради, који је сам владајући носио о своме врату и којим је побеђивао своје непријатеље.“ На вест о стизању ове светиње Стефан организује дочек сличан оном који ће касније уприличити при преносу Немањиних моштију: „И уставши са архијерејем својим и са јерејима и са часним монасима и са свим свештенством, са кадионицама и са свећама у рукама и са мноштвом народа вапијаше као некада Давид играјући пред ковчегом Завета“. Једним делом овај опис сличан је преносу моштију светог Симеона али у извесној мери кроз помен Давида подсећа и на пренос моштију Светога Саве три деценије касније.

Крст није однет у Рас где је раније извршена примопредаја власти између оца и сина и где је престоница земље већ у Студеницу, Немањину задужбину каја већ овим чином почиње да стиче обележја престонице и најављује нови правац у животу државе.

Монах Сава и игуман Методије

Занимљиво је како су током обнове манастира Хиландара подељене „улоге“ монаха Саве и игумана Методија. Тамо где је потребна вештина преговарања и убеђивања неопходно је присуство Саве. Игуман Методије је углавном преносилац порука оца и бившег владара своме наследнику.

У недостатку извора и патриотском заносу задужбинарство старих српских владара доживљава се једноставније него што је стварно тај процес текао. Тако би се на први поглед закључило да се предаја власти Немање сину Стефану односи и на све остало. Према житију сазнајемо онолико колико тај књижевни род допушта. Тако Симеон поручује Стефану да, узме учешћа у градњи манастира Хиландара јер тиме ће постати његов ктитор: „Јер ти си ктитор овоме, као што и раније написмено предадох ти у држави твојој храм Пресвете Богородице Благодетељнице. У Студеници, ни са ким у заједници, само теби и породу твоме после тебе.“ И тада када до смене долази по природном закону у атмосфери пуне слоге и поверења, послови се обављају писмено. Очекивало би се да се то у тако редовним приликама одвија аутоматски и прећутно.

Иако земљу напушта по својој вољи и жељи да се сретне са Савом и упозна Свету Гору затим тамо стиче још једну своју задужбину где ће бити сахрањен – значи не би почивао у потпуној туђини – Симеон не раскида све везе са Србијом. Од Саве тражи да га пренесе у земљу: „А свети заповеди љубљеноме сину своме богозарноме кир Сави да пренесе његове мошти у земљу свога отачаства и по смрти желећи да неослабно чува паствину своју.“

Може донекле да се прати шта утиче на начин изражавања једног писца. Немања борави у Студеници колико и у Хиландару, око годину и по. То Стефану не смета да каже како Симеон журно одлази из Студенице за Свету Гору а потом за период исте дужине док је Симеон на Атосу каже како је то „много времена.“ Слично се дешава и код Доментијана. По њему боравак Симеона у Студеници представља само „неко време“ док у другим случајевима о периоду исте дужине говори као о „много година“. Израз писца зависи од тренутног расположења.

Данас уобичајени изрази, манастир Хиландар или Стефан Првовенчани, не одговарају поимањима оног времена. Сава као да не користи реч Хиландар. Уместо тога среће се помен Милеја. Слично је и код Стефана Првовенчаног. У својој повељи за светогорски манастир Хиландар он каже: „И пронађе манастир неки бивши, звани Милеје, Ваведења свете и преславне Владичице наше Богородице.“ Тако акт који се данас редовно зове Хиландарска повеља звучи као да није ни издат за Хиландар јер не користи тај израз. Већ деценију касније у очевом житију Првовенчани говори о Хиландару на начин сличан данашњем.

Са друге стране Сава у очевом житију користи исто име и за оца и за брата – Стефан Немања то би неупућеног могло да збуни.

Пренос моштију у манастир Студеницу

Сами почеци српске књижевности носе на себи печат породичног карактера. Два брата у размаку од десетак година пишу житије свога оца, бившег великог жупана, светогорског монаха, потом мироточивог и чудотворног светитеља. Сава више говори о монаху Симеону него о великом жупану. Његов спис представља уводно поглавље за Студенички типик – образник очеве задужбине и гробног места. Своје дело завршава сценом преноса очевих моштију у манастир Студеницу. Не говори о истицању мира ни о чудотворењу које је са тим у вези.

Старији син али млађи биограф и наследник на престолу у свом делу о светом Симеону прати догађаје и деловање светитеља до 1216. године. Браћа Сава и Стефан у приличној мери имају различите животне путеве. Стефан је непрекидно поред оца од кога и преузима вештину владања земљом док Сава као личност сазрева далеко од очевог дома, међу монасима на Светој Гори.

Ипак, оба ова писца у својим делима говоре о сценама из очевог живота којима нису могли бити присутни. Сава говори о Немањином повлачењу са престола на сабору у Расу, о чему је вероватно слушао од брата Стефана. Са друге стране, Стефан описује очево умирање о чему је могао слушати само од монаха Саве. Иако о тим епизодама говоре на основу усменог казивања друге особе то их не спречава да саставе подужи опис као да су били очевици. Очигледно је да настанку писаних житија претходе њихови сусрети и разговори о току целог Немањиног живота.

Слично Немањиним синовима и деспот Стефан пише о свом оцу светом кнезу Лазару а потом и пећки епископ Марко пише о својим родитељима иако нису из владарске куће.

Два брата пишу о оцу. То је највећи степен биолошке и животне блискости јер они не само што су синови они су и сарадници Немање тако да њихова дела поред тога што су очева житија, у скоро исто толикој мери имају и аутобиографски карактер јер не могу да изоставе и своје учешће у догађајима из очевог живота. То се касније не понавља. Савин биограф Доментијан је у уобичајеном односу према своме јунаку – о њему пишу на основу личног искуства, коришћења разних извора података или на основу својих креативних способности.

Иако код Немањиних биографа постоји толики степен блискости, међу њима постоје разлике што би се десило, и да су непрекидно заједно били поред оца јер угао посматрања, опажања и вредновања догађаја није исти код различитих особа.

Не изненађује што Стефан као владар велику пажњу посвећује чудотворном деловању светог Симеона, усмереном ка очувању државе. Већ 1200. године Византија није оно што је била неколико деценија раније. Нередовне прилике на целом тлу достижу врхунац после пада Цариграда од крсташа 1204. године. Настаје мозаик самосталних области и стање превирања кроз сталну борбу за првенство. Србија се нашла усамљена у тешком положају. По житију Симеона, од Стефана Првовенчаног историја земље у том времену представља збир чудесних деловања светога Симеона који штити своју земљу.

Хиландарска повеља је и документ и уметничко дело истовремено. Мало је вероватно да је она дело једног човека. Уводни део претпоставља солидно богословско знање а таквих људи нема много. Долазе „економски“ део који регулише имовинска питања и ту је потребно учешће човека који познаје прилике на терену а затим има искуство у административним пословима. Хиландарска Повеља се обично приписује Сави али је тако састављена да добрим делом оставља утисак да је аутобиографија. Пошто се имања Хиландара углавном налазе у Србији, одмах је морао настати и препис који ће се чувати и користити у земљи.

Ово време је доказ и израз свести и самосвести о себи и значају шта се дешава. Обично се говори о прогласу архиепископије или патријаршије. По особеностима и оствареному оно само унеколико заостаје за догађајима око стицања самосталне цркве али је у поређењу са радом цара Душана – испред. И сто година касније у повољнијим условима краљ Милутин истиче значај што је постао зет византијског цара, колики је то успех био за великог жупана Немању који је својевремено носио јарам у Цариграду кад је дочекао да његов син буде зет владајућег цара. Нема доказа да је Милутин своје сродство искористио у већој мери док су Немања и Сава учинили стварно много а онда је дошао пад Византије и обе државе су доспеле у потпуно нове услове.