Света Гора између Никеје и Солуна

Очито је како се олако приступа Савином последњем боравку у Никеји у току његовог повратка из прве посете Светој Земљи 1229. године. Излагање се своди на парафразирање онога што се среће код Савиних биографа Доментија (1253) и Теодосија (око 1300. г.). Тадашње никејско царство, где се у то време налазе цар Јован Ватац (1222-1254) и патријарх Герман II (1222-1240) је себе сматрало наследником 1204. године палог и распарчаног царства некад моћне Византије.

Велики значај се придаје чину крунисања солунског господара Тродора Анђела (око 1227) од стране охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Поменути Теодор Анђел био је тада политички и војнички најмоћнији човек међу својим суседима и о њему се морало водити рачуна, па и да није био крунисан. Овом приликом улогу има однос Никеје и Солуна према монашкој заједници у Светој Гори. Зна се да је до 1312. Света Гора била под влашћу византијског цара, а од те године управу над Атосом добија цариградски патријарх. Никејски цар себе сматра наследником византијског автократора и управа над Светом Гором припада њему. У хаосу насталом падом Константинопоља Света Гора је препуштена сама себи. По ономе што се зна преко Саве је 1219. године успостављена прва веза Свете Горе са њеним господарем никејским царем Теодором Даскалом. Када је ширењем епирске области и потискивањем Латина од њих ослобођен Атос, нашао се географски и политички под влашћу солунског господара. Преко Саве опет је успостављена веза Никеје са Светом Гором, макар и символично. То је изведено на такав начин да није штетило добрим односима Солуна и српске државе, чији владар краљ Радослав је био ожењен ћерком Теодора Анђела.

Цео текст

Поводом „Српске трилогије“

Дело које привлачи пажњу пре свега својим обимом, а потом и бројем издања, што је код Срба реткост, и могло би се рећи да има карактер феномена. Насупрот толикој пажњи од читалаца, у стручној литератури као да није чест предмет интересовања, тако да се на оцене ретко наилази, а и оно што постоји, то је прилично плитко.

Чудан је толики интерес у време када се хиљаде таквих и сличних живих прича још увек креће земљом. До израза долази феномен „огледала“ – потреба да се лични доживљај и виђење провери и подели са околином. Тад није било потребе да млађи користе текст као извор сазнања, што ће почети тек од 60-их, кад то поколење почиње да се гаси.

Цео текст

Крф и Видо

Упоредно праћење ужаса преживелих преко касније написаних сећања и сачуваних аката Врховне Команде огледа се „немоћ“ архивске грађе да пренесе потпуну слику збивања. Акте стварају „горе“ већ прилично осигуране особе, стварно и мислима далеко од невоља стварности. Своје најближе су већ удомили. Не мучи их ишчекивање и неизвесност где су и да ли ће се поново срести.

По актима би изгледало да је све „под контролом“, док су јединице стварно препуштене саме себи. Никаква (пред)знања о њиховом стању не постоје. Појаве исцрпљених у приморју делују као „изненађење“ и „оптерећење“. Тек касније ће доћи време кад ће се схватити да је сваки преживели драгоцен и представља додатни „капитал“ у договорима са савезницима. Кабинетски гледано, растојање од Драча до Валоне требало би да се савлада за 6-7 дана. Тако изгледа по карти и по километражи. Па и тад за људе у онаквом стању то је много. Упозорења официра који деле судбину својих војника остају без одјека. Беспуће, лоше кише, слаба исхрана, узимају богату „жетву“ у људским животима. Администрација и овде има свој језик: „Величину дневног марша за дивизију, одређиваће командант са обзиром на време, теренске прилике и физичку снагу људства и стоке.“

Цео текст

ЖИЧКА БЕСЕДА

– текст не потиче ни од Саве ни од Теодосија –

У своје време Вук Караџић у настојању да утеши срдитог кнеза, незадовољног својом сликом у песми, поручује да не придаје велики значај песми где је „удешено и намештено“. Праву слику улоге кнеза рећи ће историја. Овај став проницљивог Вука може се често поменути и послужити као „фотонегатив“ при разматрању ове тематике. Оно што Вук каже за песму може се применити на уметност у целини. Стога се у теорији сматра за природно рећи „уметност није истинита“.

Велики део свог излагања о установљењу нове Српске архиепископије биограф Доментијан је посветио Савиној беседи изговореној у манастиру Жичи као седишту нове архиепископије на сабору одржаном након посвећења свих епископа. Нема начина да се утврди које године се то десило, пошто се поуздано не зна ни када је сам Сава посвећен у Никеји. Једини сигуран податак за те догађаје јесте протесно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана из маја месеца 1220. године. Утисак је да је тада организација нове архиепископије већ извршена. Стога се обично хиротонија Саве везује за 1219, али се допушта да је то могло бити и 1218. године. Исто тако, и Жички сабор могао је бити одржан већ поменуте 1220. као и 1221, па и 1222. године. Оскудни извори не дају могућност да се прати ритам рада и обављања послова везаних за ове догађаје.

Цео текст

Поводом 1375. године – царство српских „апокрифа“

– царство српских „апокрифа“ –

Основни разлог за неразумевање збивања око такозване анатеме Српске Цркве након прогласа царства и патријаршије налази се у чињеници да се три термина – раскол, одлучење, анатема – користе као синоними. Деценијама то је спречавало да се дође до разумевања односа Цариградске патријаршије и Србије и прича о некој анатеми. Дешавало се тако иако се знало да се реч анатема у изворима не среће. Додуше, велики део одговорности лежи на тим истим изворима који се у доброј мери разилазе са стварношћу. Ту је највећи кривац последњи Данилов настављач и биограф патријарха Саве IV (1354-1375). Његово сугестивно приповедање било је тако моћно да су и озбиљни аутори сматрали да су довољно урадили ако своје излагање своде само на парафразирање онога што се налази код последњег Даниловог настављача. Реално гледано, ова година се своди на стање општег превирања, смрт патријарха Саве и услед тешких прилика сложен избор патријарха Јефрема.

Струја спремних да се у свему потчине Цариграду настаје постепено и своје корене вуче можда још из деловања архиепископа Данила (1324-1337) који под сводовима пећког храма установљава праксу грчке службе. Тако нешто мало ко би урадио, што се гледано из искуства следећих деценија показало као кобно. Са тиме се временски и идејно поклапа и појава познате синтагме Матије Властара (1335) у којој се не помиње постајање на Балкану две самосталне словенске Цркве. Мало где се показује површност српског духа као ту. Довољна је само та чињеница што се Властарево дело игнорантски односи према постојању Српске Цркве па да побуди максимални опрез. Уместо тога, Срби хитају да је преведу и умножавају много више него дела својих писаца.

Цео текст