Никодим је подједнако драгоцен кад говори о свом раду на преводу Јерусалимског типика или старању о Карејској келији. Потом треба подсетити да његова потврда уз оснивачку повељу манастира Бањске једина даје потпуни списак игумана на подручју српске државе. Као да би се рекло да је Никодим већи „егоиста“ од Данила, који о себи не говори много а знања о њему стичемо преко житија потеклог из пера неког од ученика. По спектру способности, личној храбрости, неуморном деловању Данило највише подсећа на Светога Саву. Али ако се суди по оном што је сачувано он, као да није поштовалац Светога Саве у оној мери колико је то Никодим који је изгледа више опчињен Савином личношћу. Сава је присутан у излагању повести о настанку српског превода Јерусалимског типика и поновно још у већој мери у повељи за Карејску ћелију. Колико се зна архиепископ Никодим је подигао први храм посвећен оснивачу српске цркве у данас непознатом месту Лизици. Иако је оставио доста вести о себи о својим задужбинама, Никодим као да не говори.

О поменутом светосавском храму у Лизици сазнајемо једино преко житија архиепископа Данила, док је о градњи храма светом Димитрију у седишту ахриепископије Пећи једина вест сачувана у познијем летопису. ПОСЕБНА ТРОЈКА По сличним способностима и склоностима као и ономе што су урадили Данило и Никодим су најближе Светом Сави и издвајају се од свих осталих црквених поглавара старе српске државе. Ово се односи на време и Архиепископије и Патријаршије. Постоји више момената по којима они чине посебну „тројку“. Уједињује их управљање манастиром Хиландаром а потом и целом српском црквом. Затим долази књижевнички таленат својствен свој тројици. Ту треба додати и њихову улогу у формирању грађевинског и храмовног комплекса у Пећи. Ту је рад започео Свети Сава суштински наставио архиепископ Никодим, скоро сто година касније и убрзо потом довршио архиепископ Данило. Величина и значај Данила и Никодима се показују већ у поређењу са следећих хиландарским игуманом Гервасијем који је на том положају провео преко две деценије док су његови претходни ту били по три односно шест година. Сем вештине у стицању имовине и повољним околностима Гервасије не показује друге способности. У свеукупни рад на обнови манастира Хиландара где је извршена градња храмова, утврђења, додела нових имања, сређивање архиве треба унети и деловање на обнови манастирске библиотеке о чему постоји смао неколико вести. Тако 1305. године рашки епископ Григорије II, „У дому светих апостола у Расу“ преписује Законоправило Светога Саве (Крмчију) за „Дом Пресвете Богородице Хиландарске који је у Светој Гори“. Радио је по наруџбини игумана Киријака истог оног који је изашао пред краља Милутина и молио да се сагради утврђење на мору. Књига није настала само као једноставан препис неког неупамћеног писара, већ је својеврсно критичко издање дела, „није ништа криво, но исправљено и преправљено, јер два пута и три пута прођох и не изоставих ни једне једине речи, ни реда. Ове књиге писане бише из архиепископских књига и сам ја грешни Григорије потрудих се и из тих књига исправих ове књиге, да не буде ништа криво“. Овај труд епископ Григорије је уложио ради молитвеног спомена светогорском манастиру „упишите ме у помен и помињите брата вашега и саслужитеља Григорија… не бих ли светим вашим молитвама опроштење примио“. У време док се на челу манастира налази Никодим јеромонах Гервасије вероватно његов наследник на месту игумана преписује апостол. У запису каже да је посао био тежак што изненађује. Лако је разумети кад то чине писари из времена ропства. Они раде у оскудици сваке врсте. Овом времену припада и зборник у коме је сачуван једини целовит препис житија Св. Симеона, насталог из пера његовог сина Стефана Првовенчаног. Већина истраживача спремна је да за овај период веже и рад млађег биографа Светога Саве Теодосија чији спис настаје по налогу манастирског сабора. Поред осталих Милутинових градњи ван земље архиепископ Данило помиње и подизање „ксенона“ који у оно време има улогу болнице и прихватилишта – слично као у еванђелској причи о Милостивом Самаријанину. Овој задужбини Данило посвећује опширан опис који је подробнији него у свим другим приликама сем код описа градње манастира Бањске. Биограф болницу смешта у манастир Продрома (Јована Претече) али се појављује питање на који од манастира посвећених светом Јовану Крститељу та вест се односи. И у Цариграду као и у Србији постоји много храмова посвећених истом светом. Довољно је подсетити на текст тринаесте главе Студеничког типика где се набрајају игумани манастира који узимају учешћа при постављању старешине Студеничког манастира: „и да узме са собом епископа и игумане светог Ђорђа у Расу као и светог Николе у Топлици и другог светог Николе у Казновићима и другог светог Николе у Дабру и светог Ђорђа у Дабру“. МАНАСТИРСКА БОЛНИЦА Манастирска болница у Цариграду ужива велики углед и остаје упамћена код самих Грка као „краљев ксенон“ а потом преко познијих аката дошло се до сазнања да се манастир Продром и манастирска болница у њему налази у Цариградској четврти Петра. Према неким наговештајима на том месту болница је постојала и раније, а онда је дошао пожар 1308. године у коме је манастир тешко пострадао. Ово је краљу Милутину дало прилику да се појави као задужбинар и да остане доследан скоро свуда примењеном начелу да првенствено наступи као обновитељ па тек онда градитељ новог. То је време кад реч „ксенон“ има шире, вишеструко значење. Њиме се у подједнакој мери означава и свратиште, прихватилиште а потом и болница. Блиско је то духу еванђелске приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 30-36) „И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на свога коња, доведе у гостионицу остаде око њега. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде гостионичару, и рече му: „Гледај га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим“. Обновљена Милутинова болница у Цариграду спада међу мали број његових задужбина о чијем животу смо бар донекле обавештени и после смрти њиховог ктитора. Чудно је да се то више односи на задужбине ван Србије него на оне у земљи где са почетком обнове скоро да престају вести о њима. МУСИОН КСЕНОНА Поред тога што је „краљев ксенон“ угледно лечилиште у њему се развија школа (Мусион ксенона) где су лекари ове болнице уједно и предавачи. У складу са схватањима оног времена тадашњи лекари се поред основног занимања баве и изучавањем других области. Познати лекари су Јован Хортазмен, Јован Артиропул… Сачувана је минијатура где се приказује како Артиропул предаје лекару Антонију Пиропулу… и лекару Јовану Панарету у Краљевом ксенону“. О болници се брине и „једина византијска царица Српкиња“ Јелена, удата за цара Манојла Палеолога, а ћерка Константина Дејановића. Посебну пажњу је обратила на овај манастир после смрти свога оца када је давањем великог прилога хтела да обезбеди стални помен свога родитеља. Манастир Продрома и Милутинова болница у њему спадају међу оне грађевине које су се одмах нашле на удару пљачкаша при освајању града Великог Константина 29. маја 1453. године. Познато је да све оно што потиче од краља Милутина – градња, слике, дарови – носи са собом особине врхунског квалитета. Тако је и са цариградском болницом.“ И ту начини мноштво одара, ради почивања болнима, меке постеље поставивши поврх њих. И ту ако какав болесник нема никакве наде заповеди да сваки такав иде тамо спремљеном одру… И многе веште лекаре нашавши даде много злата и што им је на потребу, да непрестано надзиру болеснике лечећи их…“ Према овом опису српског биографа, као и на основу поменутих података ван њега, то би била пре установа која пружа медицинске услуге врхунског квалитета него прихватилиште за угрожене и незбринуте. И ту је присутан донекле контраст Милутинове личности. Циљ такве задужбине јесте да пружи неопходно збрињавање што је могуће већем броју особа а таквих је увек много. „Ако је ко од таквих болних исцељен одлазио на свој пут радујући се, опет је други болник долазио на његово место…“ Овде је према биографу у првом плану квалитет који мора ићи на штету прихватних могућности. У овом погледу одредба хиландарског типика о манастирској болници далеко је ближа реалности где се старање о болеснику своди на пружање основних неопходних услуга“„. И постеље поставити, болеснима за лежање и одмор и работника им дати како би им помогао у свему… Игуман свагда не ретко у болницу нека долази и сваком доноси потребно. А братија наша болесна да се, уздајући се у у ово не распусте тражећи сувишно.“ Има нереалног и у опису Даниловом. Изгледа да је болница примала безнадежне случајеве а ту је мало прилике да они излечени одлазе и уступају место другима. Као и код Богородице Љевишке у Призрену овде постоје одредбе о давању „на порту“: „Обилно вина и хлеба и друге различите хране ради довољног давања ништима и странима и свакоме који треба…“ ПОВЕСТ О БОЛНИЦИ Повест о болници и давању на порту налази се у истом поглављу Даниловог текста али су то два дела која не одишу истим духом као да не потичу од истог писца, јер код болнице говори скоро о немогућем док је приказ давања хране сагласан постојећој пракси. Праћењем одговарајућих извора може да се закључи како постоји слојевита мотивација која краља покреће на стварање дела задужбинарства. Овде га према биографу подстиче и помисао на дан Страшнога суда (Мт. 25, 34-35) „Ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; гост бејах и примисте ме.“ У манастиру Продрому боравио је 1313. и хиландарски игуман Никодим током своје мисије поводом измирења краљева Драгутина и Милутина. Ту се упознао и са одредбама Јерусалимског типика Светог Саве Освећеног који ће неколико година касније као архиепископ превести на српски за потребе своје цркве. „Послах у Царски град у манастир светога Претече и Крститеља Јована, и принесен ми би овај типик јерусалимски, и преложих га у наш језик са писмена грчкога језика“. Ретки су примери непосреднијих међусобних веза Милутинових задужбина тако да односи светогорског манастира Хиландара и краљеве болнице у Цариграду делују као изузетак. У манастиру Продрому постоје ћелије намењене само за боравак хиландарског игумана док се он по потреби манастира налази у Цариграду. По акту игуман светогорског манастира ће „имати три келије у којима се налази и храм у дворишту ксенона за свој боравак и одмор кад се буде бавио у Цариграду ради неке потребе и посла“. Те просторије сем хиландарског игумана неће моћи да користи неко друго лице. Затим село Мамицона једним делом припада манастиру Хиландару, другим краљевој болници. Уствари болница није самостална установа већ је у саставу Претечиног манастира чији игуман представља болницу у споразуму са настојатељем српске светогорске обитељи поводом договора о подели поменутог села. СОЛУН Солун је био други град Византијског царства. За Србе је био од особите важности јер у редовним везама Свете Горе и српске државе представља незаобилазну станицу. Према биографу Краљ Милутин ту поред цркве св. Ђорђа и Николе гради и свој двор“. И у граду Солуну подиже царске дворе и сазда цркву у име светог архијереја Христовог Николе и цркву у име светог мученика Христовог Георгија…“ Храм светог Ђорђа од раније је био метох манастира Хиландара. Проучавањем индиректних вести дошло се до закључка да је грађен највероватније 1316. г. Из следеће 1317. године потиче акт којим се регулише снабдевањем метоха водом на основу раније стечених права, „воду која се спушта из Хортаита у метох наведеног часног манастира, који се сад види обновљен у богоспасном граду Солуну“. Године 1321. настаје документ којим се метох ослобађа обавезе примања на станиште царских чиновника.