У скопској области постоје бројни манастири од којих се неки називају и манастирић (монидрион), док у српским текстовима за њих се устаљује постепено назив „црква“.

Сада у српској држави само неки од њих задржавају свој статус, а остали постају метоси већих манастира, а понекад постају метоси метоха, као што је случај са црквом светог Јована Претече, такође обновљеном од краља Милутина. Тако, храм св. Никите добија и два „манастирића“ („цркве“), један је посвећен Богородици и зове се „Боришница“, вероватно по имену ктиторке. Дуги је посвећен св. Јовану Претечи и подигао га је сам краљ Милутин: „И другу цркву коју је подигао сам тај краљ светог Јована Крститеља“. Манастир св. Никите својевремено је добијао прилоге и од ранијих српских владара – предака краља Милутина – већ од жупана Стефана Немање, а потом и краља Уроша Првог за време њихове привремене владавине овом облашћу. Потпуну обнову доживљава око 1300. године и претпоставља се да извесно време живи као самостална установа да би око 1308. г. био уступљен хрусијском пиргу манастира Хиландара. „И обрете краљевство ми запустели манастир у скопској страни, Светог Никиту отачаства мога и саградих га… То све утврдивши и записавши, дадох Светом Никити, а Светог Никиту дадох мојему пиргу са свим његовим утврдама“ .

ВЕЗЕ МАНАСТИРА Поводом манастира светог Никите, треба истаћи особености које се тичу и њега и његових каснијих веза са Хиландаром. Јасних и поузданих података о томе нема. Знања се стичу преко сачуваних фрагмената садржаних у преписима општег карактера или преко кривотворених аката. Трагање за оскудним детаљима чиеничног карактера личи на испирање златоносног песка, с том разликом што се овде „злато“ факта не распознаје никад довољно јасно. Увек је обавијено сумњом и тражи добру вољу да би се прихватили као такво. С друге стране, ови фрагменти показују колико су наша знања о деловању ондашњих владарских канцеларија мала. У најбољем случају, присиљени смо да се задовољимо текстом само једног изворног документа. Не може да се створи представа о комплексу аката са одговарајућим пратећим списима и неопходним потврдама која настају у разним фазама градње некога храма.Што се тиче односа морског пирга и манастира Хиландара, ту се у великој мери поновило оно што се дешавало и са келијом у Кареји. Недовољно осмишљен план и племенита намера да односи матичног манастира и појединих истурених јединица буду устројени на начин виши од просте зависности и подређености, није могао да издржи проверу у стварности. Већ за живота оснивача краља Милутина, почело је да долази до неспоразума и сукоба. Прикључење ранијег манастира Светог Никите пиргу Хрусија имало је своје особености. Две трећине прихода новог хрусијског метоха требало је да припадне пиргу, али надгледника метоха (иконома) имао је да постави хиландарски игуман. Установљен је необичан „ланац метоха“ који су, уз то, истовремено и сви Милутинове задужбине – монидрион (црква Светог Јована Крститеља), као што је речено, постаје метох некадашњег манастира светог Никите, који је сам постао метох хиландарског пирга. При крају Милутиновог живота, храм светог Никите са својим имањима постаје потчињен директно Хиландару, а хрусијски пирг ради обештећења добија село Куцово код Струме, као и њега имања код Јериса. Поред тога, краљ до манастира купује три аделфата (нека следовање за издржавање), од којих су два за морски пирг, а трећи за келију Свете Тројице. Само неку годину раније, за време игумана Никодима, путем аделфата споразумно са старешином карејске келије набавља се два аделфата и за њу. Краљ као да је „револтиран“ стањем карејске ћелије и односом Хиландара према њој и зато решава да аделфате за Кареју откупи у неком грчком манастиру ближем ћелији: „Да не буде тешко нашему манастиру (Хиландару) и имут по нас будушти р’птати на живуштих в келии тоји имут смуштати их“. Помиње се овде и роптање појава о којој говори и Свети Сава у 27. глави свог Хиландарског типика која се односи на поделу одеће „Заповедио бих да се дају расе шивене, али видех да завишћу ђавола беху међу њима многа роптања, говорећи један другоме „Теби је боље дато а мени лошије“. Ово су примери где и кроз списе нормативне природе продиру одблесци текућег живота. На краљеву намеру да се обрати грчким манастирима и хиландарски игуман Никодим и карејски старац Теодул одговарају спремношћу Хиландара да он откупи одговарајућа следовања „келији Светога Саве давајут два метрика, хотештим (жити) в келии онојзи, хлеба и масла и сочива, одежде и обуште и од сегу што буде и всеј братии суштеј в манастиру док стоји Света Гора и наш манастир, развје јединаго вина да не давајут“. Одредбе Карејског типика као да су предодређене да не буду поштоване. ПРЕКРШИТЕЉ Први „прекршитељ“ је сам оснивач ћелије Свети Сава који је намеравао да ту остане доживотно али су га потребе црквеног живота одвеле далеко одатле. Потом су у карејској ћелији боравили или из ње одлазили Савин старији биограф Доментијан (1253) и потом Данило и Никодим. И ако нису поступили по одредби Карејског типика „Кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога“, то им није била препрека да се нађу на челу Српске цркве као њени архиепископи. Са друге стране већ је говорено како се одредбе Карејског типика о односу манастира и његовим обавезама према ћелији поштовала у самом манастиру и какве су тешкоће из тога произилазиле. У почетној фази живота хрусијског пирга истиче се личност његовог старешине, старца Симеона, човека са великим угледом код краља Милутина, па се претпоставља да су били и сродници. На челу пирга остао је још дуго после Милутинове смрти. Имовину пирга у доброј мери сачињава и оно што је Симеон лично приложио. На основу тога се претпоставља да он не место старешине пирга долази право из земље, јер да је пре избора на то место био сабрат манастира Хиландара, не би могао задржати посед који сада прилаже. Карактеристичан је ин његов статус при куповини аделфата за пирг Хрусију. За разлику од уобичајеног положаја показаног при набавци следовања, карејски старац Теодул се појављује као члан манастирског сабора. Овде се старац Симеон налази на краљевој страни као купац. Сабори о куповини аделфата за Карејску ћелију и морски пирг одржани су у размаку од неколико година, одн. између 1316. и 1321. г. и њихов састав што се тиче водећих људи манастира је доста сличан. На челу је игуман, затим долази башта (духовник манастира), као и бивши духовник, а потом управник ћелије Светога Саве и старац пирга. Манастир Светог Никите има све одлике градње и украса својствене раду тог времена. О томе сведочи и чињеница да је одолео вековима. Оно што га издваја од низа Милутинових задужбина, представља факат да иако је настао пуне две деценије пре смрти свога ктитора, фреско сликарство добија тек након Милутинове смрти, што се не уклапа у начин рада овог градитеља, где осликавање следи убрзо после градње. Почетак интензивног старања краља Милутина око потпуне обнове Хиландара подудара се тачно са стогодишњицом његовог постојања као српског манастира. У оквиру предузетих послова налази се и један на кога се у општим прегледима обраћа мало пажње. Тад је на самом размеђу два века састављен и попис манастирских повеља и аката – српских и грчких. Ту се налази помен стотинак докумената смештених у металном и дрвеном ковчегу, па потом и у платненој врећи. Поводом пописа може се рећи да се и данас зна за акта која ту нису унета. Такав је случај са актом светогорског прота Јоаникија из 1294. г., значи из времена блиског моменту састављања пописа и сачуваног до данас, али непознатог у инвентару. Овде ће бити пажња усмерена на ката која су ту поменута, а нису сачувана до нашег времена. Кроз богату историју манастира унеколико може да се прати нестанак појединих аката. Тако се у документу цариградског патријарха Самуила из 1768. г. преноси извештај да је златопечатна повеља византијског цара Јована Ватаца (1222-1254) издата око 1246. уништена у великом пожару 1722. године када је изгорела „половина овог манастира“. Поменута повеља цара Ватаца српском манастиру представља једини познати документ овог владара издатог неком, светогорском манастиру. Његово овако благонаклон однос према Хиландару потиче још из времена Светога Саве чијим трудом је Света Гора дошла под управу византијског цара који се тада налази у малоазијском граду Никеји, јер су Цариград држали Латини. Нестала је и повеља византијског цара Алексија III (1195-1203) о неометаном одласку монаха за Србију, издата вероватно између 1199. и 1203. г. За акт деспота Димитрија (1244-1246), састављач пописа каже да је „хрисовуља са сребрним печатом“. Оваква формулација је контрадикторна, јер би значило да је акт имао и златни и сребрни печат, што је немогуће. Стога је штета утолико већа јер није сачуван акт да би се проверило сведочење записа. Некад акти нестају „групно“, као, на пример, две повеље цара Михаила Осмог Палеолога и још две његовог сина Андроника Другог о житељима села Лушца. „Повеља царева за хара(г)му“ представља имунитет посебне врсте и вероватно се односила на ослобађање манастира од пореза који се морао исплаћивати у златницима. Због оскудице племенитих метала, тај порез је важан за државу и од њега се тешко ослобађало, и то само поједини делови имања, а не цели посед. У везу са поменутим актом унеколико се може довести и повеља цара Андроника II о житнини (ситаркија). Житнина спада међу четири данка за која се не додељују повластице. У другом акту истог владара каже се да се она узима „и са приватних поседа царства ми“. Пошто је хиландарски акт изгубљен, не може да се зна његова садржина, али се ипак претпоставља да се ту налазило ослобађање манастира од ове обавезе. Изгледа да је манастир био ослобођен и од још два тешка државна намета: приселица (митат) – примање царских чиновника и војске на смештај и исхрану; и градозиданије (кастроктисија). Понекад само на основу кратке белешке у попису не може да се закључи на шта се садржина ту поменутог али несталог акта односи, односно да ли је посреди потврда о куповини или је само потврда власништва издата током неког спора. Хиландар добија имања на поклон од царевог сина и онда кад се овај налази на војном походу против српске државе, као што чини Константин Порфигоргенит (261-1306), други син цара Михаила VIII Палеолога. Том приликом царевић дарује Хиландар једним имањем из свог личног поседа. У попису су неки документи означени и као „књига“. Овде та реч односи се на акте царских чиновника и приватних лица, а никад документа потекла од носилаца највиших звања у Византијском царству. Тако се за неке документе који се односе на Карејску келију у попису каже: „Книжије Савине келије; Типик српски и грчки“. Верује се да је ту реч о преписима Карејског типика, а превод навода требало би да гласи: „Исправе Савине келије“. Поменути Карејски типик до данас је сачуван у пет преписа, али се верује да онај поменут у попису није сачуван. Иначе, Карејски типик је превођен на грчки и доспео у друге светогорске манастире.