Обнова манастира Хиландара

Дилеме око времена градње Хиландара остају трајне, без обзира за који датум неко да се определи. Ако се прихвати да је овај храм грађен почетком века, јавља се питање зашто се толико дуго чекало на његово осликавање, јер се зна да су фреске у Хиландару рађене пред Милутинову смрт. Ако се узме да градња потиче из времена док је Никодим на челу манастира, остаје нејасно зашто се, поред толико урађеног у овој обитељи, градњи њеног католикона приступа на самом крају.

СЛОЈЕВИ РАДОВА За разлику од Милутинове градње по земљи, где је из тог времена сачуван само храм, иако је ондашња обнова редовно захватала цео манастирски комплекс, у случају Хиландара запажају се слојеви радова. На првом месту се налази саборни храм манастира, затим долазе остали храмови, потом други објекти различите намене. Доброчинства краља Милутина према овом манастиру су стална и бројна, независно од онога што је саграђено. Могу се пратити преко многих даровних аката, и укључују давања имања као и мањих храмова који су делимично и сами задужбина овога владара. Хиландарска саборна црква прилагођена је светогорском начину градње, што подразумева триконхални храм са пространом припратом. Такав облик условљава специфичност светогорског богослужења и укључује пуну функционалност унутарњег простора. Ту треба додати и добру осветљеност храма која се постиже постављањем великог броја отвора. Толики број врата и прозора на неком здању тог времена доста је редак. Само на главној куполи постоји 12 прозора. Томе треба додати оне на источној апсиди, проскомидији и ђаконикону, травејима… Местимично је зидна маса у подједнакој сразмери са шупљинама. Осталим водећим светогорским манастирима (Великој Лаври, Ватопеду, Ивирону) Хиландар се приближава и начином градње свога пода који је сличан подовима поменутих обитељи, у толикој мери да се претпоставља како су сви они настали скоро истовремено.

Цео текст

Брига о хиландарским метосима

У скопској области постоје бројни манастири од којих се неки називају и манастирић (монидрион), док у српским текстовима за њих се устаљује постепено назив „црква“.

Сада у српској држави само неки од њих задржавају свој статус, а остали постају метоси већих манастира, а понекад постају метоси метоха, као што је случај са црквом светог Јована Претече, такође обновљеном од краља Милутина. Тако, храм св. Никите добија и два „манастирића“ („цркве“), један је посвећен Богородици и зове се „Боришница“, вероватно по имену ктиторке. Дуги је посвећен св. Јовану Претечи и подигао га је сам краљ Милутин: „И другу цркву коју је подигао сам тај краљ светог Јована Крститеља“. Манастир св. Никите својевремено је добијао прилоге и од ранијих српских владара – предака краља Милутина – већ од жупана Стефана Немање, а потом и краља Уроша Првог за време њихове привремене владавине овом облашћу. Потпуну обнову доживљава око 1300. године и претпоставља се да извесно време живи као самостална установа да би око 1308. г. био уступљен хрусијском пиргу манастира Хиландара. „И обрете краљевство ми запустели манастир у скопској страни, Светог Никиту отачаства мога и саградих га… То све утврдивши и записавши, дадох Светом Никити, а Светог Никиту дадох мојему пиргу са свим његовим утврдама“ .

Цео текст

Милутинове повеље за Хиландар

Краљ Драгутин је наручилац фресака које за српску уметност, културу и историју имају изузетан значај. У својој малој капели у манастиру Ђурђевим Ступовима сачувао је најстарије „хоризонтално стабло свете лозе Немањића“. Сви они гледају према Христу Који седи на престолу. Такав однос срешће се и касније, у Ариљу. Између осталог, ту је приказан и чин предаје престола: краљ Драгутин уступа престо своме брату краљу Милутину. Оба владара су у фронталном ставу, представљени као млади људи одевени у византијско одело. Десно од њих представљен је архиепископ Јевстатије и који благосиља новог краља. Представљена сцена збила се у Дежеву 1282. године близу Ђурђевих Ступова. Приказу Немањиних сабора претходе описи биографа. У случају Дежевског сабора слика претходи опису, насталом у Даниловом зборнику. По биографу, тад је краљ Драгутин изговорио: „Ти, драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда и у многометежном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе…“. Уследила је уобичајена сагласност чланова сабора: „Много лета нека даде Бог благочестивому и христољубивому и самодржавному све српске и поморске земље краљу Стефану Урошу“. САБОРИ „После сабора у Дежеву, који на основу извора смемо бар претпоставити, одржано је несумњиво још сабора, на које, по изворима, немамо права ни да их унесемо у ред српских државних сабора“.

Цео текст

Некад српска престоница

Сент Андреја је једна од српских престоница. Неколико година у њој борави патријарх Арсеније III Чарнојевић (1680-1690-1706) као црквени и народни поглавар – јерарх и етнарх истовремено. Познато је да ни у време постојања старе славне српске државе овај народ није имао своју сталну престоницу, већ се седиште владара мењало према приликама и условима времена. Пошло се од Раса (у време великог жупана Стефана Немање) и наставило преко Студенице, Жиче (у време Немањиних синова, краља Стефана Првовенчаног и првог српског архиепископа Светога Саве), Призрена, Пауна, Скопља (од времена краља Милутина), Сера (за владе цара Душана), Крушевца (док земљу води кнез Лазар), Београда (у време деспота Стефана Лазаревића), Смедерева (саграђеног од деспота Ђурђа Бранковића), Пећи (од средине 16. века), Сентандреје, Карловаца…; НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ Патријарх Арсеније III Чарнојевић долази на трон Светога Саве за живота свог претходника, оболелог патријарха Максима (1655-1674; 1680), са места хвостанског митрополита. Године 1682. кренуо је на поклоничко путовање Гробу Господњем, о чијем току смо само делимично обавештени тек од његовог фрагментарно сачуваног дневника. У Јерусалиму је био 1683. године, одн. у години избијања аустријско-турског рата (1683-1699), који је донео преокрет у животу Турске империје, јер од тада доживљава неуспехе од којих се никада више није опоравила и обновила стари сјај. Рат је донео много несрећа српском народу и Цркви, јер су подједнако страдали од обе зараћене стране. Стога су прво бежали од Немаца према југу, а потом од турске освете према северу.Нису имали разлога да се уплићу у тај сукоб, али су их прилике терале.

Цео текст

Краљев Ксенон у Константиновом граду

Никодим је подједнако драгоцен кад говори о свом раду на преводу Јерусалимског типика или старању о Карејској келији. Потом треба подсетити да његова потврда уз оснивачку повељу манастира Бањске једина даје потпуни списак игумана на подручју српске државе. Као да би се рекло да је Никодим већи „егоиста“ од Данила, који о себи не говори много а знања о њему стичемо преко житија потеклог из пера неког од ученика. По спектру способности, личној храбрости, неуморном деловању Данило највише подсећа на Светога Саву. Али ако се суди по оном што је сачувано он, као да није поштовалац Светога Саве у оној мери колико је то Никодим који је изгледа више опчињен Савином личношћу. Сава је присутан у излагању повести о настанку српског превода Јерусалимског типика и поновно још у већој мери у повељи за Карејску ћелију. Колико се зна архиепископ Никодим је подигао први храм посвећен оснивачу српске цркве у данас непознатом месту Лизици. Иако је оставио доста вести о себи о својим задужбинама, Никодим као да не говори.

Цео текст