II

Поштовани господине уредниче,
У вашем листу за март 1996. године објављен је некролог покојног Богољуба Ћирковића од С. Милеуснића. Свестан сам да није прикладно да текст такве природе буде предмет расправе али се и то понекад дешава, поготову ако је производ несавесног рада и лоших намера као што је овде случај.

Поменути аутор је најмање погодна личност да саставља некролог свом бившем професору, а по узрасту човеку који би му могао да буде дед. Ту је низ неистина и полуистина. Покојник је био пензионер, а аутор текста му се наметнуо за „комесара“ који је пратио и диктирао сваки његов потез.
Ту је и прича о тобожњем њиховом задњем сусрету дан пред смрт. Све ту речено је нетачно. Њихов задњи сусрет одиграо се неколико недеља пред смрт и био је јако „варничав“, управо као слика уобичајеног понашања „комесара“.
У оквиру тог наводног задњег њиховог сусрета каже како га је затекао да носи пакете књига. Поред тога што је то нетачно прича је и врло тенденциозно уперена против млађих сарадника поред којих је покојник у дубоким 80-им наводно морао да носи пакете књига.
Тачно је да је он носио пакете из своје личне потребе и по сопственом расуђивању – докле може да носи, смрт је далеко. Других узрока нема. Стварни разлози да професор Ћирковић носи пакете нису постојали, али га нико није могао у томе ни спречавати.

Цео текст

I

ВАША СВЕТОСТИ

Слободан сам да Вас замолим да са овим дописом упознате Свети Архијерејски Синод:Годинама се живот Патријаршијске Библиотеке одвијао у знаку сумњивог деловања Богољуба Ћирковића, Градимира Станића и Слободана Милеуснића. Један део пословања одвијао се у „сивој зони“ – одношено и враћано без икакве евиденције, или она мени није позната. То није ометало управника Библиотеке да такав рад скрива терором над својим сарадницима – не само над Живорадом Јанковићем.Иза Ћирковића у Библиотеци је остало неописиво тешко стање – највреднији део њених збирки, депо старе рукописне књиге и збирка новина из 19. века месецима је био недоступан још за Ћирковићевог живота, наводно због поломљених кључева. Никога то није занимало. Након Ћирковићеве смрти журило се да се то заташка.Ваша Светости, као што су некад „комесари“ Станић и Милеуснић „журили“, тако и ја данас, кад имам срчане тегобе, хитам да јавно питам Градимира Станића, зашто је ношено на онај начин и шта је од тога враћено? Ако је дотични господин „недодирљив“, утолико горе – не значи да није умешан у поменуте радње: „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник.“ (Јн 10,1).Спреман сам да сносим све последице које из овог обраћања могу да произађу.Учтив, У Београду, 13. јула 2015. године.

Цео текст